Francuski istoričar Pierre Nora u svom eseju iz 2002. konstatuje da se poslednjih tridesetak godina "ekspanzija memorije" može pratiti na globalnom nivou, a poprima različite forme. On navodi neke od njih: kritika oficijelnih verzija istorije i otkrivanje onih istorijskih segmenata koji su ranije bili konfiskovani ili potisnuti; porast interesa za "korene" i genealoška istraživanja; razne vrste komemorativnih svečanosti i otvaranje novih muzeja istorije; obnovljen senziblitet za osnivanje i/ili otvaranje arhiva kojima danas ima pristup široka publika; i konačno, porast privrženosti za nacionalnu baštinu. Samostalno ili u kombinaciji, sve ove forme ukazuju na naglo interesovanje za poštovanje prošlosti, bila ona realna ili imaginarna, na ponovno "otkrivanje" kolektivne i individualne svesti, insistiranje na kolektivnoj memoriji i identitetu.

Ovaj istoričar je danas verovatno najvažniji predstavnik "nove istorije" u Francuskoj, bio je inače glavni urednik trotomnog izdanja Les lieux de mémoire (mesta sećanja), u kome se na nekih 3000 stranica razmatra istorija Francuske ne na hronološki način, već putem raznih institucija (u koje su uključene, na primer, opština, sahrana Victora Hugoa ili Tour de France) koje su konstituisale identitet francuske republike. Ovde je, u tradiciji Jacquesa le Goffa pojam "istorije" zamenjen pojmom "memorije". U svom u eseju o "memorijalizmu" (2002) Nora analizira situaciju u Francuskoj posle smrti De Gaullea u novembru 1970, i piše o dva koncepta vremena koncipirana u ovoj zemlji, majci revolucija. "Prvi koncept vremena organizovan je oko revolucije: istorijsko vreme revolucionarnog tipa zaniva se na želji za prekidom. Iz prošlosti se uzima samo ono što je moguće upotrebiti kao pripremu za budućnost pa je jasno koji delovi prošlosti treba da budu potisnuti, zaboravljeni i, ako je potrebno, uništeni. Ovakav koncept vremena se lako da primeniti na Sovjetski Savez posle Oktobarske revolucije iz 1917, pa i na Jugoslaviju posle 1945. Kod nas su ideološke strukture na vlasti težile da produkuju jednu "novu" kolektivnu memoriju (u jugo-slučaju na antifašizam) i konstruišu kolektivnu amneziju u odnosu na prethodni režim (Kraljevina Jugoslavija, buržoasko društvo, nacionalizmi i građanski rat).

Ovakav koncept vremena je u Francuskoj negde oko 1975. zamenio jedan drugi: devalvaciju pojma revolucionarnog vremena zasnovanog na rezu pratila je restauracija legitimnosti ideje tradicije. Koje tradicije? Nora piše: "Ne one tradicije čiji bismo mi bili naslednici i nosioci (kao u revolucionarnom modelu), već jedne tradicije od koje smo mi zauvek odeljeni, tradicije koja će biti dragocena, misteriozna i protkana neizvesnim značenjem, a naš je zadatak da to značenje ponovno otkrijemo. Meteorski uspon kulta nacionalne baštine nema drugog izvora. Nestajanje modela istorijskog vremena zasnovanog na revolucionarnoj ideji, dovelo je do restauracije prošlosti, njene neodređenosti i njene materijalne i nematerijane posebnosti." (kurziv B. P.) Poznato je kakvu popularnost ima strip Asteriks u Francuskoj, bilo u štampanim ili filmovanim verzijama. "Memorijalistički trend" umrežen je sa dva nova fenomena: jedan je po Nori "ubrzanje istorije" (niz istorijskih promena koje se poslednjih decenija jako brzo smenjuju i destabiliziju odnos prema prošlosti), a drugi je dekolonizacija koja se manifestuje u tri oblika, od kojih je jedna "ideološka dekolonizacija" u istočnoj Evropi posle pada Berlinskog zida (i osnivanje novih država na evropskoj mapi, koje Nora eksplicitno ne pominje). Usled svega, zaključuje Nora, već tridesetak godina živimo u "dobu komemoracija."

Kada se Norine opaske o "misterioznoj", ali "dragocenoj" tradiciji prevedu na srpski kontekst, i prenesu na "naše malo tlo i naše male prilike" (Nadežda Petrović), nezaobilazno je, naravno, pominjanje konstrukcije sećanja na Kosovski boj (mislim na onaj iz 1389), koji je intenzivno produkovano od kraja osamedestih do dana današnjeg. Razgovori između Prištine i Beograda o statusu Kosova su obično dobar povod za pominjanje "bitaka" (u up–dated verziji, nekadašnji Turci su današnji Amerikanci).