Uglješa je Šajtinac (Zrenjanin 1971) jedan od onih nekad mladih i obećavajućih pripovedača "Psećeg veka" iz razdoblja smene milenijuma, ali je tako nekako ispalo da je, mada mu prozni radovi – tri romana i zbirka priča – nisu bili nezapaženi, ovaj pisac mnogo širu, dublju i temeljniju reputaciju stekao kao autor dramskih tekstova, nekih i poprilično hvaljenih i zapaženih (Pravo na Rusa, Banat, Lepet mojih plućnih krila), te jednog koji predstavlja, u svom žanru, jedan od teatarskih događaja protekle decenije (Hadersfild). Da nije bilo romana Vok on!, još bi se malte ne i zaboravilo da je Šajtinac po nekoj "osnovnoj" vokaciji pripovedač…

Šajtinčev ganc novi roman(čić) Sasvim skromni darovi obimom je tanušan (111 str.) i formalno-žanrovski relativno neambiciozan i nezahtevan (sav ispisan u epistolarnoj formi). Utoliko ova knjiga može izgledati kao tek koristan predah između nekih zamašnijih "projekata", ali zapravo nije tako. To jest, Sasvim skromni darovi od onih je knjiga koje u konačnici umeju postići mnogo više nego što je ličilo da im je namena i namera njihovog pisca.

Enivej, radi se o prepisci braće iz jednog neimenovanog banatskog grada – koji je, dakako, po baš svemu Zrenjanin. Stariji je "kod kuće", na pragu sredovečnosti, nedefinisan i nedovršen u profesionalnom, privatnom i, uopšte, svakom smislu, nevoljki "ratni veteran", zgubidan sa zavidnim stažom, vozač po potrebi za ove i one, i uopšte, naizgled bar jedna od onih not-so-elegantly-wasted muških egzistencija kakvih okolo ne manjka. Drugi brat, desetak godina mlađi, dramski je pisac u usponu i na tronedeljnoj stipendiji u USA, porodična dika od koje se Još Mnogo Očekuje… Tu su još ostareli, bolesni otac i ostarela, brižna majka, mlađa sestra udomljena u Beogradu i, dakako, sve one duge senke kratkih senki milih predaka sa kojima se odrastalo, i celog onog kaleidoskopa detinjstva koje se udaljava brzinom kojom se galaksije ovog ekspanzivnog kosmosa udaljavaju jedna od druge, i svih onih vremena i prilika koja su bila koren svemu današnjem, pa će i u tabirenju tih prošlosti, intimnih i društvenih, braća mestimično tražiti odgonetke sopstvenih nedoumica i nedomašaja.

Šajtinac vešto ekonomišući tekstualnim prostorom besprekorno nenametljivo upućuje čitaoca u sve bitne topose ličnih i zajedničkih (porodičnih) istorija, diskretno a jasno ocrtavajući karaktere, samim tim i situacije u kojima korespondente zatičemo u "realnom vremenu", a istovremeno pušta epistolarnoj "sadašnjosti" da samu sebe prirodno opisuje kroz bratsku razmenu elektronske pošte, razmenu koja će do kraja prerasti u neku posve drugu, sudbinskiju vrstu zamene mesta: onaj ko je "otišao" vratiće se i, po svoj prilici, ostati, a onaj koji je "ostao" da tavori u prividno beskrajnom egzistencijalnom limbu, zapravo će "otići", i to baš tamo, Preko Bare, ne u težnji za uspehom (šta god to bilo), nego za ispunjenjem (ponovo – ŠGTB). I to idući za curom iz sopstvenog grada, iz sopstvene ne sasvim odigrane prošlosti… Koja se, eto, ima doigrati. I jedan i drugi biće, u svojim egzistencijalnim (polu)izborima, bitno opredeljeni ljubavlju, to jest, neočekivanim mogućnostima koje im ljubavni susreti sa Ženama Života nude. Kao i onom vrstom srodničkoga višeg emotivnog zajedništva iza kojeg nema nikakve crvljive "ideologije" i vaskolikog patrijarhalnog trabunjanja, nego samo prirodne bliskosti onih koje je na bliskost sve upućivalo.

Kako rekoh, ovo nije knjiga velikog zamaha i monumentalnih ambicija, no utoliko je veće čitaočevo zadovoljstvo onim što će dobiti od nje. Šajtinčev dar, iskazan u ovoj knjizi, bogme i nije baš skroman… Jedna od domaćih proznih knjiga godine, pa valorizovali to naši oficijelni prosuditelji "godišnje produkcije" ili pak ne. Čitaoci sigurno hoće, samo ako se ovoj tihoj, kontemplativnoj knjizi osobenog (post)banatskog spleena dopusti da dođe do njih.