Jedanaestog juna je, u sedamdeset i devetoj godini života, umro Taras Kermauner. Ko je bio Taras Kermauner? Ako je suditi po beogradskim medijima, niko i ništa. Ukoliko je uopšte ikada i postojao. Nijedne beogradske novine, radio, televizija, agencija ili web portal, koliko sam mogao da vidim – izvinjavam se unapred ako sam nešto prevideo – nije našao za shodno da makar i u jednoj rečenici izvesti o njegovoj smrti. Izgleda da je ta smrt postala nevažna, štaviše nepostojeća, jer je i sam Kermauner postao nekako nevažan, štaviše nepostojeći pre nekih dvadesetak godina, onda kada je, epistolarno-esejističkim serijalom "Pisma srpskom prijatelju" (maj – septembar 1987), na do tada nezabeleženo precizan, konzistentan i beskompromisan način, obznanio urbi et orbi dve činjenice, čiji će se nemerljiv značaj brzo potvrditi: da Slovenija i Srbija plešu svoj poslednji YU tango (ne u Parizu), i da im se putevi upravo razilaze. A to je značilo bar dve stvari: prvu, manje važnu, da će ubrzo postati odvojene države; drugu, mnogo važniju, da će prihvatiti dva radikalno suprotstavljena društvena modela, koji će ih – zakonito, upravo neminovno – dovesti baš dovde dokle su ih doveli: Sloveniju u Evropsku uniju, a Srbiju… hm, evo ovde, ne znam više kako bih Ovo nazvao. Doduše, dominantan beogradski scenario tih dana glasio je nešto drugačije: ukoliko se raziđu, Srbija će procvetati u svim pravcima, a Slovenija će propasti i izumreti od gladi (obaška će se i ponemčiti, ili šta već). Bio je izvanredan, taj scenario, jedina sitna mana mu je bila što se bazirao na nedvosmisleno kretenskim pretpostavkama, iz kojih su onda odvažno izvlačeni otvoreno idiotski zaključci. Što je, vo vremja ono, samo pojačavalo njegovu šarmantnost i opšteobljubljenost.

OKIDAČ HISTERIJE: Nazad na početak: ko je bio Taras Kermauner? Esejista, dramaturg, kritičar, polemičar, zapanjujuće svestrani i plodni intelektualni radoznalac, britki erudit, postojani anarhoindividualist koji je u svom dugom i burnom životu uspeo da koketira sa valjda svim estetičkim i političkim "izmima" koji su mu bili na raspolaganju ("nikad dosledan – uvek radikalan", tako je sam definisao svoju poziciju), a da na koncu kroz sve to prođe nekontaminiran, kao samosvojna autorska ličnost, posve nesvrstana i na iole duži rok nesvrstljiva u bilo koju "grupu", koteriju i konspiraciju, koloniju i kolektiv. Objavio je na desetine knjiga iz širokog spektra oblasti – književnost, estetika, dramaturgija, filozofija, religija, politika… – i mnoge od njih su, sve do konca osamdesetih, prevođene na s-h jezik(e) i štampane u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu. Zapravo, da ste pre nekih četvrt veka bilo kojeg iole upućenog posmatrača iz bilo koje SFRJ-republike pitali koja mu ličnost prva pada na pamet kada neko kaže "nezavisni, angažovani slovenački intelektualac", malo ko ne bi rekao: Taras Kermauner. Jedino je još Vitomil Zupan imao takvu harizmu, no opet sasvim drugačije naravi. U Beogradu je Kermauner bio nešto kao "kućni prijatelj" i više nego domaći autor: družio se sa mnogim ovdašnjim filozofima i piscima, osobito sa levim disidentskim krugom oko Praxisa, ali i sa Dobricom Ćosićem i okolinom; objavljivao je redovno, godinama, u Krnjevićevoj Književnosti, ali i na stranicama svih iole relevantnih dnevnika i nedeljnika, te književnih i filozofskih časopisa, i to još od šezdesetih godina, pa sve do početka mračnih godina raspleta. Godina čiji je dolazak, uostalom, predvideo sa preciznošću i suptilnošću pred kojom danas možeš samo skinuti kapu i poćutati koji minut. Cela je ta epoha završena 1987, od proleća do jeseni, kroz dvadeset Kermaunerovih pisama. Evo, dakle, konteksta epohe: Jugoslavija je već pucala po šavovima, Slovenija je sve brže i otvorenije grabila ka "civilnom društvu" kao tada omiljenom eufemizmu za višepartijsku demokratiju, pun svetonazorno-politički pluralizam, otvoreno tržište i okretanje od obesmišljene "nesvrstane" ka nedvosmisleno evropskoj paradigmi ("Evropa zdaj"! Ne biste verovali koliko je to geslo mnogima u tadašnjoj Srbiji odnekud bilo jako smešno!). Na drugoj strani, Srbija je ubrzano tonula u jednu isprva rezignirano-frustriranu, a nakon famozne Osme sednice otvoreno agresivnu nacionalističku histeriju, kojoj je Kosovo – od 1981. nadalje – (po)služilo kao okidač, mada je i tada moralo biti jasno da se na tome neće stati… Upravo kao čovek koji u intelektualnom Beogradu nipošto nije stranac, Kermauner primećuje da se atmosfera u njemu menja, da se racionalan diskurs – a kamoli ona metropolitanska kosmopolitska opuštenost "pretkosovskog Beograda", nad kojom su mnogi Zagrepčani i Ljubljančani izumirali od zavisti! – povlači pred mrakobesnim populističkim naricanjima i narcističkim kultom Naroda Žrtve. Nemoćna da vrati unazad nepovoljne kosovske tokove, a nevoljna da se pozabavi onim što jeste u njenoj moći – to jest, radikalnom promenom političke, ekonomske i kulturne paradigme, u vreme kada Berlinski zid samo što nije pao – srpska se politika utiče nacionalnom populizmu, a srpska je inteligencija u zastrašujuće visokom procentu u tome sledi; ili će biti obrnuto, kako se uzme. O tome, između ostalog, piše Taras K. u svojim Pismima; ona izlaze u ljubljanskom Dnevniku, a njihovi delovi bivaju prevedeni u Ninu i Borbi. Sledi prava naplavina burnih, zapenušanih reakcija, i to traje mesecima, najviše u spomenutim listovima, ali i u Dugi, Književnim novinama… Gotovo da je postalo pitanje "patriotskog samopoštovanja" da se Kermauneru otpiše nešto pogano, da se upišeš u strelce nad njegovim trofejno odstreljenim truplom; sećam se da je neki veseljak negde objavio otvoreno pismo Bratskom Slovenačkom Narodu, poručujući im imperativno: otarasite se Tarasa! Čini mi se da nije precizirao kako: jal oružano, jal više simbolićki.

BRATSKI TEROR: Pisma srpskom prijatelju nikada – osim u proizvoljno izabiranim fragmentima – nisu prevedena na srpski (hrvatski etc.). Njih takoreći niko "odavde" nije ozbiljnije čitao, ali su o njima svi Imali Stav. Autor ih je sakupio u knjigu, u izvorniku, uzalud se nadajući da će biti izdata i negde jugoistočno od Bregane. Imam tu knjigu (Pisma srbskemu prijatelju; Založba Drava, Celovec, 1989; 326 strana). Ovih sam je dana pročitao ponovo, dve decenije Nakon Svega. Šta su, zapravo, Pisma srpskom prijatelju?

Ona su, gle, najmanje "srpska". Srbima, Kosovom i sličnim Kermauner se neposredno bavi možda u jednoj desetini ukupne tekstualne građe. Mnogo više, to je knjiga o jednom specifičnom, prelomnom trenutku slovenačkog društva i kulture. Slovenija brzo i (naizgled) lako, s radošću i rasterećenjem napušta gušeću (post)boljševičku paradigmu, dogovornu ekonomiju, jednopartijski sistem, kultove i rituale mrtve, autoritarne prošlosti. Jugoslavija je za nju (nad)državni okvir koji više nije neupitan: ona dolazi u obzir samo ako neće kočiti niti jedan aspekt slovenačkog razvoja. U protivnom, Slovenija ide ka državnoj samostalnosti, i tu samostalnost Kermauner uslovno pozdravlja. Ali, nešto veoma važno tu izmiče njegovim mahom neukim, a nervoznim oponentima: Kermauner je u permanentnom ratu sa desničarskim slovenačkim nacionalistima ("gentilistima", kako ih s prezrenjem definiše); njemu je strana, čak odvratna, svaka ideja "bratovstva", unutaretničkog ili međuetničkog, u kojem od prisilnog bratskog stiska mogu da popucaju kosti: to je "bratovstvo-teror". U appendixu svoje knjige, Taras K. će uskliknuti: "Neću da budem brat ni Srbima ni Slovencima!". Uostalom, godinu dana kasnije Kermauner će napisati novi serijal/knjigu: Pisma slovenačkom prijatelju, posvećen upravo razračunavanju s opskurnim podalpskim "gentilizmom". Slovenija, sasvim nezavisna ili ne, ima smisla ne kao sakrosanktna Zajednica Istorodnih – što, recimo, u dobroj meri zadovoljava sumračne "hajdegerijance" oko Nove revije, zbog čega Kermauner s njima radikalno raskida – nego samo kao iznutra slobodna, pluralistična, relaksirana država slobodnih, otvorena prema svim potencijalima i šansama, ne samo geografski nego i na sve druge načine locirana u srce Evrope. Baš tome, tom svom beskompromisnom personalizmu, koji može da oprezno koketira sa "slovenstvom" pre svega kao trenutnim instrumentom proširenja ljudske slobode, a ne kao predmodernom i pretpolitičkom ideologijom nekakvog tribalno-mističkog "krvnog" bratstva i sestrinstva ljudi rođenih u istom Na-Rodu, najviše svojih stranica posvećuje Kermauner; takođe i svojim intelektualnim prethodnicima i saputnicima, prijateljima i oponentima poput Kocbeka, Bartola, Zupana, Vidmara, Grafenauera, Hribarovih. A Srbija i "srpski prijatelj" tu su više kao medijum, ili kao nešto drago, a sve manje razumljivo, što se polako udaljava tamo negde ka pučini, a do čega ti je stalo, mada vidiš da ga gubiš: Srbija iz Kermaunerovih pisama jedna je zemlja koja nestaje, koja se sve više gubi u neprozirnoj magluštini od loše svarenih mitova i jednog užasnog viška haotično nagomilane negativne energije, koja će ubrzo nakon ovoga eksplodirati na najstrašniji mogući način. Sve što novonastajućem "srpskom maspoku" još nedostaje jeste odgovarajuća "harizma", piše T. K.; samo mesec-dva kasnije, i ona će se pojaviti, u vidu jedne ćube iz Požarevca… A veliki će srpski mislioci i pisci pasti pred njene noge kao pred samom inkarnacijom Bude. Da je iko ozbiljan u Sloveniji tako slinio pred jednim Kučanom (iako je ovaj, s dobrim razlozima, bio vrlo uvažavan), svi bi momentalno pocrkali od smeha – u tome je "sva" razlika tih dvaju "pravaca razvoja" (rek’o bi neumrli tovariš Kardelj), i ta je razlika opredelila ovih naših dvadeset godina post-YU života, tako drastično različitih…

PROVINCIJSKO BEZNAĐE: Tarasa Kermaunera, te fascinantne, koloritne, jedinstvene ličnosti južnoslovenske intelektualne zajednice, nema više među nama. I to, rekoh, ovde ni za koga više nije vest. Toliko je, dakle, duboko propalo naše samopoštovanje: ništeći one koji su tvorili deo tvog života, poništavaš i sebe. Bilo bi tako dobro kada bi makar sada, dvadeset godina prekasno, neko preveo i objavio Pisma srpskom prijatelju, ali obavezno praćena i svim onim odjecima i reagovanjima iz vaskolike beogradske štampe, iz sezone proleće-jesen ‘87. Malo je vremena bilo ovih dana, nisam stigao da se podrobnije pozabavim tim rudarenjem, ali malo sam ipak prekopao bar po Ninu (hvala Svetlani G. iz Narodne biblioteke). I tamo sam izronio pravi biser, još bolji nego što mi je ostao u sećanju. U opširnoj, uljudno sročenoj reakciji Milorada Vučelića (NIN od 9. avgusta 1987), pronalazim nešto od čega se – naročito sada, sa ovom pameću – duboko smrzavam: Vučelić je, kao i Kermauner, tačno znao šta će se dogoditi "kosovistično" odlepljenoj Srbiji. Evo šta piše M.V.: "Tako smo izgleda stigli do one situacije u kojoj se umesto sredstava moderne pravne države i shvatanja poslednjih mogućnosti priključenja Evropi i dominantnim svetskim tokovima, poseže ponovo za guslama, lelekanjima, kletvama i naricanjima… Na tom putu, već je rečeno, nas odista niko neće slediti – ostaćemo, sasvim izvesno, sami u lavirintima provincijskog beznađa." Ovako je, dakle, Vučelić Milorad 1987. unapred opisao užasnu i tužnu Srbiju devedesetih. Bogami, sjajno rečeno. Ni ja ne bih bolje… A ima i još preciznije: "Zar ti, Tarase, odista misliš da mi ne vidimo da zbog Kosova i zbog pokušaja da na sadašnjim jugoslovenskim pretpostavkama rešavamo to pitanje počinjemo da gubimo i vlastitu demokratiju i već osvojene i dobijene slobode? Zar misliš da nam nije jasno da sve drastičnije gubimo korak prema razvijenom svetu i Evropi, da ne vidimo da je održavanjem sadašnjeg stanja moguće razbuktavanje autoritarnih zahteva i tendencija unutar u istorijskom smislu ipak demokratskog bića srpskog naroda? Zar misliš da mi (…) ne uviđamo da se staljinistička i čvrstorukaška praksa i metodi počinju da zaodevaju nacionalnim i nacionalističkim plaštom i da visoko uzdižu nacionalističke barjake?" Eto, tako Vučela u avgustu ‘87. A onda je uzeo da više nego aktivno sudeluje u svemu što je prethodno opisao. Bože, zašto taj čovek nije naprosto budaletina – pa da mu sve lepo bude oprošteno?! A "Taras" je, naravno, sve to odlično video, bez brige – ta, zato je i pisao sva ona, da parafraziramo veselog Handkea, duga pisma za još duže rastajanje.

Nije da me se tiče, ali opet, ne mogu si pomoći: pitam se da li je iko od dugovečnih Kermaunerovih drugara sa ovih strana otišao da ga isprati Tamo kuda svi jednom pođu. Ili su i oni (p)ostali deo Opšteg Zaborava, naročito surovog prema onima koji nas životom i smrću podsećaju na ono što smo bili, i na ono što smo tek mogli biti, samo da se nismo veselo, s pevanjem i pucanjem, smandrljali u jendek, sve ljuteći se na njega što nas ne prati u padu.