Da bi se od srca smejalo
mora od srca i da se plače.

Kada ste poslednji put čuli neki novi stih, otpevan na srpskom jeziku, koji vas se zaista tiče? I koji govori o vašem životu – baš zato što zapravo govori o životu onoga koji ga je napisao, i kojeg iskreno nije briga šta ćete vi o tome misliti? Kada ste poslednji put čuli novu pesmu koja nije vešto, "odlikaško", ali posve besmisleno imitiranje nedostižnih belosvetskih uzora? Ili barem, u najboljem slučaju, inteligentna "po(p)stmodernistička" sprdnja na račun nečega što je već neko uradio, u vreme dok se još verovalo da je moguće uraditi Nešto Novo?

Evo i ključnog pitanja: kada ste poslednji put čuli domaći autorski album koji od prvog do poslednjeg tona izražava nešto bitno, suštinsko o vašem egzistencijalnom iskustvu, "intimnom" i "društvenom" podjednako? Meni se to poslednji put dogodilo pre celih deset godina, sa albumom Igračkaplačka Kande, Kodže i Nebojše, izuzetnim, spontano "konceptualnim" ostvarenjem čiji je hipnotički dub savršeno odražavao weltschmerz Beograda i Srbije, već strašno umornih od devedesetih ("proći će i njihovo"…), a koje su se tek bile spremale za svoj vatreni krešendo. Ali to je, velim, bilo još pre deset godina. Kako to da toga nema mnogo više? I to u vreme kada je rokenrol – u najširem mogućem smislu reči – u svetu ponovo živ, uzbudljiv, dinamičan, uvek nov u svojoj vitalnoj matorosti? Okej, u poslednje vreme kao da se nešto menja (delovi kompilacije Jutro će promeniti sve? naznaka su mogućih boljih dana) no, u osnovi, ovde i dalje dominira jedna dozlaboga benigna i anemična sceeeena, jeeebote, zasnovana na znalačkom poliranju i pakovanju Ničega, i to Ničega na engleskom… Neko je silno prevario našu Muzičku Omladinu da se Ništa pretvara u Nešto čim ga prevedeš na engleski; u stvarnosti, njegovo beznadno mediokritetsko ništastvo i praznina tako samo još više dolaze do izražaja; to što danas "svi pevaju na engleskom" nije izgovor: ono zbog čega su, na primer, Šveđani The Hives em tako dobri em tako globalno uspešni nije puka činjenica pevanja na engleskom (mada, naravno, pomaže), nego to što su originalan, lucidan, explozivan bend, a ne tek minorna, epigonska švedska varijanta toga-i-toga iz Angloamerike, a što je neko video na MTV2, pa mu se Baš Dopalo… Pa će sad lepo da nam održi ceeert, braaate, da i mi vidimo koliko je to dobro. Hvala lepo, preferiram originale!

Mogao bih ovako još dugo, ali vreme je da ova tirada prestane. Za bend koji se zove Goribor, i dolazi iz Bora, pravo iz devetog kruga srbijanskog ekološko-ekonomskog pakla, sve negde do prošle godine – priznajem svoju sramotu – uopšte nisam znao, mada je figurirao/vegetirao na sceni već neko vreme. Na to ime sam naleteo u (oduševljenom) prikazu Aleksandra Dragaša u zagrebačkom Jutarnjem listu, a kako je Dragaš najpouzdaniji aktivni r’n’r kritičar od Sutle do Vardara, na to je vredelo obratiti pažnju… U međuvremenu, Goribor je naprosto poharao hrvatsku (i slovenačku) scenu i postao Nova Velika Stvar sa ovih prostora. To je odlično, ali kako to da jedan prilično anonimni bend iz "srca Srbije" napravi karijeru u Hrvatskoj, da bi se tek onda pročuo i ovde? Jer, da nije bilo tog "hrvatskog čuda", ne sumnjajte uopšte, ni ja ni bar devetnaest od (svih) dvadeset čitalaca ovog teksta i dalje ne bismo znali za Aleksandra Stojkovića, Željka Ljubića, Predraga Markovića i Milana Stošića Žabu… Dobro, možda to nešto govori o nama, ali bojim se da više, mnogo više, govori o "sceni" (muzičkoj, ali i medijskoj) i njenim samozadovoljnim, imbecilnim, "šminkerskim" kriterijumima.

Prvo "oficijelno" CD izdanje Goribora takođe je, evo, objavljeno u Zagrebu (Dancing Bear, 2007) ali je, hvala Bogu, legalno dostupno i ovde. A ovih stvarno dugosvirajućih (long-play…) petnaest pesama, u ukupnom trajanju od debelo preko sedamdeset minuta, kao svojevrsni presek dosadašnjeg rada Goribora, najsjajnije su otkriće ne samo upravo minule godine.

Lirika pevača benda Aleksandra Stojkovića, zvanog St, autora svih tekstova i većine muzike na albumu, ekspresivni je, upečatljivo otpevani koktel autsajderskog, deziluzioniranog sredovečnog iskustva sa ljubavlju, drogama, društvenom marginalnošću i svim ostalim "opštim mestima" rokenrola, s tim da su to kod Sta sve samo ne opšta mesta: radi se o povremeno baš fascinantnom transponovanju jednog egzistencijalnog šlajfovanja u beskompromisan umetnički izraz, beskrajno suptilan na jedan beskrajno nesavršen, možda čak nezgrapan način, mislim, "nezgrapan" onako kako to već ume da bude krik, prodoran i "neuglađen", ali, opet, način baš ni najmanje prost. I kad "psuje", St nije "vulgaran", jer u njegovoj lirici nema ni natruha banalnosti ili egzibicionističke želje za provokacijom: to su vam činjenice mog bitisanja – kao da kaže St – pa vi sad vidite šta ćete. Možete i da ih šutnete nogom dalje od sebe, vaša stvar. Jedini Stojkovićev bliži i dostojni "regionalni" srodnik koji mi pada na pamet je Goran Bare, duh i duša vinkovačkih Majki i koječega još: još jedan "momak iz provincije" koji je prošpartao celu wild side, Bare je autor i izvođač jednog osebujnog bluza iza kojeg ne stoji "andergraund" poza nego sama Ljudskost, potresna i veličanstvena u svojoj posrnulosti. Isto vredi za Stojkovića, pri čemu je Goriboru uspelo ono što Majkama možda i nije do kraja: da napravi album koji će u svakom svom segmentu muzički savršeno "ispratiti" liriku autora. Ova je ploča, naime, furiozni crossover u kojem dominiraju rokenrolizovani bluz i nešto što je, recimo, blisko trip-hopu, ali nekom mutiranom, "belom", gitaroškom, baziranom na očigledno dugogodišnjem stažu u "otvrdnjavanju ušiju". Svirka je, kao i produkcija (Goribor & Edi Cukerić; snimano u studiju Partyzan u Puli) pulsirajuća paklena mašina koja se kontinuirano, gelerično rasprskava u vašim ušima, ali tako da poželite da ta serija eksplozija nikada ne prestane. Goribor je jedan od sve usamljenijih dokaza da nade još ima: nisu se, izgleda, baš svi koji se petljaju oko mikrofona i gitara pretvorili ili u keš-mašine ili u jalove hobiste, još se nađe poneko ko bi da pravi Muziku, veliku u svojoj običnosti, blisku down–to–earth ljudskome životu i iskustvu, neskladnom i četvrtastom, hrapavom i neodoljivom. Ili, što kaže St: "Ko sam, šta sam, eto to sam!"