Prašnjava seoska zemlja, gola muška tela koja se grče u toj prašini, žena rastrzana strašću prema dvojici muškaraca, drveno pojilo za stoku u kome žena i ljubavnik dave muža, razvejano brašno kao mlinarev erotski izazov… sve ove ubojite i poetične scenske slike asociraju na seoske tragedije Garsije Lorke, na mučne priče o ženama koje, u patrijarhalnim zabitima, ostaju erotski i emotivno osujećene. Međutim, iako su asocijacije snažne i ubedljive, gornji opisi ne odnose se na postavku neke Lorkine drame; reč je, naime, o predstavi Noževi u kokošima (u našoj verziji Noževi u kokoškama), koju je režirao slovenački reditelj Damir Zlatar Frej u sarajevskom Kamernom teatru 55, a koja je nedavno gostovala na Belefu.

Samosvojna rediteljska poetika, koja svojim ikonografskim elementima zaista asocira na Lorku – golo muško telo kao predmet suspregnute ženske strasti, prašnjava zemlja kao prostor iskonskih nagona – ne deluje ni samodopadljivo ni proizvoljno. Naprotiv, ona organski izvire iz drame savremenog britanskog pisca Dejvida Harovera, iz priče o mladoj seljanki sa škotskih vrleti koja se, pošto je muž zapostavlja, prepušta izazovu u vidu dijaboličnog mlinara.

Međutim, ovo nije samo priča o ženskoj osujećenosti, o ratu među polovima, o borbi za emancipaciju, o opresivnoj patrijarhalnoj sredini… Junakinja drame nije obična mlada seljanka s bračnim mukama; to je ličnost – a ličnost je prava reč za nju – koja zahteva punoću života, koja traži sveobjedinjujući smisao. Iako ovo saznanje njoj ništa ne bi značilo, može se reći da je religijska pozicija mlade žene ponajpre panteistička; bog se nalazi u svim pojedinačnim manifestacijama prirode i u svim stvarima iz sveta oko nas, a čovekova dužnost je samo da za njih nađe pravo ime. Tako se ispostavlja da je, u suštini, ovo drama o rečima, o iskonskoj čovekovoj potrebi da, imenujući njegove pojedinačne oblike, razume svet u kome živi. "Moje je samo da dam reč za ono što postoji", zaključuje naša junakinja.

Ova viša dimenzija Haroverovog teksta bila je scenski opredmećena u vrlo dobroj igri Mirjane Karanović, u kojoj je glavno mesto zauzimao rad na govoru. Reči koje je izgovarala mlada seljanka imale su, u tumačenju Mirjane Karanović, nekakvu začudnost; stilizovanim govorom, s neobičnim tonalitetima i pauzama, glumica kao da je porađala reči, dovodila ih u pitanje, čudila se nad njima. Ali, ovaj stilizovani govor nije prerastao u predominantno i samodovoljno glumačko sredstvo; u onim scenama koje su to tražile – u scenama s naglašenim sukobom– glumica je pružila punokrvnu dramsku interpretaciju i tako gradila lik žene koja nije samo vrlo neobična, već istovremeno i životna, prostosrdačna i preduzimljiva.

Međutim, ovako zahtevna glumačka partitura stvorila je izvesne probleme; Edhem Kusić (muž) i Ermin Bravo (ljubavnik) nisu uspeli da isprate ovu stilsku raznovrsnost i promišljenost koja je odlikovala glumu Mirjane Karanović, već se njihova igra svodila na, doduše iskren i snažan, ali preterano ospoljen i dramski nedovoljno artikulisan glumački izraz. Zato su oni delovali kao sparing partneri jednog moćnog igrača. Čini se, zapravo, da je Damir Zlatar Frej bio mnogo više usmeren na osmišljavanje scenskih slika opisanih na početku ovog teksta (pored režije, on potpisuje i scenografiju i kostimografiju), nego na dramsko i stilsko uobličavanje glumačke igre.

Ipak, bez obzira na glumačko-rediteljske probleme u postavci muških likova, predstava Noževi u kokošima, nastala u koprodukciji Kamernog tetra 55 i MESS-a, sarajevskog međunarodnog pozorišnog festivala, predstavlja jedno od najzanimljivijih teatarskih ostvarenja u dosadašnjem programu Belefa. Takođe, ova predstava – sa svojim drugačijim, promišljenim, metaforičnim scenskim jezikom – ima veliki značaj i za bosanskohercegovačko pozorište koje je, to se ne može prikriti, bilo ozbiljno ugroženo višegodišnjim kulturnim diskontinuitetom… Od slične vrste kulturnog diskontinuiteta stradalo je, uostalom, i naše pozorište