Ne treba sve stvari nasilno "trpati u kontekst", naročito kada se o knjigama radi, ali čitajući Razgovor s anđelom nisam mogao da se ne setim aktuelnog slučaja pobunjenog dedinjskog komšiluka, kojem odnekud smeta škola za produženi dnevni boravak autistične dece, pa bi radije da se dotična ustanova prebaci Negde Drugde, podalje od njih. To famozno Negde Drugde je, naime, omiljena rezervna lokacija svih malograđana sveta, nigde-konkretno smeštena a uvek za potezanje zgodna Deponija Za Probleme, za ono što "normalni" ne žele da vide, što im kvari apetit i budi atavističke strahove. Svi ih, dakako – te strahove – imamo; razlikujemo se samo u tome da li pokušavamo da ih prevaziđemo, ili makar da ih budemo svesni i držimo ih pod kontrolom (da Drugome ne naprave nekakvu štetu) ili ih, pak, brižljivo negujemo i zalivamo, bojeći se da nam ne uvenu.

Jedna od najvećih anglosaksonskih književnih zvezda današnjice, ostrvski romanopisac Nik Hornbi, autor romana Stadionska groznica, High Fidelity, Sve o dečaku i Kako biti dobar, prilježni diskofil i fanatični navijač Arsenala – a možda iznad svega Londoner, što je, dakako, više civilizacijska odrednica nego banalni podatak o prebivalištu – nije među ljudima koji mogu da Problem naprosto hitnu u tuđe dvorište: njegov sin pati od teškog autizma. Ni Ujedinjeno Kraljevstvo, pak, baš ne vrvi od dobrih škola za autističnu decu; Treehouse je jedna od postojećih, i ona je njegovom sinu mnogo pomogla. Zato je Hornby došao na ideju da svojevrsnim literarnim Band aidom finansijski potpomogne opstanak i razvitak ove i sličnih škola; literarni rezultat tog humanitarnog napora zove se Razgovor s anđelom, i čini osvežavajuću kolekciju od dvanaest novih priča isto toliko mahom mlađih, a već vrlo afirmisanih mahom britanskih pisaca (uz dvoje Amerikanaca i jednog Irca). Književni superstarovi ali i vrlo cenjeni autori poput Irvina Velša, Zejdi Smit, Rodija Dojla, Patrika Marbera ili Helen Filding – kao i sam Hornbi, uostalom – priložili su svoje pripovetke ovom izboru, garantujući zvučnošću i tržišnom prohodnošću svojih imena da će od prodaje ove naizgled sasvim nepretenciozne zbirke svakako biti vajde za one kojima je namenjena. Dakako, sam Hornbi u predgovoru detaljno, a bez Teških Reči i "slovenske" gnjecavosti opisuje položaj autistične dece i njihovih porodica i razloge koji su ga naveli da preduzme ovu građansku inicijativu, ali i upozorava kako sama knjiga, tj. ono što se nalazi među njenim koricama, treba da postoji i da se procenjuje mimo ovog vanliterarnog konteksta: "Srećom, ne moram da vam se pravdam, jer ste zapravo samo kupili knjigu koju ste želeli da pročitate, knjigu u kojoj ima oko tuce novih priča vaših omiljenih pisaca, a prilog je, nadam se, bio uzgredan. (…) Kao što rekoh, nadam se da ne osećate da ste uradili išta dobrotvorno, stoga zaboravite sve ovo. Okrenite stranu i počnite s knjigom"…

Razgovor s anđelom može sasvim dobro da posluži kao dajdžestirani, van sumnje znakoviti, ilustrativni i zadovoljavajuće reprezentativni priručnik iliti vodič kroz Novu ostrvsku prozu devedesetih, onu koja je – na razvalinama prilično iscrpljene američke kampus-postmoderne… – udahnula novi život britanskoj književnosti, povrativši puni dignitet Priči (doduše, kod skeptičnih Engleza nikada i nije prevladala tipično kontinentalna pomodarija o Smrti/prevaziđenosti/repetitivnoj sveispričanosti Priče i ostalom francuskom–tra–la–la…), ali i inkorporirajući u jedan preformulisani i "reorganizovani" literarni svet, ili čak u njegov visoki mejnstrim, sve one kulturne promene koje su karakteristične za smenu milenijuma: od postkolonijalnog i neofeminističkog diskursa do najšire shvaćene popkulturne samosvesti, izobilne, samopodrazumevajuće referentnosti i debelih slojeva popkulturnog (o)sećanja kao jedne Nove Tradicije (kao onaj briljantni TV-fazon kada se Dear John obraća mladom prodavcu ploča: "Dajte mi nešto klasično", a zbunjeni klinac odgovara: "Mislite nešto kao… Grateful Dead?"…), spontano usvojenih tekovina tehno-kulture i, uopšte, vaskolike sajber–paradigme. Komunikacijske tehnike umreženog sveta sasvim su, uostalom, drugačije od ranijih, i ove se promene neminovno reflektuju i u literaturi, u protivnom je ona tek u-kosmosu-izgubljena akademičeska onanija. Ova je knjiga, dakle, solidan presek – ne i prosek! – onoga što, na ovim ili srodnim postulatima, jedan važan deo današnje ostrvske Scene može da ponudi. Razgovor s anđelom nedavno je objavljen i na srpskom jeziku (preveo Goran Kapetanović; Laguna, Beograd 2001).

Hornbi nije svojim "saradnicima" postavljao nikakva tematska, stilska ili kakva-god ograničenja, osim što je svaka priča imala biti ispričana u prvom licu jednine, dakle rečima samog Naratora (a da ipak ne bude puko autobiografska, da se fiction ne pretvori u loše maskirane memoare). Njegov je pripovedački doprinos svakako među najboljima u knjizi: priča SisoIsus (NippleJesus) lucidna je igra s prirodom "kontroverznosti" današnje umetnosti, koja – u svetu već prilično relaksiranom od nekadašnje predominacije tradicionalno shvaćenog Sakralnog, ali samim tim i od one nekadašnje, "autentične" privlačnosti (kršenja) tabua – zapravo sve teže biva "provokativna", sve teže ispunjava zavet epater le burgeois u jednom postgrađanskom svetu u kojem je (šik)šok unapred ukalkulisan u tržišnu vrednost Artefakta; oh, nemojte misliti da Hornbijeva priča vrvi od ovakvih razglabanja: njegov je narator bivši izbacivač u disko-klubu koji dobija novi, "mirniji" angažman u poznatoj galeriji, i biva zadužen da od mogućih napada agresivnih verskih zelota čuva "kontroverzni" portret razapetog Isusa, koji izgleda savršeno O. K. dok mu ne priđete sasvim blizu i vidite da je iskolažiran od bezbroj isečenih slika golih sisa, koje, pak, nisu pokupljene iz nekakvih "prljavih" porno-magazina ili marginalnih potkulturnih publikacija, nego iz hipertiražnih dnevnih tabloida koje uredno čitaju upravo ti smerni christian suburbanites – bivajući tako i sam usput suočen s pitanjima "lepote" i blasfemije u novom ključu…

Dablinac Rodi Dojl autor je priče Rob, jednog od nesumnjivih vrhunaca ove zbirke, na prvi pogled sasvim neambiciozne "kućne" storije o sredovečnom middle–class porodičnom čoveku koji jednog jutra ugleda mrtvog pacova na podu svoje kuhinje, i ta anarhistička intervencija Prirode u naš zaštićeni svet, taj komandoski Upad U Sistem zapravo razara tanušnu opnu njegove egzistencijalne sigurnosti, iliti poslovičnog ljudskog samozavaravanja kako je sigurnost uopšte moguća. Sjajna parabola o "krizi srednjeg doba", zaključili su mnogi anglosaksonski kritičari; svakako, ali obogaćena jednim zaumnim, metafizičkim prelivom koji zapravo ovu pripovetku čini tako izuzetnom, visoko uzdignutom nad svakim sitnorealističkim sitnežom. Priče Patrika Marbera Piter Šeli (Peter Shelley, sećate li se, pankeri?), Zejdi Smit Ja sam jedini i Kolina Firta – glumca koji se pokazao izvanrednim piscem – Odeljenje Ni Za Šta, tri su odlične (hm, Smitova je mogla i bolje) vinjete o neprolaznoj temi Odrastanja, od seksualnog i muzičkog kod Marbera – neko je već primetio da je ova priča kao nekakav prozni prequel njegovom znamenitom komadu Closer – do emotivno-imaginativnog kod Firta, u izvanrednoj priči o bolnoj spoznaji Smrtnosti tela (ali i besmrtnosti jezika i priče!) kao neumitnoj "kazni", osvetničkoj simboličkoj razmeni za priznavanje statusa Odraslog. Poznati pisac trilera Robert Haris objavljuje zabavnu satiričnu invektivu ("Premijerova verzija") o tome šta biva kada se lično Premijer Vlade Njenog Veličanstva naprasno "otkači", pobegne svojem obezbeđenju – a sve u tako prirodnoj želji da se slobodno nadiše svežeg vazduha – i potom upadne u niz neprilika koje kulminiraju tako što upadne u kuću poznatog novinskog kolumniste koji ga redovno kalpi, ne bi li mu svojeručno pokazao šta misli o njegovim podlim podmetanjima i okrutnim obedama… Stvarno, imaju li i ti premijeri neka ljudska prava u demokratiji, ili su ona rezervisana samo za kolumniste?

Priča Džajlsa Smita Poslednje želje bizarna je ispovest vremešne zatvorske kuvarice koja se poduhvatila spremanja najvrsnijih đakonija onima koji čekaju na pogubljenje – nakon što, pazi sad, u Britaniji, "zbog terorizma" ponovo uvedu smrtnu kaznu! – i od njenog diskretnog antiutopijskog naboja (u) čitaocu trne svaki apetit; Irvin Velš ("Katolička krivica") majstorski dekonstruiše psihološke mehanizme agresivne homofobije iza koje se krije neosvešćena seksualna dislociranost samog njenog nosioca: cela stvar uvrhunjuje u urnebesnom apsurdu kada sveti Petar – za kojeg se, eto, ispostavlja da je prilično "politički korektan" – kažnjava grešnog homofoba da kao nesmirena Utvara prakticira upravo to čega se "gadi" sve dok ne počne da mu se dopada – a zapravo, već je počelo… Amerikanac Dejv Egers, u jedinoj slabijoj i ovde pomalo zalutaloj priči naratorom proglašava mrtvog psa koji je, zamislite, voleo da skakuće okolo dok je bio živ – na šta mu je kritičar Peter J. O’Malley postavio sasvim razložno pitanje: so what? Mislim, je l’ trebalo da čita Budenbrokove u originalu, ili šta? Džon O’Farel u Hodanju protiv vetra ispisuje ispočetka vrlo zavodljivu priču o strategijama samozavaravanja umetnika-mediokriteta, koja počinje da se kruni kad postane malo previše očigledno koliko je piscu vlastiti lik antipatičan; Helen Filding i Melisa Benk – ova prva mnogo bolje – prilažu prozne krokije iz hype i celebrity (polu)sveta: pažljivijem čitaocu "Srećne kučke" biće možda jasnije kako i zašto je Fildingova ipak znatno više od poluomražene, zavist-izazivajuće spisateljske "lucky bitch" koja se obogatila na eksploatisanju kulturoloških opštih mesta: moćan pripovedač, ništa drugo!

Dvanaest priča iz Razgovora s anđelom je dvanaest savršenih novogodišnjih poklona: nije loše da vam 2002. počne s nečim što vas se zaista tiče, a ne s nečim za šta vas jalovi gospodari Velikih Priča ubeđuju da bi trebalo da vam nešto znači!