Kada u sedmici između dva teksta ostanemo bez Miće Orlovića i Dinka Tucakovića, zeznuto je pronaći važnu televizijsku temu. Istina, otrovano mleko kao paradigma "zle majke" koja mori svoju čeljad, reka inficirana parazitima i konačno – asteroid i meteori koji nam dobuju po glavama, nije da nije bilo opomene!

Biće mnogo bolje informisanih i merodavnijih da pišu o njima, imao sam čast da ih upoznam i, ako ima neke sličnosti, bili su to fanatični zaljubljenici, ili posvećenici malog i velikog ekrana. Pokretne slike su ih jednako hipnotisale, a obojica su pokušavali svojim delom da spoje ljude, ne pristajući na ovdašnje palanačke podele. Obojica su pregrmeli devedesete, svako na svoj način, Mića u svojevrsnom kućnom medijskom pritvoru, a Dinko i ja smo ranih devedesetih naleteli na isti zid viznog režima, jer on se rodio, a ja pasoš SFRJ dobio u Bosni i Hercegovini. U šali smo konstatovali da smo jedini autentični apatridi u prvoj beogradskoj umetničkoj ekskurziji za Sloveniju "Dibidon" kada je u bivšoj Jugoslaviji besneo rat. Pitanje svih pitanja u suštini glasi: hoće li se neko za desetak ili više desetaka godina sećati Miloja ili Dinka, njihove iskre i dela?

Odgovor sam pronašao na promociji knjige Dupli pas koju čine sabrane TV kritike Ranka Munitića i Zorice Jevremović. Knjigu je objavila edicija TV Polica RTS-a, a urednik i dobri duh izdanja je Dragan Inđić. Kada jedan autorski par poput Zorice i Ranka živi i stvara decenijama, fantastično je što imamo priliku da čitamo rezultate njihovog pojedinačnog, a ipak zajedničkog pogleda na mali ekran. Zorica je u "TV novostima" pisala kritike od 1987. do 1990. a zatim Ranko od 1993. do poznih 2000-ih (u knjizi su tekstovi do 1996) – dakle nedostaju samo najkrvavije godine kada je televizija u Srbiji delovala blago rečeno nekrofilno. Ova knjiga, sa slikom dve trule jabuke povezane peteljkama na koricama, predstavlja dnevnik jedne televizije, dnevnik jedne ljubavi (što bi rekla Josipa) i dnevnik jedne želje da se o televiziji raspravlja, govori i promišlja kao o važnom delu naše kulturne istorije, ma kako ona tragična bila. Dok je Zorica pisala o televiziji – iznutra, kao autor i profesionalac, sa strašću žene koja gleda kako se jedan kulturni projekat (a JRT je to bio) ruši pod naletima nacionalizma, primitivizma i političke demagogije, Ranko je svoje kritike pisao sa dostojanstvom aristokrate duha – filmskog čoveka kojem je televizija bila zanimljiv i egzemplaran poligon gde ćete secirati svu propast našeg društva tokom devedesetih godina. Zorica je, recimo, u jednom tekstu maestralno pokazala raspad JRT mreže kroz izgled i "stajling" tadašnjih voditeljki, dok je Ranko kroz "idiote" u tehničkom, profesionalnom i etičkom smislu pokušavao da nam pokaže kako je televizija izgubila obraz i umetničku licencu. Ostali su pajaci, ali su i njih Zorica i Ranko jednako "potkačili".

Čitajući Dupli pas shvatićete da televizija dobija smisao tek kada sa drugima podelimo gledalačko iskustvo i kada pokušamo sebi ili drugima da objasnimo šta smo to dođavola gledali. Ova metafizika malog ekrana daje mu pravi smisao, jer je količina slika pred našim očima neverovatna – ona postaje paralelna realnost sa pravom glasa, deo naše psihološke stvarnosti.

Da nema ovakvih knjiga, ne bismo se sećali mnogih TV aktera, vizija i promašaja, političkih afera i njihovih odraza na malom ekranu, trenutaka kada život nemontirano prodre na televiziju, ne bismo imali ovaj svojevrsni dnevnik plovidbe naše televizije od vremena njenog vrhunca u osamdesetim do sunovrata koji, ruku na srce, još traje. Tu su i časni izuzeci, hrabri pokušaji i tihi glasovi koje nećemo zaboraviti. Ako treba naći reč koja će povezati dva odlaska, Mićin i Dinkov, sa jednim izlaskom, Rankovog i Zoričinog Duplog pasa, to je – iskrenost. Ova etička i profesionalna kategorija danas je još ređa zverka. Mića nije folirao ni u Vestima niti u zabavnim programima, Dinko na filmskom platnu i u svojim tekstovima, a Ranko i Zorica u svojim kritikama. A na tome sve počiva – dobijete loptu, izvedete fintu i vratite saigraču! Tako se traje i pobeđuje.