Drama Pluća Dankana Mekmilana bavi se pitanjem šta se dešava sa mladim, ekološki osvešćenim parom kada se prvi put postavi pitanje da li bi trebalo imati dete. Naizgled, ideja o stvaranju zajedničkog deteta pojavljuje se niotkuda i remeti njihov ustaljeni i dobro organizovani život. Reč je o visokoobrazovanim i situiranim ljudima u najboljim godinama. Oni smatraju da moraju da doprinesu dobrobiti sveta i zato maštaju da sade šume i voze električni automobil. Takođe, oni, kao ekološki osvešćeni članovi društva, recikliraju otpad, redovno idu na proteste i intenzivno čitaju knjige o ekologiji. Međutim, ekologija, tj. rasprava o ekološkim temama je samo još jedan paravan iza koga se kriju suštinski neurotične, nesigurne i sebične osobe u trenutku kada se suoče sa idejom da bi mogle da imaju dete. Jer, i ona i on bi hteli da budu i uspešni i da zarađuju novac i da štede novac i da troše novac i da se razvijaju i da poštuju svoju individualnost i tuđu individualnost i da imaju slobodno vreme i da rade i da se zabavljaju i žive bezbrižno i budu ekološki odgovorne osobe… I kako u te kratkoročne i dugoročne planove uklopiti dete? Jer dete, za razliku od načelnog društvenog aktivizma, zahteva konkretna odricanja i stavljanje sopstvenog komfora i želja u drugi plan. Zato, kada se prvi put pojavi ideja o detetu, ona vrlo brzo bude odbačena sa obrazloženjem da ionako ima previše ljudi na ovom svetu. No, ovaj par će proći tegobni i trnoviti put na kome će shvatiti da se dete ne rađa zbog sveta, već zbog ljubavi prema osobi sa kojom dete stvaraš. Dankan Mekmilan u komičnoj duodrami Pluća daje briljantnu dramsku analizu niskih istina o visokoobrazovanim i solidno situiranim članovima društva koji čine, kako tvrde razne analize, pozorišnu publiku.

Što se same strukture komada tiče, važno je istaći da je u pitanju duodrama – to je, dramaturški gledano, veoma izazovna forma jer zahteva od pisca da, ne uvodeći nove ličnosti, (a time i nove odnose, nove sukobe, nove ritmove…), od početka do kraja gradi komad na veoma ograničenom dramskom prostoru. Međutim, ono što bi za nekog drugog bio problem, za Mekmilana je prednost jer time što je svoje likove zatvorio u njihov svet, ukazao nam je da je rešenje njihovog problema u njima samima (a ne u rešavanju svetskih problema koji su van njihovog domašaja) i da do rešenja moraju doći sami. Ova duodrama koja na duhovit način postavlja neprijatna pitanja o nama samima je s mnogo razloga igrana na brojnim scenama u Americi i Evropi. Kod nas je na prošlom Bitefu trebalo da se igra postavka iz Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane, u režiji Žige Divjaka.

Za potrebe postavke u Madlenianumu, ovaj komad je preveo reditelj predstave Ivan Vuković. U tekstu “Kako disati – kratko uputstvo”, objavljenom u programu predstave, reditelj Vuković navodi razloge koji su ga nagnali da se poduhvati prevođenja (a zatim i postavke) ovog komada, a koji su sasvim intimni i veoma ljudski. Zato što komad govori o ljudima koji su slični nama, reditelj dramsku radnju komada smešta među publiku. Nema klasične podele na prostor za publiku i prostor za igranje. Prostor kamerne sale Madlenianuma je organizovan tako da u publici sede jedni naspram drugih kao u ogledalu. Nekoliko šarenih stolica su prostor za igru i one su “umešane” u publiku. Ovakva organizacija prostora je istovremeno i metaforična i praktična. Metaforično posmatrano, time što se dramska igra glumaca odvija među publikom, pojačava se osećanje da je to i bukvalno naša priča koja nas se suštinski tiče. Posmatrano sa producentske strane (predstava je koprodukcija Madlenianuma i Maradora), ovakva postavka je takođe odličan potez. Za predstavu su potrebna dva glumca i nekoliko stolica, te će ona biti krajnje mobilna i moći će sa njom putovati bukvalno svuda. Takođe treba istaći da je Ivan Vuković sasvim opravdano rediteljski fokus stavio na rad sa glumcima i na glumačku igru.

Goran Jevtić i Suzana Lukić su izuzetno uverljivo igrali ovaj par. Goran Jevtić igra glavnog junaka kao onog koji je u vezi uvek mirniji, stabilniji, strpljiviji i koji “junački” podnosi neurotičnu mušičavost njegove partnerke. Međutim, kada odnos uđe u pravu krizu, upravo se on pokazuje kao onaj koji će lakše da poklekne i prevari partnerku. Muškarac kakvog igra Goran Jevtić nije superheroj o kojem maštaju devojčice, već običan urbani momak koga je lako povrediti, ali koji se isto tako lako zanese muzikom koju svira sa prijateljima, poslom koji radi i pre svega ženom koju voli. Goran Jevtić nam svojim glumačkim postupcima otkriva da ovaj samo naizgled cool tip u sebi nosi veoma složen emocionalni spektar – od egzaltirane sreće do potpune i samouništavajuće patnje. Njemu nasuprot stoji lik žene koju igra Suzana Lukić. Razvoj njenog lika teče drugačije i u neku ruku je u kontrapunktu u odnosu na muški lik. Na početku, ona je komična figura koja svoju neurozu pokušava da sakrije iza intelektualne zapitanosti. Kada se pojavi prvi realan problem, ona pada u duboku depresiju koja se manifestuje tako što danima ostaje u krevetu. U predstavi, ona se skriva ispod stolica na kojima se igra i na kojima sedi publika što dodatno pojačava osećaj težine i saosećanja. No, za razliku od njenog partnera koji u objektivno teškoj situaciji spontano počne da pravi gluposti, ona iz toga izlazi tako što konačno uviđa svoj problem i oslobađa se svih emocionalnih viškova. To se na sceni manifestuje time što glas, pokret i izraz lica glumice Suzane Lukić postaju nekako smireniji i “svetliji”. U delu predstave koji bismo mnogi nazvati “kriza para”, dolazi do izvesnog zamora materijala koji delom proizilazi iz toga što je sve što smo do tada gledali bilo bazirano na brzoj glumačkoj igri i komici, kojih u ovom delu nema. No, ta se situacija u ovoj predstavi relativno brzo prevazilazi i glumci nas lako i poletno vode ka završnici predstave. Posebno lepi momenti u glumačkoj igri ovog para su oni kada nadovezivanjem ruku grade kulu koja raste u nebo i koja predstavlja metaforu para koji se skladno nadopunjuje i međusobno podržava u želji da ostvari ono čemu su se nadali i čega su se bojali – da dobiju svoje dete.