Sećam se da smo ulazili u biblioteku-nototeku Muzičke škole "Mokranjac" sa strahopoštovanjem. Dočekujući svakog novog posetioca razrogačenim plavim očima, tetka Nada, bibliotekarka, poluljutito bi zapitala: "Šta hoćeš?" Ti kažeš, onako poluskrušeno, na primer Mocartove Sonate, a ona se prodere: "Šta će ti?" Ti još tiše kažeš: "Za harmonsku analizu", a ona: "Ma nemoj, kod kog profesora? Aha, kod Biljane", sumnjičav pogled, stisnute oči, "evo ti do ponedeljka, i nemoj slučajno da sam videla da si pisala nešto po notama, teško tebi!" Potpišeš revers, i nestaneš. Svi smo je se bojali, to je bila njena strategija da se fond sačuva, i pomoglo je. Kasnije sam, kao student, provela neko vreme na zameni kao tetka Nadina koleginica. Upoznala sam je tada iz druge perspektive, kao toplu i nadasve duhovitu osobu. Note i knjige su za nju bile svetinja. Znala je napamet šta se nalazi na bilo kojoj polici, brojeve, signature, različite redakcije partitura, ko ih je godinama najviše koristio i zašto. Uvodila je nove stvari u fundus gotovo religiozno, kao kroz neku ceremoniju inicijacije. Nešto najgore što se moglo zamisliti za nju je bilo da se knjiga u biblioteci ne vrati na mesto, jer znala je da je to neka vrsta upokojenja iste. Gore je bilo samo ono nezamislivo – da se pozajmljeno ne vrati. S prezirom je komentarisala pojedine slučajeve: "Đubre jedno, ne vraća knjige!" Taj koji knjige ili note nije vratio, bio je zauvek na listi nepoželjnih, i na pamet mu padalo nije da u biblioteku više kroči, a kamoli da nešto ponovo zatraži.

SELIDBA: Kad se prošle godine muzičkim svetom pronela vest da su u biblioteci muzičkog Konzervatorijuma u Sankt Peterburgu 2015. godine, pri selidbi, iza nekih drugih knjiga i nota, pritajene, pronađene deonice orkestarske partiture Pogrebne pesme Igora Stravinskog, prvo sam pomislila na tetka Nadu. (Ona pre svega ne bi dozvolila da se te note izgube, a kamoli da tako dugo ostanu pritajene u nekom budžaku.) Vinovnici pronalaska su Natalija Braginskaja, jedna od profesorki Konzervatorijuma, specijalista za Stravinskog i bibliotekarka koja je note na-šla. Podstaknuta beleškama Stravinskog da je kompozicija verovatno u nekoj od muzičkih biblioteka Sankt Peterburga, Braginskaja je ranije u nekoliko navrata već sprovodila potragu za ovim delom, ali bezuspešno. Dragoceno je da su zbog prethodnih potraga bibliotekari bili u pozornosti i prepoznali materijale kada su ovi pri selidbi izronili među nekatalogizovanim i gotovo otpisanim fondom. Usledili su pregovori nad pravima o pronađenom delu između Kozervatorijuma, naslednika Stravinskog i njegovog izdavača Boosey and Hawkes.

U septembru 2016. upriličena je međunarodna muzikološka konferencija sa ciljem da se delo kontekstualizuje i potvrdi mu se autentičnost u stručnoj javnosti. Kada su pregovori o pravima okončani, od orkestarskih izvoda je sačinjena partitura i delo je ponovo izvedeno 2. decembra 2016. godine u Marinski teatru u Sankt Peterburgu, dirigovao je Valerij Gergijev. U oktobru ove godine Boosey and Hawkes je objavio da je u tom momentu izvesno da će sa nekima od zakazanih izvođenja planiranih za sledeću sezonu Pogrebna pesma već biti izvedena sto puta. Impresivan broj za tako kratak vremenski period! U tom prvom talasu, početkom decembra, ovo delo izvela je i Beogradska filharmonija pod dirigentskom palicom Hansa Grafa.

TAJNA: Istorija slučaja izgleda ovako: Godina je 1908. Igor Stravinski (1882–1971), jedan od najvećih modernih kompozitora, tada još uvek u Rusiji, na početku karijere, relativno nesiguran i još nepoznat, stvara Pogrebnu pesmu za orkestar neposredno nakon smrti svog omiljenog učitelja Nikolaja Rimskog Korsakova (1844–1908), člana "Ruske petorke" i jednog od najvećih majstora orkestracije. Korsakov je podučavao Stravinskog privatno i evidentno je veliko prijateljstvo i poštovanje koje je Stravinski gajio prema svom učitelju. Pogrebna pesma je premijerno izvedena 17. januara 1909. godine na Konzervatorijumu u Sankt Peterburgu pod dirigentskom palicom Feliksa Blumenfelda. Usledile su godine revolucije, Stravinski je napustio Rusiju, priključio se Sergeju Đagiljevu koji je vodio Ballets Russes u Parizu, i nastala su njegova čudesna remek-dela Žar ptica (1910), Petruška (1910–11), Posvećenje proleća (1913). Pre no što je počeo da stvara baletsku muziku, koja je manifestno sa Posvećenjem proleća zauvek pomerila granice konvencija muzičkog sveta, Stravinski je imao iza sebe (od značajnijih dela) nekoliko orkestarskih Skerca i Pogrebnu pesmu. Relativno konvencionalna Skerca ne razjašnjavaju, niti nagoveštavaju ogroman pomak koji će Stravinski načiniti nakon odlaska u Pariz. Stoga se muzička i muzikološka industrija uzburkala insinuirajući da će upravo Pogrebna pesma otkriti tajnu skoka od prosečne no–name muzike za orkestar do remek-dela muzičke umetnosti u samo nekoliko godina razmaka.

Zabeleženo je da je Stravinski u svojim intervjuima sa Robertom Kraftom i memoarima sa radoznalošću govorio o ovoj izgubljenoj kompoziciji u smislu da bi voleo da vidi šta je on to pisao neposredno pre nego što će promeniti tok muzičke istorije. Teško mi je da poverujem u činjenicu da se Stravinski nije sećao kako je ova kompozicija izgledala. Muzički genije tog kalibra teško da je mogao da ima probleme sa muzičkom memorijom. Pre će biti da Stravinski nije preterano želeo da se seća te kompozicije, ili da nije video u njoj neke dragocenosti vredne sećanja. Sada kada je delo dostupno, ono otkriva i reference koje vode do muzike Riharda Vagnera, a koje Stravinski verovatno nije bio previše voljan da obznani budući da se kao zreo kompozitor nije pozitivno izražavao o Vagnerovom stvaralaštvu.

SKOK: Kako Braginskaja navodi, centralna ideja ovog dela jeste da razni instrumenti formiraju "procesiju" polažući cveće na grob kompozitora u formi melodije koju donose. Otkriveno je pedeset osam raspisanih deonica, delo je za takozvani trojni sastav simfonijskog orkestra koji broji oko devedeset muzičara. Kompozicija broji stotinu i šest taktova, oznaka tempa je Largo Assai i traje oko dvanaest minuta. Počinje hromatizovanim, gotovo zlokobnim "mumlanjem" kontrabasa i kada se nakon toga pojave akordi u duvačkim instrumentima, asocijacija na Tristanov akord iz Vagnerove opere je očigledna. Na Vagnera asocira i celokupan tretman deonica limenih duvača. Delo je elegično, i zaista, melanholična melodija prelazi iz jedne deonice u drugu simbolično odajući poštu preminulom učitelju. Pretpostavljam da melodija sama krije neku tajnu u odnosu Stravinski–Korsakov, ili je pak sećanje na neku njihovu muzičku diskusiju ili otkriće. Orkestracija je znalačka, kako dolikuje učeniku Korsakova, a ono što ponajviše pleni jeste turobna atmosfera koja majstorski uvlači slušaoca u vrtlog ojađenosti predstavljene muzikom. Smrt Korsakova za Stravinksog nije bila samo strašan gubitak prijatelja, profesora i očinske figure, već i rušenje verovatno najvećeg stuba podrške koji je u to nesigurno vreme profesionalno imao. Stravinski ovim delom oplakuje učitelja, ali i grozničavo razmišlja o sopstvenom bezizlazu, i to se dâ čuti.

Izdavačka kuća DECCA najavila je objavljivanje snimka Pogrebne pesme za januar 2018, partitura se može kupiti preko sajta Booseyja za dvadesetak dolara, i time su obavljeni svi uobičajeni koraci potrebni da se delo uzglobi u tokove. Nakon uzbuđenja koje je pratilo otkriće ostaje operisanje na nivou muzičke industrije. Pogrebna pesma nije promenila status Igora Stravinskog, nije otkrila "tajnu" velikog skoka koji je ovaj umetnik napravio delima koja je počeo da stvara u Parizu. Da je ovo delo ostalo u otpisanim muzikalijama Sankt Peterburškog konzervatorijuma, zapravo se ništa značajno u institucionalno-istorijskom smislu ne bi promenilo. Igor Stravinski je bio i ostao jedan od najvećih kompozitora, stub muzičke moderne. Razloge za skok koji je napravio u karijeri verovatno pre treba tražiti u izuzetnom podstreku i prilici za stvaranje koje je u Parizu dobio i izlasku iz "comfort zone" koja ga nije stimulisala. I to što smo saznali da je tražeći se u mladosti kratkoročno posegnuo za vagnerovskim izrazom ništa značajno ne menja. Ono što je pokrenuto jeste mehanizam mašinerije klasične muzike i njenih institucija koje na talasu ovog otkrića dinamizuju svoje agende. Konačno, svega ovoga ne bi bilo da su arhivatori radili svoj posao, i da je nekada davno delo zatefterisano i uredno vraćeno na mesto. Ovako je nemarom arhivatora stvoren prostor za mitologizaciju (da izvine Čvarkov i ekipa).