Knjiga o Tomi Akvinskom (1225–1274) na srpskom jeziku mogla bi se smatrati incidentom u kojem su, recimo, učestvovali lucidni profesor s osećajem za neuobičajene teme i autore i natprosečno radoznali student koji je, uz to, uspeo da tekst pretvori u knjigu vrednu objavljivanja, ali dve knjige o anđeoskom učenjaku (što je bio jedan od Tominih nadimaka) nisu tek incident, već događaj. Kada je Predrag Milidrag 2019. godine objavio Ustrojstvo stvorenog bića u De ente Tome Akvinskog (Akademska knjiga, Novi Sad), našli smo se pred radom u kojem nas autor na sebi svojstven način – strpljivo i minuciozno – uvodi u impresivno pojmovno zdanje velikog filozofa, teologa i pravnika iz 13 veka. Sve one pojmove koje će moderna filozofija položiti u svoje temelje – biće (esse), bivstvujuće (ens), suština (essentia), supstancija (substantia), postojanje (existentia), uzrok (causa), bog kao ipsum esse subsistens itd – kako bi na njima gradila čudesne filozofske konstrukcije, Toma Akvinski je obrađivao s najvećom mogućom akribijom i na taj način krčio put kako neposrednim svojim nastavljačima poput Dunsa Škota i Viljema Okama, tako i svim onim filozofima koji će vekovima posle njega – pomenimo samo Spinozu ili Hajdegera – raditi na istim pojmovima. U skladu s problemima i terminologijom svoga vremena, oslanjajući se na Aristotela s jedne i teološku tradiciju s druge strane, Akvinski se, između ostalog, upustio u tvrdo razvrgavanje odnosa duha i materije i to je, pokazuje Milidrag u svojoj studiji, uradio na način koji, ako pitanje postavimo na tradicionalan način, i danas pruža izvrstan i bogat materijal. Recimo, materijalne supstancije su složene (imaju oblik, boje, ukuse, mirise), a duhovne proste (pojam je bez čulnih svojstava), što bi značilo da su različite i njihove suštine. To nije teško shvatiti jer ta se podela, u različitim oblicima, zadržala do danas (setimo se samo Dekartove protežne supstancije /materija/ i misleće supstancije /duh/). Ali iz takve postavke Akvinski izvodi pravu pojmovnu vratolomiju, koja će nas odvesti do supstancijalnih formi i označene materije, izuzetno zahtevnih pojmovnih sklopova koji u Milidragovoj knjizi igraju ključnu ulogu.

Ako se Milidrag u prvoj knjizi, dakle, usredsredio na pojmovnu strukturu Tome Akvinskog, na armaturu njegovog filozofskog dela, u drugoj knjizi Opažanje i čulna spoznaja kod Tome Akvinskog u fokusu je čulnost, odnosno, preciznije, čulna spoznaja. Naime, da bismo uopšte govorili o nekakvom znanju, potreban nam je predmet saznanja. Taj predmet mogu biti bog ili anđeli, na primer, i oni se spoznaju na jedan način – duhom ili dušom, na primer, jer nam se, osim u snoviđenjima, ne pojavljuju pred očima – ali čula nam donose drugu vrstu predmeta, pa ma koliko ti predmeti, budući sačinjeni od grube materije, bili nedostojni i boga i anđela, ipak nam pružaju građu za spoznaju. Zbog toga Akvinski jednako pomno analizira svih pet ljudskih čula, raspravlja šta nam i na koji način ona donose, odnosno kako podatke koje nam pružaju čula duh prerađuje u svojoj pojmovnoj radionici i, tako prerađene, pretvara u znanje. Pa opet, iako su čula glavna tema u prvom delu knjige, ključna poglavlja Milidragovog teksta nose naslove “Mislilačka moć” i “Ka razumskoj spoznaji”. Tu se susrećemo s podelom koja je, u svim svojim varijacijama, ostala na snazi do danas: spoljašnje čulo, unutrašnje čulo i mislilačka moć. Filozofski će obrazovani čitalac ovde lako prepoznati Kantovu podelu na opažanje, razum i um, pri čemu se prepoznavanje i sličnosti ne završavaju na samoj podeli, već ostaje potpuno fascinantno kako je Akvinski, 600 godina pre Kanta, utvrdio odnose između tih sposobnosti duha. Sve počinje razlikovanjem životinje i čoveka, odnosno životinja, kako kaže dominikanski fratar, procenjuje, dok čovek sudi. Razlika između ove dve sposobnosti u jednoj je petlji koju poseduje čovek, ali ne i životinja: životinja procenjuje svet pred sobom jednokratno, vođena pre svega instinktima, dok je čovek u stanju da procenjuje svoje procene, odnosno da sudi. Drugim rečima, moć suđenja, kao uvek već samorefleksivni obrt, poseduje samo čovek. Ako se ova, za nas lako razumljiva petlja, uporedi s petljama koje su nam isporučili najveći majstori samorefleksije poput Kanta ili Hegela, ostaćemo zatečeni svežinom Tominih ideja i izvođenja, kao i lakoćom kojom barata razlikama između pojedinačnog, opšteg i univerzalnog. Njemu je, naime, jasno da nam opažaji donose pojedinačnosti (sto, Sokrat, crvena boja, drvo), a da je samo razum, procesom apstrahovanja, u stanju da se vine do opštosti i univerzalnosti. “Dominikanski učitelj”, piše Milidrag tumačeći jedan Tomin motiv, “nedvosmisleno tvrdi da kada bi čula zahvatala isključivo ono što je pojedinačno, bez zahvatanja univerzalne prirode u njenoj partikularnosti, ne bi bilo načina da se dođe do pojmovne spoznaje razuma. Razum ne bi imao šta apstrahovati iz fantazma” (str. 149). Milidragovo je tumačenje višestruko plodno. On ne napada Tomu zbog teško održive tvrdnje da čula sadrže i moć sintetisanja – dakle, da čula imaju potencijal uopštavanja i univerzalizovanja – već u tumačenje ubacuje fantazam kao još jednu sposobnost duha bez koje bi teško bilo objasniti odnos razuma i čula, odnosno kakve (saznajne) sklopove i na koji način prave tako heterogene sposobnosti: opažanje je receptivno i pasivno, razum je aktivan i proizvodi pojmove. Fantazam, pak, odgovara onoj moći duše koju Kant naziva imaginacijom i kojom će se Milidrag pozabaviti na drugom mestu. Upravo je zbog ovakvih finesa Predrag Milidrag odličan istoričar filozofije.

Najzad, čemu ovakve knjige u kojima ambicija autora ne ide dalje od solidne interpretacije, odnosno od tumačenja koje se drži strogih hermeneutičkih zahteva, jer u dvema Milidragovim knjigama nećemo pronaći vrtoglave ideje i začudne sinteze, već samo strpljiv i, neretko, jednoličan pojmovni rad na starim pojmovima? U razvijenim filozofskim sredinama ovakvo bi se pitanje smatralo nepristojnim jer 95 odsto filozofske literature jeste stručno, minuciozno, ponekad dosadno cepanje pojmova na tanje pojmove, koji se onda cepaju na još tanje pojmove i tako u beskraj. Reč je naprosto o orijentirima na jednoj filozofskoj sceni. Poduhvat Predraga Milidraga, zasnovan na filozofskoj strasti, ali i upornosti, teško je preceniti, naročito u sredini koja vapije za ovakvim radovima.