"Meni se, moram priznati, sviđa da živim. Ne bi možda trebalo suviše da se razmećem s obzirom na učinke, ali takva mi je narav, vesela", kaže na samom početku naslovne priče u knjizi izabranih i novih priča Ivana Dimić. Otpočeh tekst upravo tom poetički i egzistencijalno važnom sekvencom – zato što ukazuje na iskrenost koja se pretvara u autentičnost Ivaninih (kratkih) priča. Vedrina je često njihovo drugo, bitno ime.

Kada se 1995. oglasila zbirkom priča Crna zelen, Ivana Dimić je bila poznat i cenjen dramaturg, no sasvim anoniman prozaista. Tri godine kasnije, kada je objavila drugu knjigu Mahorka, mastilo i muž, koja mi je, uzgred rečeno, pomogla da ponovo poverujem u iluziju književnosti, za vreme rata sa NATO-om, ona je stekla kultni status među kolegama – piscima i kritičarima (koji čitaju) i u uskom krugu elitne publike (koja i danas postoji u tanušnom, ali za srpsku beletristiku bitnom sloju stanovništva). Usledile su još tri, podjednako uspešne knjige istog žanra: Uzimanje vremena (2001), Ima li koga (2006) i Popis imovine (2009), koje su potvrdile vrednost priča Ivane Dimić i učvrstile njeno kultno mesto među beogradskim i srpskim pripovedačima.

Promena je došla, kako to kod nas biva, posle romana Arzamas (2016) koji je proslavljen NIN-ovom nagradom. Ivanina književna publika se tada brzo i značajno proširila – što je važno za našu spisateljicu (manje) kao i za publiku (mnogo više – jer je konačno došla u kontakt s ovom modernom i serioznom prozom o iskustvu života i vremena, o dosluhu s umetnošću i odnosu prema ljudima, odnosno idejama).

Čitana u takvom ključu, knjiga izabranih i novih priča Ivane Dimić, sa mnogoznačnim naslovom Sve u svemu (Laguna, Beograd 2019), stiže u pravi čas. Vrlo je verovatno da će oni koji su pročitali Arzamas poželeti da vide i kakva je spisateljica Ivana Dimić bila pre njega, a kakva namerava da bude u budućnosti.

U najkraćem: knjiga prezentuje svih pet zbirki (kratkih) priča Ivane Dimić, sledeći njihovu hronologiju i birajući, po pravilu koje nije apsolutno, najbolje primere Ivanine prozne umetnosti. Pošto autorka pripada ređem krugu pripovedača kod kojih nema evolucije u pisanju, ili je ona bar teže uočljiva, čitalac neće porediti teme, sadržaje i ideje iz ovih knjiga, nego će da ih posmatra kao primere veće ili manje umešnosti spisateljice, bivajući u prilici, iz priče u priču, da uživa u visokom stilu i posmatra kako se najčešći subjekt priče – Ivana Dimić – nosi sa različitim temama iz života i književnosti. Tako će, ustvari, putovati kroz priče koje evociraju epifanije detinjstva i priče koje se bave iskustvom rada i života u pozorištu. Ali tu će odmah biti i priče koje se bave autorkinom intimom zrelog doba, kao i one koje polaze od njenih čitalačkih doživljaja Gogolja i Čehova, Prusta i Borhesa, Emili Dikinson i Kavafija… U većini priča fabula je spregnuta, a prostor esejizacije oko realnog doživljaja raširen i obrađen strpljivo, s poentom ili bez nje na kraju. Povremeno je spoj priče (u užem smislu) i refleksije povodom nje toliko čvrst i tako vešto izveden da se Ivana Dimić povuče u senku i ostavi kraj otvoren za unos čitaočevog osećanja ili tumačenja. Prožetost toplinom i dobrotom – drugi je uzbudljiv plan priča Ivane Dimić – te se ona ne libi da saopšti: "Čim pročitam neku knjigu, meni dođe da napišem priču!", što je priznanje koje retko srećemo kod njenih domaćih kolega. U vezi s ovim fenomenom je i nenametljiva religioznost odnosno metafizičnost povezana sa opštim poverenjem u reči i umetnost, kao oslonce u svetu takvom kakav je oko nas i u svima nama.

Birajući vlastite favorite, iz pojedinih knjiga, reći ću da iz Crne zeleni posebno volim dve epifanije detinjstva s naslovima Vilin konjic i Češalj, dok u knjizi Mahorka, mastilo i muž ističem katalog proze s naslovom Nabrajanje, uspomena sestra rođena – koju čini lirski spisak od 33 različita fenomena koji su oblikovali Ivanin svet u davnim danima odrastanja. U izboru iz knjige Uzimanje vremena izdvojiću satiru Porez za mart i Mesec, koja pokazuje kojim književnim sredstvima se priča ovog žanra može učiniti otpornom na korozivni protok vremena. Ne manje efektna je satirička crtica iz pozorišnog života Veče s poznanicima koja se bavi licemerjem (kulturnih poslenika), pretvarajući se u studiju našeg mentaliteta. (Uopšte – humor je stalna konstanta Ivaninog pripovedanja.)

Iz knjige Ima li koga možda se izdvaja naslovna priča koja počinje sekvencom "Ja neobično volim priče" – potvrdom onoga što struji kroz čitavu knjigu i uopšte umetnički svet Ivane Dimić. Već druga rečenica donosi obrazloženje ljubavi: "Pričanje priče širi oko sebe mir i spokoj, donosi utehu, sigurnost i san." Konačno, iz Popisa imovine, u ovom tekstu izdvajam minijaturu Doboš i ćebe, kao primer oniričke proze, koja sadržaje snova ispunjava naročitim tajanstvom (zaumnih slika).

Knjigu Sve u svemu završava ciklus Pretorijanci, koji, kako sam nagovestio, ne donosi ništa novo u razvojno-formalnom smislu – ali potvrđuje status visoke umetnosti i malko zagasitijim tonovima nagoveštava tamninu narednih knjiga Ivane Dimić (ako me ona, što slučajno što namerno, ne demantuje).

Sve u svemu je zbirka priča koja će, sasvim izvesno, obeležiti književnu sezonu u žanru koji su do visina podigli najbolji srpski prozaisti. Upravo oni čiju misiju Ivana Dimić s uspehom nastavlja.