Jedna od onih banalnih i beskorisnih mudrosti namenjenih anesteziranju čovečijeg veltšmerca kaže da nema smisla iznenađivati se bio čijom smrću jer svaki je čovek smrtan. A još ako zađe u izvesne godine…

Ali, čekajte, koje godine? Vest o smrti Dubravke Ugrešić duboko me je šokirala, dugo nisam mogao do reči. Kao da mi nikada do tog trenutka nije palo na pamet da bi Dubravka Ugrešić mogla umreti; a zapravo mi i nije palo na pamet! Ta, nije li nekako bila vanvremena i nadvremena, s onim okruglim licem dobronamerne profesorke, sa onom svojom – donekle nametnutom, ali dobrim delom i biranom – neuklopljenošću i neuklopivošću u bilo koji i čiji nacionalni kanon, dakle u ono gde prikupljaju zaslužne starce i (mnogo ređe) starice pre nego što ih pošalju u polaganu smrt i brzi zaborav?

Gotovo da se ne sećam vremena pre nego što sam čitao Dubravku Ugrešić. Kada je objavila Pozu za prozu, imao sam trinaest godina; sa Šteficom Cvek praktično sam stupio u “preuranjeno” punoletstvo; s Forsiranjem romana reke počeo sam da se oslobađam nekih iluzija i uviđam složenost stvari, ali uz odrešujući smeh i bez zaborava, kao sa Kunderom. Sa njenim prevodima genijalnih ruskih ludaka i čudaka bolje sam razumevao zašto je Rusija zemlja koja tako dobro postoji u književnosti, a tako užasno izvan nje.

Bili smo sugrađani u to vreme: ona omiljena autorka i profesorka na čija su predavanja i tribine o ruskoj avangardi dolazili znatiželjnici sa najčudnijih strana, ja mladić koji je glavinjao gradskim ulicama i krčio svoj put čitajući, gledajući, slušajući, voleći, živeći.

A onda smo, otprilike u isto vreme i iz uslovno sličnih razloga, otišli iz grada, da se nikada zaista ne vratimo. Na ovoj tačci ostavljamo mene da se bakćem sa svojim tadašnjim ili večnim demonima, i posvećujemo se priči o Dubravki Ugrešić u okruženju mržnje i laži.

Kako je i zašto zapravo Dubravka Ugrešić postala jedna od “vještica iz Rija” (s Vesnom Kesić, Radom Iveković, Slavenkom Drakulić, Jelenom Lovrić), i to bogme nekako najomraženija od novih domoljuba vječne domovine, a friške države? To je dobro i važno pitanje, i nije ništa izgubilo na značaju ni posle trideset godina, ni sa one ni sa ove strane jebenih Batrovaca-Bajakova.

Bojkot, prezir, pa i otvorena mržnja kojom je Ugrešić dočekivana i ispraćana na radnom mestu, i koji su siktali na nju kad otvori novine ili uključi televizor, morali su nečim ipak biti isprovocirani, zar ne? Prosto, zašto ona, a ne neko drugi? Čovek bi pomislio, obavestivši se o tadašnjim okolnostima, da je ona možda barem nagovestila da bi raširenih ruku dočekala Miloševićevu armadu od preostalog bašibozuka kad bi ova nekim čudom umarširala u Zagreb, ili da je već na neki drugi opaki način “dovela u pitanje opstojnost” (da, to je bio jezik epohe) nove države, nastale na razvalinama Jugoslavije.

Ništa od toga, naravno, nije se desilo, niti se moglo dogoditi. Sva krivica Dubravkina, i još ponekoga, retkog i još ređeg, bila je u javnom nepristajanju na zaborav, na friziranje sasvim nedavne prošlosti, na retuširanje vlastitog života i vlastitog, naposletku identiteta (eh, ti identiteti!) u skladu s implicitnim i eksplicitnim direktivama onog parčeta postjugoslovenskog nacionalizma koje je njoj pripalo po mestu rođenja i življenja. U odbijanju ritualnog ispovedanja otrovne laži kako se iznova rodila 1991, a ako je do tada i živela, bio je to život robinje pod “tuđinskim” jarmom.

E sad, svako ima količinu laži koju je u stanju da proguta, pa i poslušno izgovori, zarad vlastitog probitka ili pukog opstanka. Kod Dubravke Ugrešić, očigledno, tolerancija na laž bila je veoma niska. I zato joj je Laž odgovorila svakom merom odmazde koja joj je bila dostupna. A kada se dovoljno nagutala tog toksina, Dubravka je Ugrešić spakovala kofere i otišla u svoju odiseju po Amerikama i Evropama, da bi se koliko-toliko ustalila u Amsterdamu, gradu možda ponajdaljem i ponajmanje sličnom svim jalovim prestonicama naših kreštavih identitetluka.

Briljantan, ma koliko u osnovi dubinski melanholičan, rezultat uvida koje je (na najteži način, metodom vlastite kože) u prvoj polovini devedesetih stekla o prirodi nacionalizma, populizma, šovinizma, manipulacije identitetima i zlopamćenjima i još mnogo čim drugim, a srodnim, bila je knjiga eseja Kultura laži, izvorno objavljena 1996. Mada sam mnoge tekstove iz nje već poznavao, moj je susret s njom bio svojevrsno seizmičko pomeranje, uzbudljivo, radosno prepoznavanje mada ničega “radosnog” tu nije bilo. Ali jeste bilo humora i ugrešićevske ironijske vedrine, koja je još dominirala nad ogorčenošću kakva će polako početi da preuzima njene poznije knjige, prozne ili esejističke.

O svim tim knjigama, dotadašnjim i onim koje će uslediti, pisao sam iscrpno, uglavnom u Vremenu, a i na drugim mestima. Nema to smisla ponavljati i prepričavati, koga zanima, neka čita. Autorku nisam nikada lično upoznao, niti me je to zanimalo. Mnogo je važnije nešto drugo.

Kulturom laži je Dubravka Ugrešić trasirala jedan put – a potonjim ga knjigama, “fikcionalnim” ili ne, dodatno utvrđivala – kojim je nakon nje ili naporedo s njom onda i drugima bilo lakše krenuti: bio je to put ne samo površinskog otpora onome što nije bilo teško prepoznati kao neoautoritarnu anomaliju u koju su postjugoslovenske državice zapale baš nekako u kontraritmu sa ostatkom Evrope tih (pre)optimističkih godina po padu Zida, nego dubinskog, suštinskog otpora onome što je do toga zakonito dovodilo: parohijalizmu, kultu plemena i države, krvi i tla; tiraniji nove nepismenosti i sveopštoj antiprosvetiteljskoj regresiji, nipošto samo našoj, lokalnoj, balkanskoj. I nadasve onom užasavajućem mrtvom patrijarhatu, koji i tako mrtav stalno proizvodi nove i nove žrtve! Među kojima nikako nisu na poslednjem mestu njegovi neodustajni zatočnici.

Tom je stamenošću i lucidnošću u prepoznavanju pravih kritičnih tačaka epohe, Dubravka Ugrešić i među mlađima sticala i stiče i dalje ne samo verne čitaoce nego i one koji njeno pisanje i mišljenje doživljavaju kao važan deo vlastitog identiteta.

A što se nas matorijih tiče… U godinama u kojima jesmo, pokušavamo sebi i drugima da razjasnimo vlastiti život, fazu po fazu, epohu po epohu. Gotovo svaki kadar, gotovo svaka replika “Štefice Cvek u raljama života” Rajka Grlića, čvrsto usidreni u Dubravkinom romanu, savršeno dočaravaju i objašnjavaju vreme u kojem sam odrastao, grad i državu u kojima sam sazrevao. I nije slučajno da su tu Rajko, Mira Furlan, Rade Šerbedžija – sve veštice i vešci kojima je takođe bilo namenjeno da gore na lomačama. Sve ih je okupila Dubravkina bela magija, kao i sve nas koji znamo da je Dubravka uvek bila naša sestra, ponekad vedra i draga a ponekad teška i nemoguća, ali uvek jedinstvena, dragocena, svoja. Na sunčanoj strani ulice.