Krajem godine, nešto više od četiri i po meseca posle razaranja Svetskog trgovinskog centra (STC) u Njujorku, otvorena je izložba arhitektonskih predloga za novi STC. U međuvremenu, debate o tome da li stari treba da se zameni novim i dalje traju. Galerista iz Njujorka Max Protetch odlučio je da probije led i pozove arhitekte, umetnike i inženjere da slobodno predstave svoja razmišljanja na temu. Uz savete Aarona Betskog, urednika časopisa sa arhitekturu "Architectural Record", Protetch je sam napravio selekciju od 50 učesnika od kojih su mnogi od ranije poznati javnosti. Zbog složenog konteksta, njegov poziv je naišao na mnogo sumnje, pa čak i na par odbijenih poziva. Međutim, odziv autora koji su želeli svojim idejama da učestvuju u procesu na kraju je bio odlučujući. Svoje priloge su poslali Hans Hollein, Steven Holl, Daniel Libeskind, Coop Himmelbau, Raimund Abraham, Zaha Hadid, Tod Williams i Billy Tsien, Vito Acconci, pa čak i skoro zaboravljeni, SITE, Paolo Soleri, Frei Otto i Michael Graves. Publika je mogla da vidi i projekte srednje i mlađe generacije, Foreign Office Architects, Office dA, LO/TEK, Morphosis, Ocean North, Scott Cohena, Marwana Al-Sayeda, Greg Lynna, Sheile Kennedy & Frane Violich, Winke Dubbeldam, Oosterhuis Associates, Jakob + McFarlane, kao i Marjetice Potrč, umetnice iz Slovenije.

BRZINOM WINDOWSA: Bez obzira na širok spektar autora, za mnoge je zbog složenog konteksta utakozvanoj eri posle 11. septembra ova izložba došla prerano za bilo koju igru forme i poigravanje s programom. Pored toga postoji već široko rasprostranjeno mišljenje da arhitektura danas nema onu moć koju je imala 60-ih godina. Brzina promene je ključni element u ovom procesu. Tornjevi starog STC-a arhitekte Minorua Yamasakija bili su građeni od 1969. do 1972. godine, za manje od tri godine, posle mnogih zaokreta tokom projektovanja. Zanimljivo je da je Yamasaki morao da napusti prve varijante projekta sa pet nižih tornjeva zbog brige investitora da bi podsećali na projekte za socijalno stanovanje. Tri decenije kasnije, 11. septembra 2001. godine, kolapsi oba tornja STC-a dogodili su se brže od podizanja bilo kog Microsoft Windows operativnog sistema na kompjuterima širom sveta. Brzina destrukcije je prešla na brzinu imaginacije. Već preko noći 11. na 12. septembar "New York Times" objavljuje na naslovnoj strani projekat The Towers of Light grupe autora koji su tokom sati posle napada proizvodili kompjuterske simulacije svog projekta. The Towers of Light, u suštini predlog za svetlosnu instalaciju koja bi na nebu ocrtala profil srušenog STC-a, takođe je izložen u Max Protetch galeriji.

EKSPERIMENTI SA FORMOM: Sadržaj izložbe je zbirka raznovrsnih ideja koje je kritika u najvećem broju opisala pre kao zbirku individualnih potpisa (većina izloženih radova teško se može nazvati projektima). Prema tome, predlog Daniela Libeskinda za toranj sa oštrim ivicama pojedinačnih formi u ekspresivnoj koliziji daleko je od problema, ali veoma blizu estetici ovog autora. Zaha Hadid je eksperimentisala sa formom i notacijom radeći zajedno sa svojim studentima u Austriji. Steven Holl je izložio predlog za gigantsku promenadu, rampu s javnim sadržajima do visine na kojoj su stajali srušeni tornjevi Minorua Yamasakija. SITE predlaže park sa šopingom. Foreign Office Architects projektuje kompleksnu strukturu od osam kružnih tornjeva u vertikalnoj torziji koji dodirujući se prave novi rekord u visini. Detaljnija selekcija sa izložbe može da se pronađe na internetu na adresi www.archrecord.com/WTC

Pažljivijim posmatranjem naizgled veoma različitih ekspresija sa izložbe ne otkriva se hibridni karakter većine predloga. Ovaj fenomen sličnosti, putem različitosti, može da se pokaže tako što bi se svaki individualni predlog objasnio kombinacijama sastavljenim od četiri osnovne pozicije – manipulacije na temu Yamasakijevog STC-a i američkog nebodera iz 1960, manipulacije na temu slobodnih i fluidnih formi u razmeri srušenog STC-a, manipulacije na temu američkih vrednosti, tržišta, simbola, zastave itd. u razmeri srušenog STC-a i manipulacije s prazninom koja je ostala kao svedok razaranja.

U metropoli koja se ruši i naizgled podiže u kompjuterskim simulacijama, Protetch veruje da nikada nije rano za traženje nove arhitektonske forme koja će da zameni staru. Razlog su realnost i brzina kapitala koja se razlaže i sintetiše svakog sata na obližnjem Vol stritu. Ekonomska brzina još jednom definiše granice arhitekture koja danas i sutra treba da bude njena slika i prilika; da li će nova arhitektura biti svesna svoje nove političke moći pitanje je koje i dalje lebdi u vazduhu. Izložba u Njujorku je slika i prilika krize u arhitekturi danas kojoj su se okrenuli mnogi svetski mediji (tokom otvaranja izložbe intervjui su dati globalnim mrežama CNN, CBS, FOX, ABC i NPR, sa mnogo ideja, ali bez realne šanse za njihovo ostvarivanje).

U međuvremenu, u tišini i bez prisustva medija, arhitekti iz SOM-a (Skidmore Owings Merill – legendarna američka korporacija koja je do 11. septembra zapošljavala nešto više od 400 arhitekata) hladnokrvno razrađuju alternative za novi STC. Po želji klijenta, kompleks bi trebalo da se sastoji od pet nižih tornjeva. Po standardima visine ipak se radi o zgradama od 60 do 70 spratova, dok bi se na jednom od njih nalazio telekomunikacioni toranj viši od tornja bivšeg STC-a. U zanimljivom obrtu, SOM se tako, barem po formi, vratio pun krug unazad prema odbačenoj šemi Minorua Yamasakija od pet tornjeva koja je tadašnju vlast podsetila da je Njujork socijalna metropola, a ne simbol ekonomske dominacije. S druge strane, SOM-ov operativni projekat za Novi STC potvrđuje intuiciju da nije prerano tražiti alternativne ideje od poznatih arhitektata jer su oni bliži javnosti od korporacija. Gledano iz ovog ugla, ovi napori su možda već stigli prekasno… projekat SOM-a nije bio izložen u Max Protetch galeriji.