Roman
Daleko od kuće
Debitantski roman Amerikanca Bena Lernera, smešten u savremeni Madrid, duhovita je i inteligentno vođena priča o odrastanju
Mnogi priđoše da nas pozdrave, i kad se Tereza odvoji od mene kako bi se izljubila s nekim, najednom sam postao veoma svestan činjenice da nisam dovoljno privlačan za takvo okruženje. Srećom, za takve situacije imam strategiju koju sam razvio tokom brojnih poseta Njujorku s maloumnom decom poznatih. Otvorim oči samo malo više nego što je normalno, tačno koliko treba, izvijem obrve i pustim usne da se izviju u nagoveštaj osmejka. Kad složim taj izraz, ostavim ga na licu puštajući da odražava nešto između neverice i prepoznavanja, dosadu umanjenu jedino blagim antropološkim zanimanjem za okruženje, izraz koji u sebi sadrži izvesnu dozu prezira za koji se nadam da će se protumačiti kao politički, kao nagoveštaj da ću se posle noći provedene u banalnim zadovoljstvima vratiti u prve redove u nekakvoj borbi u odnosu na koju je sve što doživim u takvom društvu ništavno. Takav izraz lica ima za cilj da moji nedostaci izgledaju kao lični izbor, da mojoj neurednoj kosi i odeći daju snagu bunta, da pokažu kako je moj život negde drugde, kako sam bio deo tog miljea i napustio ga, a sad se vraćam kao ambasador nekog istinskijeg, opipljivijeg sveta.
Za razliku od Beograda, Madrid ima železničku stanicu. To jest, više njih, ali zna se koja je Glavna. I ta se nalazi u centru grada, a gde bi drugde? I ne, ne zove se "Centar" (zašto bi neko stanicu nazivao "Centar"? Može onda isto tako da je nazove "Stanica") nego Atoča (Atocha). Na Atoči su islamistički fašisti 2004. izveli seriju bombaških napada u kojima je poginulo 193 ljudi.
Amerikanac Ben Lerner (rođ. 1979.) debitovao je kao romanopisac knjigom Polazak sa stanice Atoča, izvorno objavljenom 2011, sada dostupnom i kod nas (preveo Aleksandar Milajić; Booka, Beograd 2018). Imao je, dakle, 32 godine kada je roman objavljen, i nekako se čini da to i jeste pravo doba: Atoča je, naime, neka vrsta bildungsromana ukrštena s pikareskom, što nekako baš ide uz Španiju, zemlju u kojoj je (to jest, najvećim delom u Madrid, ili u njegove pomodne bo-bo četvrti) radnja romana smeštena. Mladi američki pesnik Adam Gordon dobija stipendiju za duži boravak u Madridu, ali umesto "istraživanja" zarad kojeg se obreo u španskoj prestonici, Gordon se bavi uglavnom ama baš svačim drugim, a neretko i baš ničim osim životarenja u high stanju, ili u nekoj od svojih opsesivnih ili pak ljubavnih epizoda (a ne znaš koje je tu ludilo gore). Gordon je, zapravo, prava arhetipska slika uzornog i čestitog američkog momka sa Srednjeg Zapada, koji najviše na svetu mrzi sopstvenu sliku uzornog i čestitog američkog momka sa Srednjeg Zapada; Evropa je – pa još latinska, romanska – ono njegovo daleko a opet ne isuviše egzotično Drugo, ono što tom čestitom momku treba kao bekstvo od zadatosti vlastitog okruženja i životnih projekcija. Izgleda da se u tom smislu ništa nije promenilo od vremena Henrija Milera do danas: jedino što više ne hrle svi Ameri potrebiti evropskog štiha u Pariz ili barem udobni istojezični London, jer je Evropa danas sva nekako… mnogo dostupnija. Ta, ko bi, uostalom, išao u Frankov Madrid?! Ovo danas je nešto sasvim drugo…
Lerner, pardon, Gordon, zatiče se u Madridu baš u vreme terorističkog napada na Atoči, i tome je posvećen jedan deo romana, no pisac nije reporter koji rovari po prizorima morbidnog spektakla; Atoča mu je zanimljiva kao tačka koja je delila špansko društvo, jer se odigrala uoči samih izbora, a u početku se mislilo da je bombe postavila baskijska ETA. Gordon je povremeno vrlo solidan posmatrač španskog društva, mentaliteta i kulture, no češće je neko ko ne razume ni sebe ni druge, ima ogromne probleme sa španskim jezikom – a engleski koristi samo u krajnjoj iznudici; uostalom, znate već kako je to sa Špancima i engleskim, karamba i karambita! – što dovodi do niza bizarnih situacija, i zapravo mu ponajčešće nije jasno šta uopšte radi tu gde se obreo, i nije li mu pametnije da se naprosto pokupi kući dok nije napravio neku nepopravljivu štetu. No, nema ničega slađeg od dugog, a ipak relativno udobnog boravka negde jako daleko od kuće i svega poznatog i sputavajućeg; Gordon kroz madridski period zapravo prolazi inicijaciju odrastanja i sazrevanja, crtajući prve jasnije konture samospoznaje, prolazeći bez "zlatnog padobrana" kućnog okruženja kroz ozbiljna iskušenja ljubavi, prijateljstava, literarnih okušavanja i (ne)uspeha, umetnosti samopotvrđivanja… Ben Lerner, naravno, neće propustiti bezbroj prilika za neodoljivo duhovito poigravanje s opštim mestima savremenih parada sujete, od "umetničkog sveta" pa nadalje. Nije ni čudo, kad pogledaš, da se Džonatanu Frenzenu toliko svideo ovaj roman…
Booka je izgleda zacrtala upoznavanje naše publike s novim severnoameričkim piscima kao jednu od svojih programskih linija, i to je jako dobro, jer je ta scena ponovo neverovatno dinamična. Polazak sa stanice Atoča, doduše, nema snagu i dalekosežnost Objave kakvu nose Ja mrzim internet Džareta Kobeka ili Otvoreni grad Tedžu Kola, ali je roman vredan svake p(l)až(nj)e, ne samo na plaži, nego i kad krenu "kiše jesenje". A što se teško ranjene stanice Atoča tiče, Madriđani su je "opravili" i nastavili dalje, ne dajući nitkovima da zaustave život. Beogradu, pak, terorizam uopšte nije potreban: on sam sebi odseče onu (ili bilo koju drugu) stvar. I nikome ništa. Biće da ovde ima mnogo više od 193 mrtvih, mada svi naizgled dišu, hodaju, pa čak i govore.
