Poslednji tv-talas na našim televizijama predstavljaju domaće humorističke serije. Bilo da je reč o nostalgičnim podsećanjima na SFRJ u obliku repriza ili o novoj produkciji, Domaća serija je osnova komercijalnog uspeha svakog emitera. Rejtinzi su najveći, sponzori brojni, a narod se smeje, bože oprosti, ko lud na brašno.

Jedna teorija kaže da su latinoameričke telenovele proradile sve kombinacije (ljubić-triler, ljubić-medicina, ljubić-politika, ljubić-biznis, ljubić-kloniranje, ljubić-svemirci), a da običan gledalac (pater familijas i mater familijas) ne voli baš da čita prevode, pa se od srca smeje samo jeziku koji razume. Druga, jednako merodavna teorija tvrdi da u filmovima (naročito američkim) pater i mater ne vole nasilje, pa serija služi za opuštanje, dakle ima umirujuće i laksativno dejstvo. Treća teorija koju ne treba potcenjivati jeste zamor politikom i tranzicijom, vestima o zločinima i bombama (koje su dospele i pod prozore vašeg komšije novinara) – pa onda napičiš seriju da ne čuješ pucnjavu.

Nego, da vidimo mi, što bi rekli desetari u neumrloj JNA – šta je tu, Iliću, smešno, pa da se svi smejemo!

TRANZICIJSKI HUMOR: RTS – keva domaće humorističke serije osokoljena pretplatom izbila je na čelo liste prvenstveno reprizama. Kad nema novo, daj staro, ili kako reče Direktor RTS-a, svake dve godine stasava nova generacija koja očajnički vapi za reprizom "Kamiondžija", "Majstora", "Priča iz majstorske radionice", "Vage za tačno merenje" (dobro to je za decu, al’ su Mija Aleksić i Renata Ulmanski, alijas Dedica i Baka Bosa, ašikovali, uprkos komšinici – Zlobnici alapači Zori). Pred početak emitovanja novog ciklusa "Pozorišta u kući", gledali smo reprize starih epizoda, što se kasnije pokazalo pogubnim zbog neizbežnog poređenja kvaliteta. Zašto je premijera naišla na mlake reakcije u odnosu na original? Istini za volju, nekadašnji humor je bio nevin, bila je samo jedna televizija, pa nisi imao kud – moralo je da ti bude smešno. Nove epizode su razrada starih scenarija, pa će biti veliki problem da se humor i situacije iz 60-ih prenesu u današnje vreme. Poenta humora "Pozorišta u kući" bila je spoj grada i sela, Beograda i Pržogrnaca, Majke Vuke i Tašte Nikolajevićke, mnogo više od samog bračnog para. Srbija je bila na putu razvoja, otplaćivali su fiću, svi su imali posao, sve je delovalo nekako evropski, više Zapad nego tada tužni Istok. Danas treba nasmejati Srbiju u tranziciji, što je do sada uspelo jedino Miletu. Nekako smo se iskvarili i proružneli.

Ako je za utehu – "Kazalište u kući" na HRT-u pokušava da nesmeje Hrvate u tranziciji. Kod njih se etnički humor po pravilu zasniva na razlikama unutar Hrvatske, pa je Gaćina poreklom Dalmatinac, a žena i tašta su purgerke. Problem ove serije jeste to što potiče iz Srbije, ali se sve čini da bude autentično hrvatska. Ne znam da li tripujem, ali meni su i u Srbiji i u Hrvatskoj postali komični upravo ti pokušaji da se sačuva etnička čistota humora, pa "Pozorište" i "Kazalište" postaju smešni tek kada se porede. Jednostavnije rečeno, nema pravog humora dok Gaćinama u goste ne dođu Beograđani ili još luđe – Pržogrnci, a naš Rođa će pre ili kasnije želeti da ode na Brač, pa će strepeti da mu neko ne polupa automobil, pa će se praviti da je Hrvat. Smešno će biti samo ono što uspemo da prebacimo preko plota, pa da se, jelte, nasmejemo do suza.

KOKAINSKI TEMPO: Drugi hit RTS-a, nakon Radašinovog ("Selo gori a baba se češlja"), jeste prva humoristička serija Siniše Pavića koja je inspirisana politikom. Nakon stotina peripetija u sudovima i bolnicama (arhetipske lokacije za serije), Pavić je uz pomoć Laneta Gutovića počeo da se zeza sa političarima. Na jednom veoma ozbiljnom seminaru o britanskoj političkoj satiri, imao sam priliku da slušam humoriste iz "Gardijana" i kolege iz regiona kako razmenjuju iskustva o političkoj satiri. Ako se bavite konkretnim ličnostima (što je humor na prvu loptu), po pravilu izazivate kontraefekat. Političari su vam kao genetski modifikovan korov – i kad ga da izvinite zapiškite, on još jače džiklja. Ono što je mnogo teže i što umeju majstori, jeste samoironija, nas koji smo ih birali, ili javnog mnjenja koje ih prihvata. Parodija nas jednog trenutka nužno dovodi do pokušaja da kašikara treba da bude smešna – da crkneš od smeha, ili ćete hteli to ili ne biti optuženi da podržavate jednu i radite za drugu opciju.

Glavni konkurent RTS-u u broju emitovanih domaćih serija je Pink. U ovom trenutku tu se producira i emituju serije: "Agencija za SIS", "Seljaci", "Mješoviti brak" i "Ljubav, navika i panika". U produkciji Pinka postoji očigledan (i najavljen) pomak ka ruralnom humoru koji nekako logičnu kulminaciju doživljava u minijaturama "Kursadžije" u okviru Grand produkcije. Tema su po pravilu lokalni etnički (regionalni) fazoni, južna pruga u svim pojavnim oblicima, koja još od devedesetih važi za mitsko mesto gde su ljudi siromašni i pucaju od smeha. Produkciono, to je štancovanje epizoda jer je očigledno pala cena proizvodnje. Kralj ovih serija je gospodin Đoša, odnedavno maskota Jedinstvene Srbije.

Dobro je što je humor ovde decentralizovan, tu će neko valjda ispeći zanat, ali očigledno nema jake priče koja bi pokrila tehničke nedostatke produkcije. Obrni-okreni, tu se vide neki ljudi, seljaci koji kao u vicu na kraju nadmudre sve ostale. Tako je i u "Kursadžijama", samo što se tu provlače i etnička distanca i stereotipovi o bivšim susedima.

Ovo ne važi samo za seriju "Ljubav, navika i panika", koja je po mom mišljenju najkvalitetnija humoristička serija iz više razloga. Kvalitetan tekst, uigrana režija (blago ubrzana, što je zanimljiv eksperiment), dobri glumci i verodostojne situacije. Tranzicija u kokainskom tempu. Ono što je sigurno tajni sastojak jeste novi glumački tim (nov i svež u odnosu na Pavićev večiti kasting) i gosti iz bivših republika. Zijah mega car Sokolović i institucija Gosta-zvezde u rasponu od Miće Orlovića do Tarika Filipovića.

U kategoriji "komšijski humor" treba razlikovati nostalgiju od aktuelnog humora. Pink emituje "Velo misto", reprizira "Ljubav u zaleđu" (ljubav i nogomet), a aktuelna hrvatska serija se zove "Obični ljudi". Što se tiče međukomšijske glumačke razmene, ona u našoj serijskoj produkciji ima zanimljivu tradiciju. Još u "Boljem životu", Aljoša je bio zet iz Dalmacije, a Boris njegov ćaća. Danas je Stefan Kapičić gost u seriji "Obični ljudi", pa glumi kriminogenog Srbina, lopova koji postane pošten i smuva stariju koku iz Zagreba. Opako, a? Prošli smo fazu simpatičnih četnika, danas smo zavodljivi krimosi, ko zna šta nas čeka i kuda ćemo dospeti. Život mladih, urbanih likova prikazuje jedino hrvatska serija "Bitange i princeze" koja se emituje na HRT-u i B92. Ni tamo ni ovde nije najpopularnija, uprkos odličnim glumcima, solidnim dijalozima i režiji koja podseća na hit serije poput "The Friends".

Na kraju umesto Pozorišta ili Kazališta – pred kućom je lakše pronaći kašikaru!