Kada je osoblje u već decenijama vodećem havanskom džez-klubu La Zorra Y El Cuervo (gde je Dizi Gilespi pre više od pola veka ‘pokupio’ svoje saradnike za afro-kuban džez) užurbano krenulo da spaja stočiće do mene, nije bilo teško uvideti da stiže neko važan. Ponašanje lokalnih gostiju i muzičarski ‘tuš’ (bez Diloita) naglasili su ulazak male svite s velikom zvezdom – u kožnoj jakni s nitnama itd. pre bi se kvalifikovao za teškometalca, arogantan dovoljno da ga ‘smestite’ kao vođu Nevernih beba, radije nego kao nekog koga bi mogao da glumi Nikolas Kejdž. Ramon Himenez Salazar (rođen ‘68. kod buvljaka u Madridu, od igrača i pevačice flamenka), proslavljen kao Diego el Sigala (Cigala – žargonski, norveški jastog, aluzija na njegovu figuru) dotad je bio dokazan kao vrhunski romski flamenko-pevač, i krenuo preko granica svoje matične muzike. Na albumu Corren tiempos de alegria (2001, Sony BMG Ariola) započeo je saradnju s kubanskim veteranom-pijanistom Bebom Valdesom (Bebo Valdes) i latino-trubačem Džerijem Gonzalesom (Jerry Gonzalez), u Amar y vivir. To se produžilo u ključni CD Lagrimas Negras (2002, Calle 54 Records) i dvostruki DVD Blanco y negro en vivo – Bebo & Cigala, ali nisam bio svestan koliko je popularan u hispano-svetu. Naoko jednostavni obrazac ‘naizmenično buleria/alegria, i poneki tango’ u predivnom izvođenju zaboravljenog emigranta (Bebo je u Skandinaviji tiho zašao u duboke osamdesete!) i potresnog pevača u naponu snage, od izdanja koje velike disko-kuće nisu udostojile pažnje polako je narastao do milionskog kulta, nesputan španskim jezikom – naprotiv!

A tada sam još manje mogao da zamislim da će u svom daljem usponu Sigala gostovati u Beogradu, pri čemu će se otkriti da i ovde ima publiku koja je bez problema napunila ‘Kolarac’/KNU. Doduše, neki ga možda znaju još otkad je ispekao zanat dovoljno da okrene tradicionalne uloge bailor/cantaor u flamenku, tj. da prestane da iz pozadine peva za igrače (‘97. prvi svoj album, Undebel), ili po saradnji s nizom cenjenih gitarista (naš nedavni gost Visente Amigo, često Tomatito, na kraju neizbežno Pako de Lusia). Drugi put otkrivanja Sigale je preko muzike za filmove Fernanda Truebe, a sam režiser je imao možda i presudnu ulogu za povratak B. Valdesa (inače oca Hesusa Čuča Valdesa, vodećeg pijaniste/kompozitora na Kubi, nekad šefa Irakere) i globalni proboj El Sigale. Naime, Bebo i Dž. Gonzales su radili na Truebinom filmu Calle 54 u vreme kad je Sigala natrapao na njih; režiser je ‘uskočio’ i da Lagrimas Negras objavi na sopstvenoj etiketi, a i napravio im nagrađivani video Blanco y negro.

Potom se Sigala vratio flamenku u užem smislu (mada, kroz kubizam?) na albumu Picasso en mis ojos (2005, Sony BMG), zapaženo nastupio sa afričkim velikanom Salifom Keitom, i uz stalno turiranje ipak uspeo da kompletira odličan CD Dos lagrimas (2008), zaobiđe okoštalu a preskupu diskografsku industriju, i bar u Španiji objavi i proda ga u ogromnom tiražu, kao de lux izdanje uz dnevnik "Pais". Uz kumove iz stare kubanske i izvorne iberijsko-romske garde, Dos lagrimas produžava skladni brak flamenka, bolera i tanga. Nije ni čudo, ako znate da je buleria, starinska andaluzijska narodna pesma, na Kubi evoluirala u bolero, da je Sigala ‘usvojio’ pevanje uz kubanski narodni ples rumbon (podvrsta rumbe, naravno) i salonski danzon, a naravski zadržao vekovne stilove svoje kulture, copla (bliska romansi) i solea (tragična, dramatično izvođena). Dodajte tome laganu dozu argentinskog tanga, zasluženi kompliment Sinatra flamenka, i… – otkud prošlog meseca fado, mala Misia s velikim glasom, i sada El Sigala, u serijalu ‘Velikani muzičke scene’ (uz Gekića, Madžara…) u akademskom ugođaju ‘Kolarca’, s ulaznicama 2200–2500 din.?

Iste večeri dok Arsen Dedić nastupa u Sava centru sa velikim orkestrima, Sigala se u KNU pojavio s akustičnim kvartetom (klavir, kontrabas, gitara, kahon/udaraljke). ‘Istom dušom’ interpretirajući domovinske klasike kao Dos crucos, latino-standarde poput Historia de un amor, i svoje aktuelne hitove kao Si te contara, bez napora – za razliku od većine flamenko-kolega, Sigala se, bar u ovom izdanju, ne deli sa životom dok peva – Sigalin kvartet nas je provezao do ovacija i bisa, večne Dos gardenias (čačača, a nije iz Ovče, Borče i Krnjače), i to sve za manje od sat i po. Rumba je bila značajan začin i za svetski proboj Paka de Lusije sredinom sedamdesetih. Vokalno i stilsko majstorstvo su neosporni u ovoj šmekerskoj mešavini Kuba na flamenko način, a svirači behu kompetentni, povremeno bljesnuli, no nijednom svingovali; gitarista je oštećen ozvučenjem, time i publika.

Poznavaoci Sigalinog opusa, povedeni rastućim intenzitetom emocija na njegovim novijim albumima – suze/lagrimas nisu uzalud lajtmotiv – očekivali su više, možda i katarzično, a ne lagano, tečno, gotovo osvežavajuće. No to će sačekati, nadajmo se, sledeće Dijeg(it)ovo gostovanje.