Knjige
Diskretni šarm glupavosti
Kada je glupost lepa, nema ničeg lepšeg od nje. Tragajući po starim knjigama za primerima, kojima bi ovaj stav potkrepili, Gi Beštel i Žan-Klod Karijer načinili su monumentalni Rečnik gluposti, u kome su sabrali oko 3500 tekstova sve jedan gluplji od drugog
Istorija zapadne književnosti započinje s Homerom. Zna se da je pored Ilijade i Odiseje Homer napisao i treći ep, pod nazivom Margit, što u prevodu znači budala. Reč je o za nas izgubljenom komičnom spevu u kome su bile opisane zgode jednog glupana, a Aristotel je Margita po vrednosti stavljao uz bok Ilijadi i Odiseji. Od Homera naovamo o ljudskoj gluposti ili nadahnutosti njome pisano je mnogo i na najrazličitije načine, u književnom, medicinskom, enciklopedijskom i filozofskom ključu, u rasponu od Servantesovog Don Kihota i Floberovog Buvara i Pekišea do Vitgenštajna, Fukoa i Istorije ljudske gluposti Pola Taborija.
Na glupost se, kao i na većinu stvari, može gledati dvojako: mračno i vedrije. Krleža je na nju, kao i inače, gledao na ovaj prvi način: "Godinama živio sam u našem smrdljivom zvjerinjaku gotovo gluhonijem, pritajen i povučen u sebe kao puž i pravi puzavac, i godinama sam razmišljao o gluposti ljudskoj, osjećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija čudna, mračna unutrašnja snaga koja ljude smeta kod svake kretnje, koja ljudima nikako ne da da požive potpuno i neposredno, jedna opasna snaga zapravo koja ljude truje i rastvara; ja sam tu svakodnevnu pojavu ljudske gluposti tumačio kao prirodnu stvar: ‘Osovio se čovjek na stražnje noge, prohodao je kao dvonožac, a glupost se vuče za njim kao sjenka! Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonošca ponovno vrati njegovim četvoronožnim rođacima u prirodi, glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu ni sila teže ne da da leti!’ Ljudska je glupost mračna snaga pod nama, to je kaotična sila pratvari pod nama koju ljudi još nisu svladali, ali koju će nadvladati ipak, izvan svake sumnje, a u tome i leži značenje ljudskog napretka: stepen pojedinih civilizacija stoji u obratnom omjeru sa stepenom ljudske gluposti."
Ali to nije jedini način na koji se na glupost može gledati. Jedna od klasičnih knjiga na ovu temu data iz vedrijeg rakursa jeste i Rečnik gluposti i grešaka u rasuđivanju, nedavno objavljena kod nas u prevodu u izdanju "Kiše" i "Stilosa" i prevodu Ivane Utornik. Knjigu potpisuju francuski romanopisac i istoričar Gi Beštel i Bunjuelov scenarista, pisac i publicista Žan-Kold Karijer. Njih dvojica su petnaestak godina po knjigama, časopisima i publikacijama najrazličitije vrste tragali za biserima ljudske gluposti, skupljali ih, sistematizovali i na koncu objavili pod naslovom Rečnik gluposti. Ova knjiga, prvi put objavljena 1965, sadrži oko 3500 primera gluposti napisanih uglavnom na francuskom jeziku, od kojih najveći deo otpada na one ispisane tokom XIX veka. Čega sve u ovom Rečniku nema! Tu su delovi rasprava koje dokazuju kojim su jezikom Adam i Eva govorili u raju (flamanskim, odnosno donjobretonskim); precizna statistika Isusovog stradanja (na putu za Golgotu dobio je 100 šamara, 120 udaraca pesnicom, 140 udaraca u rebra, 72 udarca nogom, 32 udarca u ruke, 70 puta su ga povukli za kosu i bradu, 30 udaraca u grudi i usta, 20 puta su ga povukli za nos i 30 puta za uši), dokaz da su svi Englezi zapravo Jevreji izveden iz lingvističke očiglednosti da reč Sakson predstavlja deformaciju izraza Isaac’s son; razmišljanja na temu zašto ovca ima samo četiri noge, dok ih muva ima šest; najfantastičniji razlozi zbog kojih Francuzi treba da mrze Nemce, Nemci Engleze, a Englezi Francuze; delovi govora izgovorenih na sahranama, u skupštinskim debatama i revolucionarnim zanosima; uputstva iz udžbenika za podoficire teške artiljerije; odlomci umetničkih kritika i novinskih tekstova i koješta drugo.
Beštel i Karijer priznaju da su tokom sklapanja ove knjige uživali u čitanju loših knjiga i otkrili naročitu lepotu gluposti koja je s one strane tačnosti određenog iskaza, gluposti koja nadahnjuje, provocira i spasava život od mrtvačke ukočenosti – "Ono što ne dostiže uzvišenost još uvek može postati lepota, ali ono što je prevazilazi je zasigurno glupost", citiraju oni Žozefa de Mestra.
Iako veliki broj tekstova skupljenih u Rečniku gluposti čitaoca može zasmejati do suza, autori skreću pažnju da se njima ne treba podsmevati: to su tekstovi koji pričaju Istoriju i koji su ogledalo jednog vremena. Muzeji, biblioteke, škole, fakulteti, akademije, instituti, sve ono na čemu se zasniva obrazovni sistem jedne države, nude generacijama isključivo remek-dela bez konteksta, a ljudsku istoriju predstavljaju samo kao istoriju inteligencije, što je notorna laž. "U družini bontona koju čine zbirke i hrestomatije, nalazi se samo ono najbolje. To su luksuzni katalozi. Ne vidimo kako bi se ukus mogao slobodno formirati među tim jednoličnim genijima, tim paralizovanim remek-delima. On otupljuje, i to je sve, u tom novom klasicizmu, u literarnom smislu veoma žalosnom", smatraju oni i pozivaju da se iskoristi dosad neprepoznat utilitarni potencijal gluposti: "Došao je trenutak da glasno zahtevamo da se u francuski obrazovni sistem uvede institucija tečaja gluposti. To bi trebalo da počne još u osnovnoj školi. Proučavanje isključivo lepih i inteligentnih dela, sem što obeshrabruje, pruža veoma pogrešnu sliku o proteklim vekovima, a još više o univerzumu koji nas okružuje. Uostalom, ne može se baš reći da je, bar do danas, to proučavanje postiglo jedinstvene rezultate. Nameće se potreba za izvesnom reformom. Studija gluposti, ograničena na dva ili tri časa nedeljno, kako se ne bi ozbiljno preopteretili programi, pored toga što bi bila zabavna, bez sumnje bi probudila entuzijazam mladosti, izazvala zdrave reakcije i nepristrasna opredeljenja. Nezadovoljni što bez ikakvog razloga citiraju Sent-Beva i Pola Valerija, mladi učenici bi, oduševljeni otkrićem nepoznatog blaga našeg nasleđa, obogatili svoje sastave citatima Pitoa, Gregoara, Debea, Frankona, Berijona, velečasnog Fevra, Filadelfa Gorije (to su neki od naših najboljih autora). Ozbiljno nam je stalo do toga da tih nekoliko časova, više od svih ministarskih revolucija, konačno pretvore naše škole i gimnazije u rasadnike zdravih duhova."
Odlomci iz Rečnika gluposti
STIL (MINISTARSKI)
Slabo doteran:
S obzirom na stanje stvari tokom prethodne zime, da li bismo, gospodo, na navodnog imperatora mogli da gledamo kao na govno u svetiljci, a na kraljicu Mađarske, njegovu ženu, kao na srnu na umom? Kralju Engleske kao da je dupe između dve stolice, budući da se podjednako plaši i za London i za Hanover. Mi ležimo na našim jajima, a, što se tiče kralja Sardinije, on je bio u takvoj žurbi da su mu zadnjicu morali začepiti zrnom prosa. Princ Edvard je imao sreće, te je zadavao muke svojim neprijateljima. Kralj Poljske, izborni knez Saksonije, sveden je na to da još dugi niz godina sere samo brabonjke; ali iznenada se sreća preokrenula. Ali kako, pitate me? Pa lepo, gospodo. Kraljica Španije je usrana motka koju ne znamo za koji kraj da uhvatimo. Uvek je, i vi to znate, volela da u svom besu prdi iznad dupeta. Šta se desilo? Kralj Pruske nam je prdnuo u šaku, a kralj Sardinije nam je israo ljuti biber.
(Rene-Luj, markiz Dargenson,
državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, Politički govor o trenutnom stanju stvari, 1746)
KORAK
Raščlanjujući:
Dužina uobičajenog direktnog koraka će biti 75 cm (dve stope) računajući od jedne do druge pete, a njegova brzina 76 po minuti.
Instruktor će, videvši malaksalog čoveka kako stoji na poziciji, ovom objasniti princip i mehanizam koraka, tako što će stati na sedam ili osam koraka od vojnika, i okrenuti se licem prema njemu; sam će polako napraviti korak kako bi mu, dok objašnjava, i primerom pokazao. Zatim će izdati komandu:
Napred.
Koračaj.
Na prvu komandu, vojnik će težinu tela preneti na desnu nogu.
Na drugu komandu, stopalo leve noge staviće na 75 cm (dve stope) ispred desnog, ispružene potkolenice i sa vrhom stopala malo oborenim i lagano okrenutim ka spolja, što će biti slučaj i sa kolenom; u isto vreme će težinu tela prebaciti napred i, bez naglih trzaja, levo stopalo postaviti ravno na tlo, na srazmernoj udaljenosti od desnog, prenevši svu težinu tela na stopalo koje je na zemlji. Zatim će vojnik, opet lagano i bez naglih pokreta, desnom nogom iskoračiti napred, prošavši stopalom blizu zemlje, i učiniti isto što mu je bilo prethodno objašnjeno za levo stopalo; tako će nastaviti da korača, bez dodirivanja nogu.
(Uputstvo za uvežbavanje i manevre pešadije,
4. mart 1831)
FEKALNE MATERIJE
Jedan nezaboravan podvig:
Količina fekalnih materija u Nemaca je više nego duplo veća no u Francuza. Pet stotina nemačkih konjanika boravilo je tri nedelje u fabrici papira Šenevijer, u Mert-e-Moselu (Francuska), i pojelo neverovatnu količinu raznorazne hrane. Posledica toga bilo je da su svojim izlučevinama zatrpali sve prostorije fabrike. Ekipi radnika bila je potrebna čitava jedna nedelja da bi iz fabrike izneli trideset hiljada kilograma fekalnih materija. Troškovi tog čišćenja bili su izuzetno visoki. Gomila izneta iz fabrike, i koja je dosezala neverovatnu visinu, fotografisana je.
(Dr Berijon,
Polihezija nemačke rase, 1915)
SPOJ
Kako je jedan veliki francuski naučnik zbližio kokošku i zeca, i šta je očekivao od tog spoja:
Pre nekoliko godina se u Parizu mnogo pričalo o ljubavima neobičnim na sasvim drugačiji način no što je ona između štapa i petla, a to je, između ostalih, i ljubav između kokoške i zeca.
Doneti su mi zec i kokoška dan nakon 24. juna. Postavio sam ih na mesto gde sam mogao slobodno da ih posmatram, a da ih pri tom ne uznemirim, tačnije u garderober u koji se ulazi kroz kabinet u kojem radim, tako da mogu da vidim šta se tamo dešava bez da ulazim u isti. (…)
Sve do 28. delovali su mi potpuno ravnodušni jedno prema drugom; promena mesta ih je očigledno onespokojila; ali dana 28. u pola šest ujutru, video sam zeca kako se približava kokoški, i naslanja svoje telo na njeno; trenutak kasnije, ostavljajući zadnje šape na zemlji, zaskočio ju je otpozadi sa zečevima svojstvenom lakoćom, držeći prednje šape u korenu njenih krila; zatim je, što je više mogao, približio donji deo svog trbuha kokoškinoj zadnjici, i stao izvoditi veoma brze i kratke pokrete, čiji svršetak nikako nije bio dvosmislen. Bilo mu je dozvoljeno da izuzetno kratko ostane u tom položaju, jer kokoška nije bila raspoložena da se preda njegovom milovanju; samo je malo savila noge, krenula napred i umakla mu.
Dana 29. nije se moglo primetiti nikakvo očijukanje od strane zeca; kažem zeca budući da se kokoška i dalje ponašala kao prava skromna koka.
(…) Zec je nakratko prestao sa svojim bezuspešnim udvaračkim nasrtajima, ali je veoma brzo ponovo dobio napade nežnosti; oko sedam časova, opet se približio kokoški koja je trenutak ranije počela kokodakati, ali veoma tiho; nalazila se nasred sobe kada je zec prednjim delom svog tela navalio na njena leđa sa novim žarom; izgleda da ju je pritisnuo mnogo bolje no prošli put, ili je to možda bilo zato što kokoška nije pokazivala ranije iskazanu želju za begom; savivši malo noge, ona ipak načini par koraka unapred, ali prilično sporo; u zanosu strasti, zec ju je čvrsto držao, te se bližio trenutak kada će se i ona pomiriti sa tim da je ukroćena; ona čučnu kao i svaka druga kokoš koja, nakon što je prethodno bežala od svog petla, konačno pristaje da trpi njegova milovanja; dozvoljava zecu da se namesti kako on hoće; i dalje sa zadnjim šapama na zemlji, on nasloni svoje telo na njena leđa, a usled pritiska njegovih bedara, kokoškin rep bi pomeren ulevo; konačno kokoška za njega posta zečica; u akciji je bio pet ili šest puta duže no što je to pre njega bio ijedan petao. (…) Da je kokoška u stanju da se oseti posramljeno, i da je ova naša videla sebe u stanju u koje su je dovela milovanja zeca, ne bi se usudila više izaći na oči ijednom petlu; bila je zgnječena na jedan sasvim drugačiji, kokoški nadasve stran, način. (…)
Ono što je podjednako privlačilo našu znatiželju jeste pitanje kakvi bi bili produkti ovog čudnovatog spoja. Voleli bismo, a i ja bih to veoma želeo, da nam daruje kokoš ogrnutu krznom ili zečeve prekrivene perjem.
(…) Verovatno bismo uspeli da dobijemo jaja od neke druge kokoši koju bi zec smatrao prijatnom za druženje, a on se pak njoj dopao, ukoliko bismo ih nekoliko meseci ostavili same na nekom udobnom mestu, a posebno ako bismo to uradili dok su još veoma mladi: naša kokoška i njen zec bili su već prilično u godinama kada su započeli svoje druženje.
(Rene-Antoan de Reomir,
Veština leženja i uzgoja domaćih ptica svih vrsta u svim godišnjim dobima, 1749)
MASTURBACIJA
Korisna u vojsci:
Markiz Santa-Kruz započinje svoju knjigu O veštini ratovanja tvrdnjom da je za jednog generala najbitnije da zna kako da se zadovolji, jer to u vojsci a posebno u ratom zahvaćenom gradu, sprečava mogućnost uplitanja žena i njihovog čavrljanja, koje na kraju sve upropaste.
Zastrašujuće posledice:
Nesposobnost zadržavanja mokraće, začepljenje grlića materice, kao i mnoga druga oboljenja najčešće su posledice masturbacije. Konačno, i sterilitet je najčešće prisutan kod žena koje masturbiraju; što se tiče dece sa neurološkim oboljenjima, kao što je slučaj kod onih kržljavih, ona su predisponirana za škrofule i nervne napade. Distrofija mišića, delimične i generalne drhtavice, kratkotrajne paralize, neodređeni bolovi, vrtoglavice, nesanica, poremećaji vida i sluha, itd. takođe su bolesti koje za osnovni uzrok imaju masturbaciju.
Što se tiče intelektualnih sposobnosti, lako je pretpostaviti da i one slabe pod uticajem ove radnje. Osobe koje joj se odaju postaju trome i malodušne, gube sva dobra osećanja, rastrojene su i često nesposobne za bilo kakav ozbiljan posao.
Neke od njih počinju da gube sećanje i zaglupljuju.
(Dr Kofejnon,
Masturbacija i sodomija kod žena, 1903)
Nije sport:
Sreli smo dečake koji su verovali kako će svoj polni organ učiniti većim ukoliko masturbiraju. To nije samo veliki greh, nego i ozbiljna greška.
(Silvanus Stal,
Šta bi svaki momak trebao da zna, 1933)
Sjajan savet za "bludnike koji se odaju masturbaciji":
Ah! Brate moj, siguran sam da ni ne sumnjate koliko je ovaj greh ozbiljan i ubeđen sam da se, kada biste to znali, nikada ne biste predali jednoj tako prostačkoj radnji.
Evo jednog poređenja koje vam može pomoći: pretpostavite da jedna osoba na raspolaganju ima džak dobrog brašna i bačvu vina izuzetnog kvaliteta koje sme da okusi tek kada za to dođe vreme. Ali ta osoba je, iz čistog hira, prosula džak sa brašnom, na čijem je dnu ostalo tek nešto malo tog plemenitog praha. Kako li će loš hleb od toga napravljen biti! Isto tako je prolio i najbolje vino, od kojeg mu je ostao samo talog. Kako će loše piće sada piti! Dajmo sada obrazloženje. Vi ste ta osoba kojoj je Tvorac dao kvalitetno vino ljubavi da ga popijete tek kada se oženite, zajedno sa svojom voljenom suprugom; ali pošto ste svoje snage istrošili u nečasnim zadovoljstvima, ostaćete sa talogom. Takođe vam je obilno dato dobro brašno da od njega sačinite zdrav i velik hleb – ali vaši poroci su upropastili taj skupoceni cvet, i ne ostaje vam ništa drugo do bezvredno zrnevlje. Pa recite mi, molim vas, kakvu decu ćete vi napraviti? Užas! Ako se i usudite, vaša deca će biti kržljava, slabunjava i deformisana. To je istina svima poznata, jer se prosto kaže da "za očinji greh, deca plaćaju". Avaj! Koliko nevinih čeljadi su žrtve svojih grešnih roditelja! Koliko se bele dece rodi od belih očeva; a ako su očevi crnci, zašto su i deca crna? Po istoj zakonitosti, od grešnih očeva nastaju i grešna deca, kao što to konstatuju i lekari.
Jedan nadbiskup je dobro upućen u pitanje masturbacije kod žena:
Prvi način je nadraživanje klitorisa, i on je najčešći: sastoji se u dodirivanju klitorisa koji je, po fiziolozima, sedište ili glavni organ veneričnog uživanja.
Drugi način je kada žena u vaginu prodre prstima ili nekim, toj radnji prilagođenim, predmetom.
Treći način je nazvan materični. Sastoji se od trljanja grlića materice, i opasniji je po zdravlje od prethodna dva. On vodi ženu u sterilitet, kao i u brojna druga oboljenja sa smrtnim ishodom.
Posebni problemi koji se javljaju kod žena koje praktikuju ovu odvratnu aktivnost su čirevi i rane, tumori i kanceri grlića materice. Te žene pate još i od odliva poznatog kao "belo pranje". Konačno, i moral je ono što počinje da se gubi: te žene postaju surove i nezahvalne prema svima.
(Velečasni Antonio Marija Klare,
Ispovednik Izabele II, Zlatni ključ, oko 1860)
Ali sve te nesreće nisu ništa naspram nesreća ispovednika:
Gnusan običaj kakav je stalna masturbacija, dovodi ispovednike u stanje totalnog očaja.
(Velečasni Buvije, Rasprava o šestoj zapovesti)
