Verujete li Johnu Lydonu, eks Rottenu, kad opsesivno peva "this is not a love song"? Verujete mu, jer on naprosto želi da vam kaže da ne računate na njegovo sudelovanje u pop industriji "ljubavnih pesama". I vi znate, ako išta znate, da on tako i misli; iza toga, naime, stoji ceo jedan život. Tako i Liel Leibovitz započinje svoju knjigu o Leonardu Cohenu ovako: "Ovo nije biografija Leonarda Cohena". To je, eto, njena intonirajuća prva rečenica, koja ima odrediti i obojiti ostatak štiva, što joj na koncu nekako i uspeva. Dakle, knjiga Cohen – muzika, iskupljenje, život (preveo Miloš Mitić; Dereta, Beograd 2014) "nije biografija Leonarda Cohena", a čim pristanemo na tu premisu, odmah će nam biti bolja i odmah će nam biti bolje…

Ako sada trenemo za tim da ustanovimo šta ta knjiga jeste – sad kad znamo šta nije – bavićemo se možda zaludnim poslom na više nivoa, a pre svega ćemo izneveriti zen budističke pouke poznog Cohena, koji dobro zna da je nemoguće definisati zvuk "pljeska jedne ruke"… Nego treba naprosto za tim zvukom tragati, savršeno svestan da se ta potraga ne može okončati uspehom u iole konvencionalnom smislu reči.

Prekomplikovano? Hajde onda da ljuštimo. Knjiga Leila Leibovitza jeste, dakako, i biografija Cohenova, i još više studija o njegovoj poeziji – pevanoj i nepevanoj – i možda ponajviše, knjiga duboke odanosti i naklona umetniku koji je, kao malo koji u poslednjih pola veka, obojio naše emotivne živote i unutrašnje pejzaže, te otuda nije čudno da je svaki naš susret s njim duboko i strasno, ne samo estetsko nego egzistencijalno iskustvo. Dobro to znaju, recimo, svi oni koje sam susretao na njegovom koncertu septembra 2009. u Beogradu: pogledali bismo se odmahujući glavama u neverici: ne, ovo još nismo doživeli, niti ćemo doživeti opet; čak ni na nekom novom njegovom koncertu. Leibovitz navodi reči novinara Simona Sweetmana, koji je prisustvovao jednom Cohenovom novozelandskom nastupu u sklopu iste turneje: "Cohenov koncert je teško opisati običnim rečima, tako da ću sada napisati nešto što nikada ranije nisam napisao niti ću ikada ubuduće napisati: ovo je najbolji koncert koji sam ikada gledao." Eto lepote, ali i ograničenosti, čak bede reči: svi znamo da je Ono bilo nešto ne samo više nego i drugačije od "najboljeg koncerta", pa makar i u nečijem životu. Jedino što ne znamo kako da to nazovemo. Ali, nema veze: nije li ceo opus kanadskog pesnika i trubadura diskretan, nežan nagovor da prihvatimo oslobađajuću činjenicu da je najvrednije stvari u životu em nemoguće em nepotrebno imenovati? A kada vam ta pouka dođe od pesnika, dakle, od nekoga kome je imenovanje jedino oruđe, treba je poslušati s uvećanom pažnjom…

Leibovitz glavninu svoje knjige organizuje po konvencionalnom biografskom, hronološkom metodu. Prati Cohenovo odrastanje u imućnoj montrealskoj jevrejskoj porodici u kojoj je zaštićen ali i iz koje "štrči" na sve načine, baš kao i iz celokupnog petit bourgeois kvebečko-kanadskog konteksta, brižljivo dokumentuje i analizira njegovo sazrevanje kao poete i romanopisca, a potom i kao kantautora, te nas vodi kroz vrletne, neretko traumatične uspone i padove jedne suštastvene rokenrol karijere vremešnog i "preozbiljnog" tipa koji izgleda kao hodajuća antirokenrol antiikona. Sve što treba, makar u glavnim, ovlašnijim crtama, da sadrži biografija jednog umetnika zapravo je tu, ali nije se čuditi autorovom napadnom otklonu od takve žanrovske definicije, jer Leibovitz se posebno fokusira na samu Cohenovu poeziju, njene uzore i "uzroke", tradicije iz kojih izvire i tradiciju koju potom sama stvara: od "jevrejskog" kompleksa pitanja, preko trajnog Cohenovog dijaloga sa kontradiktornostima sopstvenog odnosa prema religiji (judaizmu, hrišćanstvu, budizmu…), ili barem religijskoj simbolici duboko upisanoj u naše predstave o svetu, pa do ljubavno-erotskih izazova i sudara kao istinske sublimacije svih drugih životnih silnica, i jedine teme trajno dostojne pesništva, što nije – i samo beznadežna budala to neće razumeti – uopšte u kontradikciji sa onim rezolutnim Lydonovim odbijanjem da peva tamo nekakvu "love song".

Leibovitzeva knjiga u tom je smislu dragocena i onima koji o Cohenu malo znaju, ali osećaju da bi imalo smisla saznati mnogo više (i tako hrabrije zakoračiti u jedno prijateljstvo koje se nikada neće okončati), kao i onima kojima se čini da o njemu znaju i razumeju "sve", ili bar više nego dovoljno.

Ima, naravno, u Leibovitza i kratak osvrt na Cohenova jedina dva romana, objavljena netom pre njegovog kantautorskog "uspeha". Onaj prvi, Omiljena igra (pisao sam o njemu na nekom drugom mestu), na srpskom je objavila Geopoetika prošle godine, a nedavno se pojavio i drugi, Divni gubitnici (preveo Vuk Šećerović; Geopoetika, Beograd 2014; inače, oba romana su koju godinu ranije objavljena i u hrvatskom prevodu). Zanimljivo je s kakvom su zbunjenošću, pa i gnevom, u rodnoj mu Kanadi dočekani Beautiful Losers; bilo je, doduše, i ekstatičnih salvi o "novom Džojsu", ali brojnije su bile ocene tipa "verbalna masturbacija" i "mlitavi tok pohote", dočim je jedan ugledni kritičar zaključio kako je to "najodvratnija knjiga ikada napisana u Kanadi". I potom, sav zadovoljan sobom, verovatno otišao u bordel…

Sasvim ozbiljno, nije to ništa neobično: ova je knjiga izazov ne samo čitaočevom puritanizmu – ako ga ima – nego bogme i čitalačkom strpljenju, jer je dosledno neuhvatljiva, recepcijski skliska, za interpretaciju nezahvalna, a što je kod proze uvek problematično, i odviše lako se pretvara u nesuvislu, pretencioznu brbljivost. Po toj tankoj granici između poezije bez stihova i puke "verbalne masturbacije" Cohen gazi manje-više na svih dvesta i pedesetak strana, ali je prevažno napomenuti da će negde na toj granici časno i poginuti. Naglasak je na "časno". Drugim rečima, Divni gubitnici su roman bez "linearne naracije", "psihološke uverljivosti" i ostalih neophodnih realističkih oruđa, jedna zagrcnuto raspričana oda… čemu, zapravo? Recimo, Kanadi, zemlji koje jedva da ima, ili Kvebeku, zemlji unutar zemlje, u kojoj bi mnogi da ta zemlja naprosto bude njihova jedina zemlja, potom jednom gradu, Montrealu i jednom montrealskom odrastanju i portret umetnika u mladosti, i paradoksalna poetska zahvalnica toj anglo-frankofonoj klackalici koja reprodukuje trajnu identitetsku napetost, i ponajviše omaž indijanskoj, domorodačkoj krvi kojom je tlo zemlje danas zvane Kanada natopljeno do poslednjeg santimetra. Na drugoj strani, ovaj je roman neobuzdana (ali, hej: stvarno, stvarno neobuzdana!) erotska fascinacija, izuzetno nekonvencionalna i hrabra ne samo za standarde jednog još "čednog" vremena i poluprovincijalne sredine, slikovita, razuzdana, mesnata i sočna, oblaporna i napaljena, biseksualna i sveseksualna, gotovo pornografska, s tim da od "prave" pornografije oduzima stanovitu jeftinoću, ali u potpunosti čuva njenu blagotvornu eksplicitnost, nezajaznost fantazije, dionizijsku deinhibiranost. Možemo samo pokušati da zamislimo koliko je sve to moralo biti "šokantno" ranih šezdesetih, ali ne treba imati iluzija da sada živimo u vremenu koje je toliko permisivno da bi taj "subverzivni" potencijal ove knjige mogao biti istrošen. Dapače, neki njeni pasaži danas bi se – u ovo bizarno doba liberalnog neopuritanizma – čitali strožim aršinom nego tada, i bili proskribovani kao, recimo, pedofilski…

Ali, ko je taj mladi, neosedlani umetnik Cohen koji nam se iz ove knjige obraća, i u kakvom je on srodstvu s onim koji će, samo godinu-dve kasnije, snimiti svoj prvi album i trajno naseliti naše najunutrašnjije svetove? Je li to neko drugi, neko ko je prevladan i odbačen onda kada su u svet krenule Suzanne, Sisters of Mercy i ostale? Naravno da nije. Onaj koji nam je pevao sa krckavih vinilnih ploča samo je strože, svedenije organizovao svoju poetsku fantaziju, istesao je do suštine, i potom nam je takvu darovao. I to je to. Nema u njegovom svetu drugih doli divnih gubitnika, u svim njihovim i svim njegovim inkarnacijama.

Novi album

Lucidni odmak od ega

Everybody knows da je svojevrsna Cohenova "postkarijera" u poslednjih sedam-osam godina direktna posledica činjenice da ga je nekadašnja menadžerka brutalno pokrala gotovo do poslednjeg cvonjka i tako ga pod stare dane ostavila bez, hm, penzionog fonda i primorala ga na lomatanje po turnejama – čemu nije bio sklon ni kao mnogo mlađi – a kad su već turneje tu, valja i nešto novo snimiti… Hvala Bogu da je tako (što ne znači da ona strvinarka ne treba da gori u paklu), jer je Cohen 2012. objavio album Old Ideas koji je nešto najbolje s njegovim potpisom u dugo, dugo vremena i zapravo kolekcija pesama ne baš mnogo udaljena od statusa remek-dela.

Svega dve godine kasnije, jako brzo po Cohenovim standardima, eto nam i novog albuma, Popular Problems (Columbia – Sony music; inače, album je posvećen njegovom zen budističkom učitelju Rošiju, koji je umro u 107. godini!).

U "čisto muzičkom" smislu, novi je album, recimo tako, skučeniji od prethodnog, koji je inače uveo neke bitne inovacije u "cohenovski" zvuk. Ovde te raskoši nema ili je ima osetno manje, zvuk je bazičniji, a Maestrovo pevanje još bliže "recitaciji"; no, ako vam nešto od toga uistinu smeta, onda teško da uopšte i marite za ovog trubadura "s darom zlatnog glasa", kako o sebi ironiše. Cohenova lirika, pak, ne odstupa od visokog standarda zadatog prethodnim albumom: to je ponovo izvanredno lucidna i snažna kolekcija slika koje čine jednu rekapitulaciju gorkog taloga iskustva, no u toj "gorkosti" nema samosažaljenja, nego samo briljantno lucidnog odmaka od ljudskog i autorskog ega (tome li je služilo svo ono gombanje po budistički manastiri?) i samoironije (There’s torture and there’s killing/ There’s all my bad reviews/ The war, the children missing/ Lord, it’s almost like the blues). I naravno, još nekoliko nezaboravnih stihova za imaginarnu kolekciju Pesama o najvažnijoj nesporednoj stvari na svetu, znate kojoj.

Kao i svaki od poslednjih pet-šest, i ovo je možda poslednji album Leonarda Cohena, u kojem slučaju je dostojna kruna vanserijskog pesničkog opusa. Što ne znači da sledeći neće, daće bog i gde ga bilo i gde ga ne bilo, biti još bolji…