Ko god je proživeo sve one sjajne devedesete u Srbiji teško da više može i da pomisli da vodi nekakav dnevnik. Ne zato što bi mislio kako nema šta značajno da saopšti potomcima, ili već kome treba, već zato što se u Srbiji devedesetih pojavila institucija dnevnikovog dodatka. A spram njega svaki dnevnik u vodu pada. Jer, dnevnik je bio ono što se dogodilo, ili bar ono što je nadležni organ procenio kao poželjno da se dogodi, ali je zato dodatak bio čista sloboda i demokratija. Jednostavno – ludnica! Dnevnikov dodatak je za devedesete bio ona žlica vegete Steve Karapandže. I zato meni nije bilo ni na kraj pameti, kada je FAK u pitanju, da se bavim time kad, šta, kako, zašto, ili šta sam ja osećao kao poželjno. Odlučio sam da napravim dnevnikov dodatak o FAK-u, u najboljim tradicijama Milorada Popova. Da idem do poslednjeg daha. Pa kud puklo da puklo!

Za mene je FAK počeo sa jednim velikim i jednim malim razočaranjem. Ono veliko je starijeg datuma i datira od momenta kada sam i definitivno saznao da u Beograd neće doći moj omiljeni, a nakon slušanja FAKira čini mi se možda čak i najbolji hrvatski pripovedač devedesetih Robert Perišić. Razlozi nedolaska ne tiču se ni Srbije ni Beograda, već samog FAK-a: iako je već učestvovao na dva nastupa, Perišić kanda više ne bi u to kolo i to je cela priča. Ne mogu baš da kažem da sam suze ronio zbog toga, ali baš sam se nadao da ću ga upoznati i to baš ovde, gde bi on morao da se pravi fin i da se snebiva. Drugo mini razočaranje tiče se njegovog sugrađanina Ante Tomića. Za njega sam, recimo, pretpostavljao da je čovek-pojava, da pleni i šarmira svuda oko sebe. On i jeste pojava, ali ne u smislu u kom sam ja to pretpostavio: čovek je visok, smušen, sa neizbežnom plastičnom kesom u rukama. Ma, Špiro Guberina! Naravno, sasvim je neko drugi kada čita i čini se da je on jedan od autora za koje je FAK stvarno najbolje. Tada je onakav kakav sam mislio da jeste. Ali: čovek ni za nogomet ni za Hajduka ne haje! Baš ga briga! A neko poput mene takve stvari ne oprašta!

No, sve je leglo već prve večeri, jer sam upoznao Rašu Andrića. Da ne bude zabune: čovek nema nikakve veze sa FAK-om. Došao malo da gleda i sluša. A ja sam to lukavo iskoristio. Počeli smo priču o mom čitanju.

Na kraju sam čitao rapidno, rekao sam, posebno naglašavajući poslednju reč. A Raša ništa, nego priča nešto drugo.

Rapidno sam čitao, ponovio sam, kreveljeći se. A Raša ništa, nego priča čovek svoje.

Rapidno, rapidno, rapidno, ponavljao sam, sa upornošću čoveka koji je ubeđen da je smislio potpuno genijalan štos, ali se procena pokazala kao skroz pogrešna, jer se niko nije nasmejao, pa mu je kao poslednja nada ostalo besomučno ponavljanje. Inače, Raša je bio treći Grobar tog dana koji nije ukapirao to rapidno, pa je sve bilo još veća katastrofa. A stvarno je genijalan štos. Rapidno, rapidno…

Inače, drugo veče FAK-a bilo je veče mobilnih telefona. Ne, nije bila u pitanju nekakva promocija: zvrjalo je na sve strane. Čovek je mogao da stekne utisak kako su na FAK došli samo ljudi koji su u žestokoj frci, ili neki opasni biznismeni, šta ja znam. Nekakva logika kaže da čovek koji je u frci neće otići na književno veče, a da biznismeni drugačije provode svoje vreme. Kanda je razlog te zvonjave nešto drugo. Vrag je toliko odneo šalu da se treće večeri na taj način proslavio čak i poznati urbani ekolog i šoumen Vladimir Đurić Đura. Valjda će jednom smisliti i neke telefone koji zvone samo kad treba. U stvari, verujem da je Tesla to odavno smislio.

Jedan od najuzbudljivijih trenutaka je bio momenat kada sam u publici prepoznao Bekima Fehmijua. Ne mogu da kažem da je to moj omiljeni glumac, ali je svakako neka veličina. Vrhunac uzbuđenja je zapravo bio kada sam pomislio: ako sam tako odreagovao zato što sam sreo Fehmijua, šta bi se onda desilo ako nekada, negde, naletim na Klinta Istvuda? Lele: bolje da ne mislim o tome.

Slušajući FAKire sva tri dana čovek je mogao da zaključi kako je jedna od najznačajnijih ličnosti hrvatske kulture prošlog veka Miljenko Smoje. Veći deo učesnika je pod direktnim ili indirektnim uticajem njegovog stvaralaštva, a može se reći i da mu osnovna ideja FAK-a pomalo duguje.

Inače, sam FAK je prilično ozbiljna firma. Tu nema zezanja, ma kako sve izgledalo super-spontano. To ide do te mere da se čoveku čini, kada se desi da neka gospođa iz publike iz svoje torbe izvadi upravo traženu knjigu Ive Brešana, da to prosto nije bilo slučajno. I pored sve opuštenosti vrlo precizno se zna kad ko i šta čita. Bilo mi je simpatično da, kada sam u subotu došao na drugo veče, vidim čoveka za koga se kasnije ispostavilo da je Roman Simić, meni najinteresantniji pisac u ovom sastavu FAK-a, da ga vidim kako izdvojen u uglu naglas čita, pripremajući se za nastup. Ili da vidim iskusnog Boru Radakovića kako nervozno šetka uokolo, sa knjigama u rukama, koncentrišući se. Zbog toga smo mi iz domaće radinosti nekako visili u svemu tome. Bar što se mene tiče. Do samog nastupa nisam znao šta ću da čitam ni kada, jer su se Ante Tomić i Jergović dvoumili da li da nastupe zajedno ili odvojeno, odnosno da li da jedan od njih nastupi u bloku sa mnom. Meni je sve bilo svejedno jer sam bio toliko istremiran i… Dobro, preskočiću taj skaredni izraz, ali ni danas ne mogu da se setim šta me je Kruno uopšte pitao nakon čitanja. Sve što sam mu tada odgovorio bilo je van svesti: čist nadrealizam.

Inače, jedino je Krunov nastup trajao tri dana. Bez prestanka. Šta će čovek: on je mastermajnd svih tih slučajnih i namernih stvari oko FAK-a. Odavno je rečeno da su pisci kao deca. FAK je neka vrsta zakasnele ekskurzije, a u tom ključu Kruno dođe kao vaspitač. I za njega sam imao raznorazna očekivanja. Mislio sam da je faca, da je šoumen, da rastura… He, he. Dobro, u biti i jeste tako, ali sam mislio da on sebi daje mnogo više oduška. No, za razliku od pisaca koji svi listom smatraju da je vrhunac svakog FAK-a baš njihovo čitanje, za Kruna je vrhunac sam FAK i on je sav posvećen njemu, piscima, publici. Ali, mislim da bi mogao malo više da se posveti i tom potencijalu za šou koji nedvosmisleno ima.

Još jednoj stvari bi vaspitač Kruno trebalo da posveti pažnju. FAK je bio apsolutno na gostujućem terenu ne samo zbog toga što je gostovao u Srbiji već najviše zbog toga što scena, makar i alternativna, nije njegovo prirodno okruženje. Na kraju krajeva, nije bilo šanka, a to je jedan od nužnih uslova. Prosto, neke su stvari unutar samog FAK-a kreirane za atmosferu kluba, a verovatno je i samim piscima prijatnije u polumraku između stolova, nego pod reflektorima. Sve u svemu, siguran sam da je FAK imao i boljih izdanja. I da će ih imati još.

Eto, poštovani čitaoci, bio je to dnevnikov dodatak. A odmah nakon njega, naravno, sledi i novi dnevnik.