Kompozitor Aleksandar Sedlar će 7. februara u Kolarčevoj zadužbini dirigovati Simfonijskim orkestrom RTS-a, koji će izvesti njegovu "Mesečevu bajku" za violončelo, orkestar i naratora; solistkinja je Maja Bogdanović, a narator Dragoljub Mićko Ljubičić. Premijera ove kompozicije održana je u sali Berlinske filharmonije u martu 2013. u izvođenju Berliner Symphoniker orkestra.

Od januara ove godine, Sedlar je i docent na Fakultetu umetnosti u Nišu. Gotovo da ne postoji muzički žanr u kome nije ostavio lični pečat kao kompozitor, izvođač i producent; njegova djela izvođena su sa velikim uspjehom u zemljama Evrope, Amerike, Australiji i Japanu.

"Osposobio sam se da mogu da izvedem svoja dela, a tu je, takođe, ogromno uživanje u procesu uobličavanja muzike gde mi je posebno važna dobra komunikacija sa muzičarima", kaže Aleksandar Sedlar za "Vreme" pred koncert na Kolarcu.

"VREME": Vaša dela izvode i drugi. Kako se tada osećate?

ALEKSANDAR SEDLAR: Zavisi… Kompozitori uvek dolaze na probe, ja doduše možda manje od drugih. Uvek je lepo i korisno kada date prostor nekom drugom da oseti i razume vašu muziku; ponekad upravo oni budu ti koji su je bolje razumeli i bolje izveli. Jedan primer: Ervin Laka Sešek je na Kolarcu izveo moju kompoziciju "Srpska fantazija", inače napisanu za Nemanju Radulovića, koji ju je svirao na svojoj turneji u Australiji 2012. Sešek je jedan deo odsvirao upola sporije od onog kako je bilo napisano i ispalo je odlično! Svojom muzikalnošću je uspeo je da otkrije nešto novo. Uopšte, zavisno od toga koliko su dobri, izvođači su ti koji oživljavaju muziku.

A neki suprotan primjer?

Nije se često dešavalo, a i tada je uglavnom bilo mojom greškom. Dela mladih kompozitora ovde se danas mogu izvesti samo na dva mesta – Tribini kompozitora i Festivalu KOMA. Prosto – morate da prisustvujete probama. Program je prilično obiman tako da ansambl neretko ne stigne da se u potpunosti posveti razumevanju onog što izvodi. Prisustvo kompozitora jedini je način da se izbegnu neprijatna iznenađenja.

Ja volim da učestvujem u stvaranju muzike. Nije to želja da se sve kontroliše, već ljubav prema onome što radim. Kada napišete kompoziciju, vi je najbolje poznajete. Želite zato i da je najbolje prezentujete, da iz ansambla maksimalno izvučete ono što ste osmislili.

Šta je tu najvažnije?

Najvažnija je dobra komunikacija sa ljudima, sa muzičarima. Kao kompozitor i dirigent vi ste taj koji daje ideje, objašnjava šta želi i samo delo izvođačima, neko ko se trudi da svaki instrument nađe svoju boju i mesto… U tom procesu, vi se udaljavate od slika i prenosite slušaocima utiske svojstvene muzici.

Kako je započeo vaš muzički put?

Rekao bih – silom prilika. Kao dečak proveo sam 1992. raspust kod oca Ljubomira u Švajcarskoj. On je takođe muzičar i u jednom selu kraj Berna imao je studio. Nisam znao jezik, niti s kim da se igram, a na zidovima studija visile su gitare. Jedna od njih bila je i Fender stratocaster. Uzeo sam tu gitaru i čitav mesec po ceo dan vežbao The House of the Rising Sun. Inače, taj Fender mi je otac još pre namenio kao poklon, a otet mi je u pljački, pod pretnjom pištolja, u Beogradu 1996.

Što je bilo posle kada ste se vratili kući?

Vežbao sam i vežbao po cele dane. U toku osnovne škole časove iz gitare povremeno mi je davao Danilo Karamarković; od njega sam naučio akorde. I još nešto takođe jako važno: "Samo pažljivo slušaj", govorio je, "i od svakog nešto možeš da naučiš."

U jedanaesetoj godini već sam imao bend zajedno sa drugarima iz osnovne škole. Zvali smo se Black dog i svirali Led zeppelin, Black sabbath… Prva svirka nam je bila u klubu Tren za koji mislim da danas više ne postoji.

A prvi novac od muzike – dvadeset nemačkih maraka – zaradio sam u trinaestoj godini. To je bio nastup sa Mama Coco i Nadom Topčagić u Aero klubu. Sećam se da sam došao u trenerci i patikama, da mi je kaiš za gitaru ostao kod kuće i da sam svirao sedeći na stolici… Te starije kolege mnogo su uticale na mene; nastupi s njima terali su me da se uozbiljim i da se profesionalno odnosim prema svojim obavezama. Slobodno mogu reći da su me tretirali kao odraslog.

Kada ste otkrili klasičnu muziku?

Imao sam sedamnaest godina. Do tada sam klasičnu muziku smatrao dosadnom i ono što sam paralelno učio u srednjim muzičkim školama "Josip Slavenski" i "Stanković" uglavnom sam "odrađivao". Jedan prijatelj mi nije vratio neke CD-ove, a ja sam zauzvrat od njega uzeo neke druge da imam šta da slušam dok ne dobijem svoje. Među njima je bila jedna kompilacija sa Šopenovim delima. Kada sam čuo cis-mol valcer, prosto sam odlepio! Kod kuće smo imali klavir – do tada sam ga pomalo tu i tamo sviruckao – i tada sam ozbiljno počeo vežbam i vežbam tu Šopenovu kompoziciju. Nikako nisam mogao da objasnim zašto, ali od tog trenutka mi je bilo jasno da moram da naučim da sviram klavir. Šopen mi je otvorio vrata klasične muzike, a zatim su došli Čajkovski, Mocart, Stravinski…

Diplomirali ste kompoziciju 2006. godine na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesora Vlastimira Trajkovića kao student generacije, dobili nagradu iz Fonda "Stevan Hristić". Također, apsolvirali ste i na odseku za dirigovanje u klasi profesora Bojana Suđića…

Zbog osećaja da kasnim za svima i uverenja da ne znam ništa, verovatno sam se više trudio. Naravno i vežbao. Paralelno sa fakultetom tu je bio i rad sa mnogima na estradi…

Usavršavanje ste nastavili u Los Anđelesu na prestižnom University of Southern California…

U Ameriku sam praktično pobegao 2011. U to vreme nastupao sam sa Zdravkom Čolićem, Željkom Joksimovićem, Aleksandrom Kovač i mnogim drugima. Bilo je dana kada je jedna proba bila u deset časova, druga u četrnaest, treća u osamnaest, pa onda još nastupi… Iza mene je bilo i učešće na više od šezdeset različitih muzičkih albuma. Mada sam bio tražen i priznat, osećao sam da stagniram, trebalo mi je pročišćavanje od sve te turbulencije u kojoj sam se tada nalazio, mesto gde ću moći da se autorski razvijam i napredujem.

Los Anđeles je grad onog šta najviše volim – muzike i filma. Tamo sam se našao među ljudima čiji je cilj bio isti kao i moj. Ništa nije bilo "fensi", učili smo od mnogih uspešnih i slavnih ličnosti – na primer, Chaka Khan nam je govorila o svojim iskustvima – razmenjivali smo ideje, uticali jedni na druge… Jednostavno, otvorile su mi se nove perspektive. Tu sam naučio da pišem kompozicije za big band, savladao bas… Imao sam šansu i sreću da napredujem. Jer, morali ste da se dokažete – i sebi i svima oko sebe ko ste, što umete i koliko vredite.

Na čemu trenutno radite?

Upravo produciram album Hari Mata Harija. Krajem novembra prošle godine završio sam muziku da dugometražni dokumentarni film "Heroj 1914", koji je prikazan na Prvom programu RTS-a. Tu su još kompozicije koje s vremena na vreme pišem i, tako da kažem, skladištim. Kasnije ću videti šta ću s njima da uradim. Nameravam i da se posvetim muzici za decu: nešto će biti nove kompozicije, a nešto novi aranžmani starih, dobro poznatih pesma za decu.

Za koga pišete muziku?

Kada komponujem, moram u prvom redu da verujem u to što radim, mora da mi se dopadne, da osetim emociju, da ne bežim od suštine… Nema tu mnogo što da se priča, objašnjava – muzika je ta koja prenosi poruku i utiske, a svaki slušalac će stvoriti svoje slike na osnovu onoga šta sam napisao.