John Lydon imao je toliko toga da dokaže posle Sex Pistolsa.

Od 1976. do njihove implozije 1978. godine, postao je jedno od najpoznatijih lica u muzici, i to sa svega 22 godine. Bend mu se raspao, a njegova figura ostala je da lebdi iznad istorije koju je napisao i niko nije znao kuda će se zaputiti.

Kad je okupio novi sastav, Public Image Ltd, i objavio debi album Public Image: First Issue 1978. (Virgin), izgledalo je kao da je to uradio samo da bi se otrgao od svoje predugačke senke, ali već tad je bilo nečeg u ovom nepredvidljivom, asimetričnom sastavu što je plenilo pažnju – izgledalo je kao da svako svira nešto za sebe, ali se sve uklapalo u do tad još nečuvenu muziku: debitant Jah Wobble inventivno je svirao bas granicom duba, kako niko pre njega nije, Keith Levene kidao je svoju aluminijumsku gitaru, zaboravivši na The Clash sa kojima je bio na početku karijere, bubnjari su se menjali, a John Lydon je mogao iza sebe da ostavi ličnost Johnnyja Rottena, zaboravi na mit i konačno postane ono što je uvek želeo: ravnopravan član grupe.

POVRATAK PRETEĆEG DŽONA

Stvari su se tada brzo događale. Već krajem 1979. godine pojavio se drugi album PiL – Metal Box, kao jedna od najvažnijih drugačijih ploča u istoriji rokenrola, koja mu čini čast i diže ga na pijedestal umetničkih disciplina. Retko ko je tako uspešno izvrnuo naopako formu popularne muzike da bi nešto suštinski važno rekao, i retko kad je to bilo više u saglasju sa generacijskim osećajem šta nije u redu sa nama.

Upakovan u okruglu metalnu kutiju sa tri maksi singla i prigodno nazvan Metal Box – ovaj antikorporativni iskaz bio je više nego dobrodošla diverzija, no sa takvim omotom mogao je da se napravi i proda samo u ograničenom broju primeraka (50.000), pa je početkom 1980. doživeo prepakovano izdanje kao dupli album Second Edition (Virgin), sa klasično štampanim omotom, ali neobeleženim stranama. Bilo je jasno da smo na taj način pozvani da slušanjem kreiramo svoju verziju ploče, što je u ono doba bilo potpuno nepoznato kao strategija, duboko potirući koncept tadašnje industrije zabave i njeno rigidno nametanje stalno istih izbora. Osim toga, na njemu nije bilo pravog hita, no PiL su ipak ušli na Top 10 sa demoničnom Death Disco (drugo ime Swan Lake). Ipak, ono što je najviše šokiralo nije bila naglo pronađena još bezobraznija radikalnost u nastupu i zvuku, nego celokupna uznemirujuća pojava: pravi povratak pretećeg Johna, koji kao da je najzad našao sopstveni glas i ulogu što mu je najviše pristajala, da je više nikad ne izgubi. Progovorivši ponovo u ime svih nas, ovaj put jasno opisujući hod po paklenim mukama praznine, Lydon je otkrio svoju ranjivu stranu, dajući dodatnu ljudsku, pa i potresnu dimenziju ovom albumu.

BUDUĆNOST BEZ BUDUĆNOSTI

Metal Box umetnički je trijumf kog je new wave obećavao – pandan onome što je u hippie vremena značio Captain Beefheartov legendarni dupli album Trout Mask Replica, kao velika negacija bilo kakvog poretka. To je nemoguća ploča koju ste oduvek tražili, baš ona gde se desilo sve što se nije smelo desiti – autor je ostvario nameru da opiše gađenje nad lažnim svetom, na koji više nije valjalo trošiti mnogo reči, te je zato zvukovima zabeležio društvo zauvek predodređenih za siromaštvo i nemaštinu, i život u njemu koji se prodaje u svetlucavim oblandama, prozrevši ovu bedu mrtvog spektakla. PiL su kroz Metal Box stvorili bezvremeno delo sa ukusom i mirisom Dugog putovanja u noć jednog Selina, samo sa čovekoljubivih pozicija i iz središta konzumerske jeze.

Ovde je verno zabeležena agonija koju je svaki bend nastao u to doba hteo da opiše, agonija otvorene, cinične pobede lažiranja nad svim ljudskim – upravo to je značila pojava Megi Tačer i njenog ekstremnog individualističkog kapitalizma, što je početak neoliberalne pošasti koja još uvek razvaljuje planetu. Sve ono što je Johnny rekao da će biti, a nismo mu verovali, dešavalo se već tad – stupanje Tačerove na vlast 1979. godine bilo je pokretanje točka propasti, kao što će nama 1987. biti sa Miloševićem. To je ista ona državnica koja je još tada koketno izjavila na televiziji: "Znate, postoji dosta njih koji se pribojavaju dolaska velikog broja ljudi iz drugih kultura", otvarajući vrata fašizaciji mainstream politike u Britaniji, opravdavajući rasizam i najavljujući mentalni okvir iz koga će nekoliko decenija kasnije nići Bregzit.

John Lydon je ovim ispunio sva svoja obećanja data u vreme Sex Pistolsa napravivši ploču koju je uvek pretio da će sastaviti – album koji će opisati raspad sveta, bar onog koji je dobro poznavao, potrošačkog i malograđanskog. Pun klaustrofobične tenzije, on verno opisuje početne premise užasa kome ćemo uskoro prisustvovati, užasa nastajanja brutalnog turbo-kapitalističkog režima, što će posle hladnoratovske pobede u svom imperijalističkom žaru progutati cele države i narode, da se ne smiri do danas. On je nastao iz haosa koji opisuje Metal Box.

Konačno, priznajući da nade nema, da je nije bilo i da je nikad neće ni biti, Lydon je pokazao da je kao Rotten stvarno to i mislio kad je iz grla čupao ono "no future". Metal Box opis je nemanja budućnosti kao trajnog stanja i sudbine, druga strana Never Mind the Bollocks i njegov pravi kraj.

NEMOGUĆA PLOČA

Metal Box takođe je ono zbog čega Lydon može legitimno danas da kaže da je veliki u muzici. Nije sve samo buka i bes, i vitriol u rečima, ponešto je bila prava revolucija koja je oslobodila muzičko izražavanje za nove mogućnosti i otvorila put ka sutrašnjici – jedna od onih presudnih stvari koje su se desile u umetnosti u to vreme.

Glavni raskid sa starom praksom sastojao se u tome što bluza, kao osnove rokenrola u užem smislu, ovde niste mogli naći ni u tragovima – ne samo da je ovim definisana post–punk estetika, nego i postmoderno razmišljanje u popularnoj muzici. Kreativna filozofija koja počinje na Metal Box otvorila je novo poglavlje u njoj – rok kultura je od tad počela da u sebe usisava sve moguće uticaje, sa svih strana sveta. Lydon je inače na zdrav način uvek slušao drugačije stvari od onih koje je izvodio – rege i posebno dab, irsku narodnu, disko, Neila Younga, čak i ono što je on smatrao dobrim popom. Niko još nije napisao studiju o tome koliko su Captain Beefheart i nemačka grupa Can uticali na new wave, ali ako je negde bila očigledna stvaralačka inspiracija ovim velikim otpadnicima – onda je to ovde. Sveže otkriveni zvuci vrveli su svuda okolo u to vreme, pa je bilo jasno da je nastupio trenutak u kome su PiL bili obavezni da skupe hrabrost i daju na volju divljoj mašti, koju su talenti Lydona, Wobblea i Levina imali u izobilju. Više nego da nagađaju šta bi bila moguća budućnost muzike, oni su pokušali da iskažu šta je sadašnjost, nekim čudom stvarajući nešto što i danas zvuči kao da je malopre odsvirano – verovatno zato što se ništa u međuvremenu nije promenilo, mada mi mislimo da jeste.

Kao umetnički čin, Metal Box inspirisao je mnoge: ova hrabra, teška i fantazmagorična ploča vrhunac je ne samo benda, nego i celog perioda new wavea – njime su začete karijere Šarla Akrobate, kao i nekoliko beogradskih novotalasnih grupa iz generacije "Artističke Radne Akcije", ali i Massive Attack, Trickyja i drugih trip hop bendova. Nije bilo granice koja ovde nije pređena – nekonzistentnost naracije bila je namerna, kao i svesna ispadanja pevača iz pesme, dok su sa svih strana uskakali neobični ukrasi, na žičanim ili elektronskim instrumentima, svejedno. Moćni melodični bas bio je umiksovan skroz napred, uz povremeni apstraktni disko beat, vokalizacija je išla od beskonačno zajedljivog nabrajanja do zapomaganja u pozadini, zveketave gitare upadale su kao sasvim odvojeni deo pesme sakriven negde sa strane. Tekstovi su mapirali novotalasni pogled na svet: lažno postojanje, foliranje kao takvo, manipulacije ulogama, sudbinama, sećanjima – Lydon lepo kaže da sve to vodi u zločin. No, vrhunska tajna Metal Box nije u onome što se izgovara, nego kako se reči pevaju i naglašavaju – kao da Lydon beži od nečeg što ga proganja, ali nema šanse da pobegne. Njegov glas je još jedan instrument, onaj kroz koji probija strahota sučeljavanja sa svime pogrešnim na svetu.

DOSTA VIŠE SA TIM SEĆANJIMA

Metal Box stoji u istoriji kao izgubljeno jevanđelje, nedodirljiv, ogroman, nepomenuti fantom iza mnogih karijera. Retko se navodi kao uticaj jer ga je nemoguće skinuti. Mada numere imaju isti zvuk koji diktira tematsku povezanost tokom šezdeset minuta trajanja – stilski su potpuno različite, čineći album bogatim neobičnim obrtima i iskustvima. Prepun atmosfere onog doba, vizionarski savršeno snimljen, sačuvao je zvuk opšte teskobe kao malo koje tadašnje delo, te bez problema dotiče i grebe savremenog slušaoca.

Sećanja su i tema jedne od udarnih stvari, paranoične Memories, sa osuđujućom rečenicom "this person’s had enough of useless memories". Nastavljajući dramatično emotivno sa Swan Lake i neočekivano prizivajući u pomoć Čajkovskog i Labudovo jezero da dočara opštu slomljenost – PiL su izdigli svoj zvuk za još jedan stepen bezvremenosti, pronalazeći novi put kroz slojeve muzike, čak ka klasici. Budući da je posvećena uspomeni na Johnovu majku, koja je u to vreme preminula, počinjete da se pitate iz kojih su sve dubokih tunela očaja izvlačili svoje pesme.

Priča Poptones data je iz perspektive ženske osobe koja je oteta i zlostavljana u šumi, na stazi koja vodi kroz zelenilo, dok se iz loših japanskih kola sa kasete čuju zvuci jeftine pop muzike. Lydon usput ne propušta priliku da izjavi kako je to inače scenografija za perfektan britanski piknik, nastavljajući da distancirano opisuje doživljaj nasilja u jednoj od prvih pesama sa takvom tematikom.

Careering je zlokobna ritmička vožnja nošena značajnim udelom elektronskih instrumenata, otvarajući nove muzičke mogućnosti, dok pratimo storiju o londonskom životarenju egzekutora iz IRA – Jah Wobble je jednom rekao da su sve "kompozicije" ovde zasnovane na postojećim ličnostima. U depresivno-raspadnutom post–punku No Birds (Do Sing) Lydon citira romantičnog pesnika Johna Keatsa, dok prepoznatljivo zavija preko zvuka benda, dosežući poetske visove kojima je težio mnogo češće nego što je to javnost htela da prihvati, da bi se u produžetku noir-instrumentalom Graveyard prošetali sličnim sumračnim predelima, gde gitare mogu samo preteći da zvuče.

Slede dva sjajna opisa ličnosti, veoma bitna za razumevanje cele estetike PiL: potmula The Suit u vidu ulične propovedi opisuje karakter osobe savršeno uklopljene u društveno ništavilo i isprazne rutine; jednako snažnu sliku kolotečine potrošačke svakodnevnice daje nam fascinantna, bubnjevima vođena Bad Baby, u kojoj se povremeno Lydonov glas udvaja, kao da ih ima više u kupovini u isti mah – sve vreme preklinjući junaka/junakinju da ne obraća pažnju i ne sluša ništa oko sebe dok prolazi gradom…

Osećaj izopštenosti ispunjava Chant, odsvirana kao da je nelagodni marš, sa tekstom u vidu razbrajalice, praćene pokidanim gitarskim zvucima. Pred kraj slede dva instrumentala – Socialist je moderno motoričan, nalik na rad mašine, dok je kabaretski zvuk koji ponekad provejava albumom dosegao neobičnu kulminaciju na pomalo nadrealno elegičnoj Radio 4, što se već u potpunosti oslanja na elektroniku, najavljujući sledeću deceniju.

Metal Box / Second Edition je i u ono vreme odudarao od svega postojećeg – bio je to stvaran zvuk sveta, a ne pop produkt. U svakoj rilni se i danas može čuti kako ovde nema prevare – oni koji su ovo stvorili zaista su osećali svoju egzistenciju baš tako kako su odsvirali album, a glavni cilj bio da to po svaku cenu snime, tako da ostane. I zato kompletan zvuk benda funkcioniše kao dokument o realnosti: ako bolje poslušamo, čujemo gradske ulice, zvuk samoposluge, samoću u sobama, buru urbane kakofonije i vetar nepravde koji nemilosrdno nosi pojedince, mulj laži u kome moramo da živimo i prevaru koju trpimo, jer za bolje nikad nemamo hrabrosti.

MOŽDA SAM U PRAVU, A MOŽDA I NISAM

Istinska tema ove ploče je tragedija. Ona naša, svakodnevna. Zato ovo nije album o kome se mnogo i sadržajno pisalo ikad, pa ni na našem jeziku – možda i opravdano, jer svakom ponestane reči pred njim. Kod nas svakako nije doživeo odloženu slavu kao ubrzo izašli Joy Division – Closer, što je beležio manje-više istu patnju. Snimljen je u vreme dok se rokenrol još uvek bavio pravim osećanjima – ovde opisana duševna stanja mučna su, glas mladih ljudi gurnutih u bespuće. Danas je bespuće sveobuhvatno, a mladi ljudi su pobegli u paralelni svet i protestuju igrajući masovno video-igrice (biznis koji je sedam puta veći od muzičkog, trenutno). Izabrali su da ne postoje jer ih je stvarnost nedostojna. Zato ih ne treba kriviti kad primetimo da na sceni više nema nikog ko bi opisao stanje u kome smo.

Oni koji o tome odlučuju, uradili su sve da ovakve ploče više nikad ne bude – i to je posredan dokaz njene veličine. Jer, ako postoji jedna istina koju Metal Box govori, ona glasi: da, sve vreme su nas lagali. Od početka.

Imao sam tu sreću da Second Edition kupim tamo gde je nastao, tako što sam ušao u prodavnicu baš u gradu Londonu, u leto 1980. – znao sam samo da mi je potreban, tražio sam ga jer je za mene u tom trenutku on bio album istine. Bilo je jasno da je u pitanju nešto potpuno drugačije i iznad skoro svega što se uopšte radilo u muzici, ploča na kojoj je zapisano jedno opšte osećanje sveta kao fundamentalno pogrešnog. Ali, još više od toga, od tada do danas, on mi služi kao podsećanje da nikad ne zaboravim originalno ogorčenje koje nas je u vremenima novog talasa nateralo da se usudimo da radimo nešto svoje.

Čak i ugurani u metalnu kutiju, mogli smo da vidimo opipljivu nadu iako je John Lydon odatle tvrdio da je nema namigujući nam.