Kad bi sve česme uvek bile ispravne, od čega bi živeli vodoinstalateri? Kad bi svi životi uvek bili ispravni, o čemu bi pisali pisci? I kome bi, uostalom, pisci uopšte trebali? Tek tamo gde počinje da se nazire životni kvar, tamo bi mogla da započne priča, to jest književnost. Jer nje nema bez želje, a onda i umeća, da se sagleda – naravno, iz jednog specifičnog ugla: književnog – taj višak, ili manjak, ili bilo kakav drugi nesklad koji tvori jedan egzistencijalni udes, to jest ne, ne jedan, nego više njih, jer tek dejstvo njihovog ukrštanja omogućava istinsku Priču, istinsku Dramu, uopšte, ono što nazivamo literaturom.

Goran Vojnović (Ljubljana 1980) je reditelj (i bivši košarkaš) koji se gotovo slučajno okrenuo literaturi i evo, desetak godina kasnije, on je već uveliko najprevođeniji slovenački pisac, ne samo svoje generacije. A bogme i najnagrađivaniji: napisao je tri romana i za svaki je dobio (između ostalih nagrada) nagradu Kresnik, što je isto kao da imate srpskog pisca s tri objavljena romana i – tri NIN-ove nagrade. Možda je to Vojnovićevo izdvojeno, a reprezentativno mesto u savremenom nacionalnom kanonu bilo "rezervisano" za nekog drugog, ali eto, nije kome je rečeno… Njegovo je indikativno "neslovenačko" prezime na "ić" znamen nepripadnosti tzv. etničkoj većini, on je pripadnik ili naslednik one populacije ("bosanske", "južnjačke", "čefurske") koja je u Sloveniju tokom Jugoslavije i socijalizma odlazila trbuhom za kruhom, u gastarbajterstvo unutar granica zajedničke države, da bi tamo ostala, poženila se, razmnožila se… I nakon raspada SFRJ se zatekla u politički-pravno-identitetski pomalo zrakopraznom prostoru, kao jedan nesvodivi i pravovernim patriotama svakako nepotrebni višak, neželjeni ostatak mrske "nečiste" prošlosti. Sam je položaj te populacije, koja više nije ono što bi bila da se nije doselila u Sloveniju (ili se rodila u njoj, ali sa snažnim doseljeničkim bekgraundom), ali još nije, niti može biti, uklopiva u malograđanski idealtipski model "pravih Slovenaca", školski primer jednog trajnog, imanentnog nesklada, jedne pukotine u slici sveta koju ništa ne može da zaceli; književnost, međutim, može nešto drugo: da osvesti činjenicu njene nužnosti – jer, na koncu, ništa što postoji nije tu tek onako, sve je tu jer mora da bude.

Roman Čefurji raus! (Južnjaci napolje!) onaj je s kojim je Vojnović zagrebao duboko, mnogo dublje od bilo kojeg (ionako malobrojnog) prethodnika, u taj identitetsko-egzistencijalni zjap – koji je, po sebi, vrlo specifičan, ali opet neodvojiv deo ukupnog postjugoslovenskog (post)traumatskog mozaika – i nije ni čudo da je u Sloveniji pokrenuo pravu malu kulturnu revoluciju (bez maovskih asocijacija), a da je mnogo pažnje proizveo i prevodima južno od Sutle. Kojih je, by the way, bilo čak tri na isti jezik: na hrvatsku, srpsku i bosansku varijantu. Raj za jugokomparativiste! Jedna je devojka na tu temu odbranila diplomski rad na ljubljanskoj jugoslavistici… Potom je usledio roman Jugoslavija, moja dežela, kojim je Vojnović otišao još dalje i dublje u preispitivanju složenih i tananih isprepletenosti relacija "na ovim prostorima", ali i razarajuće emotivne i svake druge pustoši koju je za sobom ostavila serija kanibalskih postjugoslovenskih ratova.

Trećim romanom Smokva (orig. Figa; na srpski prevela Dragana Bojanić Tijardović; Rende, Beograd 2017) Vojnović na vrlo upečatljiv način "širi područje borbe". Smokva je, naime, bazično intimistička priča, mada je, opet, u njoj sadržano i sve ono na šta smo od Vojnovića navikli: neposredan i jak, i kad je smislotvoran i životodavan i kad je destruktivan i toksičan, uticaj Istorije na živote tzv. malih ljudi, pregled ruže istorijskih vetrova koji ih razbacuju tamo-amo, a na njima je da se u to nekako uklope i u međuvremenu (u zatišjima?) prožive nešto nalik na regularne biografije; Jugoslavija kao mesto našeg rođenja i naših smrti, mesto koje je i dalje tu, živi i proizvodi ono što jesmo, ono što bismo mogli biti, i ono što nismo, ali bismo možda hteli da budemo. Jugoslavija, dakle, koja je umrla kao država, ali nije i još zadugo neće nestati kao (z)avetni prostor naših života.

Smokva je, rekoh, intimistička, ljubavna priča, to jest: priča o krizi – možda fatalnoj – jednog ljubavnog/bračnog odnosa koji je, moguće, ionako bio zasnovan na nesolidnim premisama usled prevelikih razlika u početnim životnim pozicijama (otuda i: vrednostima, shvatanjima, navikama…) ljubavnika, ali oni o tome ništa nisu mogli znati, jer oni koji se (za)vole nikada ne znaju ništa o tome jer im je baš to nevidljivo… Jadran Dizdar je u sopstvenu životnu priču teško ukorenjiv (jer je nju po sebi teško definisati) pripadnik plebsa, pa još "neslovenačkog" porekla, Anja Černjak je "kći direktora Černjaka", izdanak sloja odlično snađenih u svakom sistemu, onih kojima uvek i dotiče i pretiče i novca i društvenih veza i moći koja iz svega toga proizilazi… Njihov se brak polako rastače, možda najpre zato što su u njega brzopleto i poluiskreno ušli, svako sa svoje strane, ne osvestivši ono što zapravo žele (i ne žele) od sebe i drugog; ima tu i preispitivanja i zastoja i ostalih simptoma krize srednjih godina, no pre svega ima onoga za šta se ni njih ni bilo koga pojedinačno ne može "kriviti": olovno teške "dijalektike" odnosa povezanosti i slobode, ljubavi prema drugom i lojalnosti prema sebi i nekoj ličnoj zvezdi vodilji – koja ume da nas otera i tamo gde drugi nemaju pristupa – i koječega drugog što nas ume sustići upravo na onoj tački životnog puta na kojoj je prekasno za (lake i brze) nove početke, a prerano za dizanje ruku od pokušaja da se još nešto učini sa životom: too old to rock’n’roll, too young to die…

Jadran je narator Smokve, mada je sam poprilično nepouzdan pripovedač, onaj koji će priznati da sve ono što mu u njoj nedostaje popunjava slobodnim domaštavanjem. Složen odnos neizvesnog ishoda s Anjom pokrenuće u njemu potrebu da preispita odnose u vlastitoj familiji, sve ono što ga je formiralo, ono u čemu je rastao. Tako se priča Smokve razgranava u više pravaca i bespovratno udaljava od bilo kakve jednostavne linearnosti (tu ponekad pisac i previše zakomplikuje stvari i ne uvek opravdano oteža praćenje radnje), ka odnosu Jadranovih dede i bake, Aleksandra i Janje, pripadnika naraštaja posleratnog poleta,"graditelja socijalizma", koji su se našli na istarskom tlu – još jednom važnom toponimu Vojnovićeve literature – i dakako u Ljubljani. Aleksandrov svojevremeni jednogodišnji poslovni odlazak u Kairo kao da će biti prvo napuštanje u porodičnoj seriji, odvajanje od porodičnog gnezda (ili korita?) koje će pokrenuti nesagledive procese… Isprva će Janju zapahnuti do tada nepoznati osećaj olakšanja i slobode, no potom će je stići strašna bolest, ona koja čoveku postepeno ali bespovratno oduzima pamćenje i prepoznavanje čak i najbližih. I takvu će je Aleksandar zateći kada se vrati. Ko je time kažnjen – on ili ona, i šta je uopšte greh za koji je takva kazna "propisana"? Potresna je snaga kojom je Vojnović literarno dočarao ljubav prema nekome ko, mada fizički živ i prisutan, zapravo više ne živi u tvom svetu, ne živi s tobom, zapravo te više i ne prepoznaje, izlučen si iz njega čak i kao uspomena.

Ta se vrsta porodičnog "prokletstva" nastavlja i kroz odnos Jadranovih roditelja, majke Vesne (kćeri Aleksandrove i Janjine) i oca Safeta, koji će jednog martovskog dana 1992. prosto ispariti iz njihovih života da se zadugo ne sazna šta je s njim, pa će ga pronaći čak u Bosni – zavičaju s kojim jedva da je išta imao. Safetov će naprasni i bizarno (ne)utemeljeni nestanak čitaocu izgledati do izvesne mere proizvoljan i slabašno obrazložen, sve dok se ne rasplete njegov pravi razlog, a taj, dakako, leži u možda najvećoj postjugoslovenskoj traumi Slovenije: u slučaju tzv. Izbrisanih. S ovim je tematsko-motivskim kompleksom usko povezan i odnos Safeta sa zetom Danetom, tipičnim predstavnikom slovenačke etnocentrične malomešćanske srednje klase.

Mnoštvo je narativnih tokova pokrenuo i isprepleo Vojnović u ovoj knjizi, znatno složenijoj i zahtevnijoj od prethodnih, i znatno introspektivnijoj, i manje filmičnoj, i jezički daleko raskošnijoj, i sve ih je vešto i pouzdano, a u najboljim trenucima i uistinu potresno vodio i doveo do kraja (ne i "raspleta", jer raspleta uglavnom nema…), napisavši roman za dugo pamćenje, jedan od najvažnijih na ovim prostorima u tekućoj deceniji. A otkud smokva u svemu tome, to jest u Smokvi? Smokva je tamo, u dedinom i babinom dvorištu, u istarskom selu Momjanu; smokva je ono što ćeš, kada više ne umeš izreći ono što je najvažnije, dati nekome koga voliš. Ili se za njega popeti visoko, ne bi li mu ubrao poslednji preostali plod, pa kako bude. Smokva je ono što se ne može ili ne ume izreći, a što je važnije od svega izrečenog i izrecivog.