Šta rade novinari? Evo, recimo, ovo: ispravljaju belosvetske nepravde i ostale krive Drine, suprotstavljaju se moćnicima i štite javni interes od pokvarenih, vlastohlepnih i gramzivih, otkrivaju tajne za koje bi bogati i moćni voleli da se nikada ne saznaju, diskretno i na pametan, možda čak i zabavan način edukuju svoju publiku o njenim građanskim pravima, ali i ljudskim dužnostima. Brane demokratski poredak od svega i svih što ga može ugroziti, čak i od sebe samih, kad treba.

Verujem da vam se dopada ovaj opis, a bogme i svet u kojem je to moguće. Znam: sviđa se i meni. Ipak, hajde da probamo još jednom, malo drugačije. Dakle – šta rade novinari? Evo, recimo, ovo: mešaju se u privatne živote ljudi samo zato da zadovolje najniže voajerske porive publike, koje (porive) istovremeno i podstiču i eksploatišu, licemerno se predstavljaju kao zaštitnici i glas svoje publike a zapravo u svemu bitnom verno služe političkoj moći i krupnom kapitalu, podstiču i održavaju javnu beslovesnost, troluju i spinuju baveći se zvizdarijama ne bi li odvukli pažnju javnosti od svega zaista važnog, opasni su kad lažu i još opasniji kad govore istinu, jer je njihova istina često prljavija od najgore laži. Manje seksi opis, zar ne? A opet, nije da nije tačan. Baš kao i onaj iz gornjeg pasusa, uostalom.

Britanska igrana serija u šest nastavaka Svet novina (u originalu Press), u BBC produkciji, postavlja mizanscen za "epski" sukob dvaju stereotipa novinarstva, otprilike onakva kakvi su sadržani u prethodnim pasusima ovog teksta. Radnja je locirana u redakcije dva londonska dnevna lista, u sadašnje vreme: jedan je (The Herald) mali, siromašan (hm, ne za "naše prilike", ali naše prilike su ionako neprilike), nezavisan, levo-liberalno orijentisan, okrenut prosvećenijoj publici, sklon promovisanju svega, da prostite, progresivnog i kaštigovanju tzv. establišmenta svake vrste. Drugi je (The Post) bogat, veliki, visokotiražan, tabloidan, uvek voljan da zagrebe po dnu i zašašolji ono najgore u čoveku, a sve u službi profita njegovog moćnog vlasnika, ali i političkih interesa onih s kojima ovaj po potrebi sklapa dilove; ponekad relativno vešto imitira nezavisnost i probojnost, ali zapravo dobro zna gde mu je granica i šta se ne sme. Serija je, dakako, fikcija, kao i likovi u njoj, ali nije teško raspoznati "stvarnosne" uzore: onaj prvi je svakako The Guardian, onaj drugi najviše liči na The Sun Ruperta Mardoka. Što nije loše kao orijentaciona predinforemacija, ali je odmah možete i zaboraviti, jer nije od ključne važnosti.

Glavni likovi su antagonisti, par simboličkih anti-blizanaca: mlada Holi Evans, zamenica urednika vesti u Heraldu (Charlotte Riley) i Dankan Alen, glavni urednik The Posta (Ben Chaplin); ona vešta, principijelna, pomalo štreberka ali uvek na sunčanoj strani profesije i ljudskosti, on prepredenjak premazan svim mastima, vrhunski sposoban ali isto toliko amoralan i ciničan, davni uzor mladih wannabe novinara koji je prešao na Tamnu stranu i od toga odlično zarađuje (mada se ne čini da mu je novac glavni pokretački motiv – više izgleda kao neki bulgakovljevski demončić koji uživa u samoj igri, šta košta da košta – ionako uglavnom košta druge). No, koliko god da je jasno ko je tu ko u simboličkom rasporedu snaga, oboje su, on naročito, dovoljno komplikovani likovi da se izbegne plakatska plošnost i poučitelnost. Njihov je složeni odnos i igra mačke i miša (s nestalnom podelom uloga) jedan od osobitih kvaliteta serije. No, za ovu je priču važnija šira slika; Svet novina odlično portretira dva medijska sveta, dva shvatanja novinarstva i ne samo novinarstva, naposletku dve uporedo postojeće kulture, ne samo u britanskom društvu, koje se gotovo nigde ne ukrštaju, mada se sve vreme sukobljavaju, implicitno i eksplicitno. Tvorac serije i njen scenarista Mike Bartlett i jednu i drugu prikazuje s insajderskom pronicljivošću, precizno identifikujući ono što pokreće i jedne i druge, načine na koje pred sobom i drugima brane svoje izbore, uz niz dražesnih kulturoloških i "lajfstajl" mikroportreta. Serija je, doduše, donekle prinela ritualnu žrtvu političkoj korektnosti: naravno da je glavni negativac sredovečni beli muškarac, ko bi drugi? Naravno da je glavna urednica "dobrog" Heralda em žena, em tamnoputa (doduše, nije lezbejka ni veganka – ili možda jeste? Dođavola, primećujem da bolje pamtim s kim likovi iz serija spavaju nego šta jedu), naravno da isluženi Heraldov reporter kojeg treba baciti u ropotarnicu istorije, pripadnik poražene kla… pardon, starije generacije, ne samo da je sklon da "kiti" svoje reportaže nego još i glasno komentariše noge redakcijske sekretarice, fuuuj… A sigurno i puši i jede mrtve životinjice! Ali, mimo takvih incidenata, Svet novina je prilično inteligentno složena priča o stubovima-principima na kojima stoji ovaj svet, "demokratsko društvo" i siroto malo novinarstvo u njemu, i to baš ono "štampano", danas već s aurom romantičnosti (a treba se čuvati aure romantičnosti – to je predsmrtno zvono!) u ovom predigitalizovanom svetu. Jer, ako bismo tražili keyword, ono što pokreće i "dobre" i "loše", to nije toliko ni ambicija, ni pohlepa, ni ljubav prema istini ili dobro upakovanoj laži nego – strast. Neumoljiva, bezuslovna, gotovo samosvrhovita. Život u ritmu između dva broja, između dva pokretanja rotacije. Opojna sreća dok se prelistava novi broj s moćnim pričama u njemu, očaj kada stvari pođu po zlu ili konkurencija pokupi kajmak… Ne znam, možda onima koji ne rade u novinama ovo ne deluje kao toliko uzbudljiv i obećavajući gledalački izbor? To je okej, ako tzv. novinarstvo gledate kao struku, kao ceh. Ali, to je koješta, ništa gore i dosadnije od toga. Novinari, oni pravi, samo su ljudi koji gledaju, slušaju, hodaju, čitaju, pišu, i bave se svim onim što rade i drugi, ali na jedan pomalo specifičan i uvrnut način, onaj od kojeg se na koncu prave novine. Oni, dakle, nisu "profesionalci", jebeš profesionalce; ne, oni su životinje. Ali različitih pasmina, dakako. Neke su mesojedi i predatori, druge su biljojedi i preživari. I svi su tu, u ovih nepunih pet sati vrhunske BBC televizijske produkcije. Svetovi su jasno odeljeni, ali niko ne odnosi konačnu prevagu; biodiverzitet na delu… Hoće li biti druge sezone? To se još ne zna, ali vredelo bi. Dok rotacija ne stane, a Vrli novi svet napokon i neopozivo trijumfuje.