Još je u devedesetim godinama izbruhnuo, a u dvehiljaditim se već pretvorio u neku vrstu poplavnog talasa – a poplava, znamo, nosi svašta, ne bira – izdavački bum svojevrsne neopravoslavne publicistike (neretko preobraćeničke, i tome primereno navalentne). Bogo moj, čega tu sve nije bilo: nema tog pitanja zemlje, neba i svega između o čemu neki – civilni ili sveže umantijani – neopropovednik nije Imao Mišljenje, i bivao više nego rad da vam ga udeli. Dobro, nemam baš ništa protiv, sve dok ja to ne moram da čitam. Ta je literatura postala svojevrsni apartni andergraund žanr, ljubitelji i posvećenici su znali i ko je izdaje i gde se prodaje, do grešnih i bludnih "civilnih" knjižara je slabo dopirala, i svi srećni.

Jedan se knjižuljak iz žanra, međutim, poslednjih nedelja probio i do sekularnih medija, a bogme i nekih knjižarskih top-lista, i tako postao mali kulturni fenomen koji nadilazi okvire crkveno-publicističkog "geta". A kako i ne bi – već je sam naslov Bog i rokenrol (izd. manastir Crna Reka, 2006) dovoljno intrigantan. Ako još znamo da je njen autor monah Arsenije u prethodnom, "mirjanskom" životu bio jedan od prilježnih, mada anonimnih aktera beogradskih "ludih osamdesetih", tj. pripadnik novotalasne "zlatne mladeži" koja je prilično bukvalno razumevala i upražnjavala ono "Sveto Trojstvo" Jana Djurija: seks-droga-rokenrol, onda se ne treba čuditi narastanju jedne – nezavisno od volje i želje autora i izdavača – upravo tabloidne radoznalosti…

Monah se Arsenije potrudio da podnaslovom knjige precizno uputi potencijalnog čitaoca na ono što će u njoj naći: "Sećanja i izvodi iz dnevnika jednog monaha o njegovom voljenom i najboljem prijatelju iz mladosti, pokojnom slikaru Dušanu Gerziću Geri, i još ponešto o Bogu, duši, Crkvi, savremenoj umetnosti i današnjem vremenu". Uh, da ne bude ipak sve to malo mnogo za stotinak stranica teksta, sa slovima k’o klikerima? Ma neee, to izgleda komplikovano dok se luta i traži, dok se neutešno glavinja po mračnom svetu privida, u kojem Satana vreba iza svakog ćoška (nudeći čikine bombone naivnima kao kakav olinjali pedofil), ali kako je monah Arsenije već Pronašao Istinu, onda mu nije potrebno mnogo prostora da i nas obdari ponekim njenim zrakom…

Idemo sad ozbiljno: onaj glavni, može se reći, "narativni" tok Boga i rokenrola lapidarna je rekapitulacija piščevog "prethrišćanskog" života, priča u začetku veoma zanimljiva, ali koja se neće literarno razviti jer je nažalost (zlo)stavljena striktno u funkciju pouke: elem, odrastanje u "komunističkom Beogradu", poročna i nehajna mladost u društvu narečenog Gere – jednog od "kultnih likova" beogradskih osamdesetih, talentovanog slikara koji će prerano umreti, po svoj prilici od posledica prekomernog uzimanja narkotika – površno koketiranje sa zen budizmom, transcendentalnom meditacijom i sličnim dozlaboga napornim pomodarijama jedne "nevine" epohe, a potom i zajednički odlazak preko bare u Njujork, u taj grozomorni "novi Vavilon" kako za Njujork i Ameriku piše sadašnji Arsenije, mrtav ozbiljan. Sledi leteća rekapitulacija njihovih njujorških godina, (ne)snalaženja po Metropolisu – u kojem su ležerno nastavili po starom: ima li šta da se dune, ima li šta da se vari… – te njihovog razdvajanja: Gera se odselio u Toronto, potom u Pariz, a budući je monah, sada već u poslednjoj dekadi dvadesetog veka, nakon još nekog vremena provedenog u Mraku negde usput fasovao "slatko pravoslavlje", i to je novo Otkriće u njegovom haotičnom životu počelo baš da ga drma, dok ga nije posve uzelo pod svoje. Kako se to dogodilo? Bio bi greh prepričavati, treba pustiti pisca da to opiše sam: "Jedne večeri, dok sam sedeo za stolom i čitao Psaltir: ‘Gospod je pastir moj i ničega me neće lišiti…’, najednom počnem da osećam, zbunjen i začuđen, onu prijatnu toplotu i ispunjenost, skoro identičnu osećanju kao kada se puši marihuana, a da pre toga više dana to nisam činio. Ta opijenost bez pića i konkretnog povoda, stala je da me obuzima sve više i jače i počela da prerasta u jedno, do tada nedoživljeno i gotovo vansebno stanje, samo sada već neuporedivo čistije, prijatnije i uzvišenije. (…) Nije mi bilo poznato koliko je vremena proteklo u tom stanju, kada sam u mislima začuo poruku: ‘Čoveče, da li si svestan kakvu moć poseduje Bog i na koju visinu može da te uznese, bez ikakvog spoljnog uticaja, kada On to zaželi? Ovo što si doživeo samo je kap u odnosu na ono što je pripremljeno onima koji, bez mane, lišivši se varljivih uteha ovoga sveta, krenu za Njim. Zato, ostavi to smeće i budi savršen!’ Bio sam potpuno poražen i zadivljen, pošto je to stanje polako uminulo i vratilo me u moj stan na stolicu, sa knjigom u ruci. Od tog događaja, otvorio mi se jedan novi vidik. Bilo mi je jasno da je duhovni žiovot, za mene, jedini put i cilj. Shvativši reciprocitet: što manje zemaljske utehe – to više nebeske, rešio sam čvrsto da ostavim svaki vid telesnog zadovoljenja. Tu je spadalo pre svega, a zatim mi mnogo toga drugog: marihuana, alkohol, telesno opštenje sa ženama i rukoblud." I tako je, eto, budući Arsenije postao i ostao savršen, što i nama želi.

Šalu na stranu, vaistinu valja nekako očuvati ozbiljan ton, mada autor povremeno žestoko minira tu mogućnost. Osim sećanja na svoja mladenačka nepočinstva i na Gerinu zaista tužnu sudbinu, Arsenije u drugom delu knjige nudi niz flešbekova na beogradske dane, na "vesele" osamdesete čiji su mnogi znameniti akteri tragično preminuli – poput sestara Mijatović (kćeri komunističkog velmože Cvijetina) ili celog benda EKV, a čijim se sudbinama Arsenije bavi na način koji je (bez obzira na dobre namere, u koje ne sumnjam) gdegde isuviše blizu tračarenju pokojnika, a sve u svrhu "davanja negativnog primera" za one koji bi, ne daj bože, mogli krenuti Stranputicom. No, tu napokon dolazimo do ključnog pitanja, do onoga zbog čega je ova knjiga nastala, i zbog čega je brzo i lako prepoznata kao dragoceno štivo lokalne klerikalne potkulture: šta je uopšte stranputica? Ako je to droga, i ovisnost od dotične, koja je upropastila tolike živote, onda je s tim opštim mestom odviše lako složiti se: ko to još danas ne zna, bar "u teoriji"?! Droga je, međutim, samo spoljna stvar, "đavolji prah"; Arsenijeve pretenzije su daleko zamašnije: u skladu s temeljnim postavkama ultrakonzervativnog kulturkampfa, prava je njegova meta savremena ("zapadna") civilizacija kao takva, te rokenrol i moderna likovna umetnost kao najkarakterističnija ospoljenja njene neupitne, samorazumljive "degenerisanosti". Otuda je ova knjiga "bogato ilustrovana": na jednu sliku ružne i patološke dekadentne umetnosti XX veka (Bejkon, Pikaso, Hiršl etc., uključiv i samog nesrećnog Geru kojem pored ovakvog prijatelja možda i nije bilo potrebno da gaji bilo kakve neprijatelje) dolazi jedna slika lepe i skladne crkvene umetnosti – neka se vidi razlika! Zlobnom bi čitaocu ovde moglo pasti na pamet da ni "bezbožni i paganski" nacisti nikako nisu podnosili tu "izopačenu umetnost", ali to ne znači da su ljudi poput ovog našeg pretencioznog metohijskog preobraćenika simpatizeri nacizma – ne, to samo znači da svi fanovi "spasiteljskih" ideologijskih i verskih sistema (među sobom inače beskrajno različitih) dele isto, beznadežno malograđansko (ne)shvatanje umetnosti; u tom bi se smislu i njemu mrski Drug Tito vrlo lako složio sa Arsenijem oko ovakvog slikarstva ("Majku mu božiju, kakve su ovo mazarije? To našem radnom čovjeku ne treba, ma gdje je tu klasna svijest?").

Uprkos proplamsajima i nagoveštajima drugačijih mogućnosti – uglavnomn nerealizovanih – Bog i rokenrol na koncu se pokazuje kao trivijalna paraideološka agitka. Utoliko ona nije vredna pažnje iole ozbiljnog i zahtevnog čitaoca (kakvih god uverenja), ali dolepotpisanog zato "fascinira" kontekst njenog nastanka. Hoće se reći ovo: na Arsenijev totalni užas, ono što on konfuzno propoveda nije ništa doli druga strana one iste dekadencije "zlatne mladeži" osamdesetih: neko je istripovao na heroin ("sasušeni iscedak iz krastavih čireva sataninih dojki"), a neko drugi na tugaljivo nerafinirani opijum za mase… I još misli da mu je "satana" kriv što se onomad drogirao, a ne njegova luda i prazna tikva! I iz jednih i iz drugih izbija ona deprimirajuća površnost, nedovršenost, nedočitanost i nedoučenost jednog lako-ćemo naraštaja koji je onomad isuviše duvao da bi ozbiljnije i sistematičnije čitao i obrazovao se, a sada – pod stare dane – više ne zna kud će sa sobom, nego beži u svaku moguću zavetrinu od suočavanja sa stvarnim svetom: ko u kokainske omame, ko u manastir. Kakva pogubljenost, kakav poraz! I kakvo konformističko mediokritetstvo: kao i sve drugo, i "pravoslavlje" su otkrili tek kada im je palo u tacnu, kada je ušlo u modu i postalo podobno, ne pre! Nad svime time ne treba likovati, naprotiv, to zaslužuje svako ljudsko i hrišćansko sažaljenje, ali ne treba ni dopustiti bilo kome da od poraza pravi ideologiju a čitaocima da "pravi malu decu".