Poznata je floskula onog mališana koji, na strogo pitanje roditelja o razlogu njegove neposlušnosti, odgovara rečenicom koju svakog dana čuje: "Zato što je sve skupo!"

U toj klimi, gotovo je neuljudno pridikovati selektorima BITEF-a da su doveli u Beograd pozorišne predstave koje vernu četrdeset četvorogodišnju publiku ne pokreću ninašta, koje su, unutar sopstvene strukture (nekad se to zvalo dramaturgija) neemotivne, isprazne, nedovoljno istinite, neadekvatne da daju odgovor na teška pitanja trenutka, što je najplemenitija misija pozorišnog čina.

Vremena su, naravno, teška. Niko ne spori nadljudske napore BITEF-a da se izbori sa krizom, da prevaziđe vanpozorišne uslove, kao što je skok evra u odnosu na dinar, pa troškovi svako malo rastu kao testo. No, u osnovi svake selekcije je pitanje, koliko takav skup predstava može da se dovede u korelaciju, koliko sve zajedno čine zaokruženu ideju, koja "radi" u odnosu na savremeni (uvek težak) trenutak pozorišta i njegovog okruženja.

U tom smislu, ovogodišnja BITEF-ova selekcija se čini irelevantnom.

TEORIJA POZORIŠTA: U drugom delu 44. BITEF-a su odigrane predstave: Ko bi hteo mamu kao moju, Malog pozorišta "Duško Radović" iz Beograda, autorke Dalije Aćin, T.E.O.R.E.M.A. Pjera Paola Pazolinija, u režiji poljskog reditelja Gžegoža Jažine, a u izvođenju TR Varšava, Spomenik G2, Dušana Jovanovića i Janeza Janše, Ljubljanskog mestnog gledališča i Maske, Bahantkinje po Euripidu, u čitanju reditelja Stafana Valdemara Holma, Narodnog pozorišta iz Beograda i, na kraju, još jedan Čehov, Tri sestre, ruskog Teatra okolo doma Stanislavskog, iz Moskve, u režiji Jurija Pogrebčenka.

Jedna od, kako se to obično kaže, pravih BITEF-ovih predstava (pod uslovom da je ostao festival novih pozorišnih formi, što je pleonazam u postdramskim pozorišnim vremenima u kojima živimo) jeste T.E.O.R.E.M.A., poljskog reditelja Gžegoža Jažine (BITEF-ova transkripcija), predstava zasnovana na kultnom filmu Pjera Paola Pazolinija, o presiji globalne ekonomske pošasti na ljudsku duhovnost i integritet. Pojavljuje se Stranac, koji, erotskom manipulacijom, potpuno razbija i dovodi do uništenja porodicu bogatog industrijalca, do tada mirno ukotvljenu u kapitalističku bezbrižnost, ravnodušnost i kolotečinu. Nizom filmskih prizora, sa nešto malo reči, Jažina uspeva da, isključivo svetlosnim dramskim jezikom, postigne utisak filma na pozorišnoj sceni. Prizori se ponavljaju, u daljini se čuju crkvena zvona, pozorišno vreme teče bez zaustavljanja, kao da ga ima do kraja postojanja. Svojstveno Pazoliniju, a i Jažini, očigledno, scene zavođenja su prikazane i duhovito, kroz unutrašnju reakciju likova, koji u isto vreme učestvuju u radnji, i komentarišu je svojim gestom. Na ekranu se prikazuje film sa stvarnim ljudima, koji odgovaraju na pitanje reportera, da li se čuda događaju, o svom stvarnom životu.

Predstava Gžegoža Jažine jeste istraživanje dramske forme, ali, kako je pokazala i odluka žirija BITEF-a, to je istraživanje zatvoreno u sopstveni svet, bez mogućnosti da se "učita" u gledaočevo iskustvo, i time izazove bilo kakvu emotivnu reakciju. T.E.O.R.E.M.A. Gžegoža Jažine je, očigledno, odraz vrlo dobre, pre svega intelektualne, kulturne, duhovne situacije u poljskom pozorištu, gde istraživač može da se posveti sopstvenoj viziji dela, bez obzira na veličinu predstave, njenu gledljivost, komercijalnost, popularnost… U BITEF-ovoj selekciji, ova predstava je zasvetlela svojom lepotom i luksuzom, ali je mnoge umorila i nije ostavila ni najmanji emotivan trag.

Beogradsko Narodno pozorište je, u Glavnom programu BITEF-a, odigralo svoju već slavnu predstavu Bahantkinje, u režiji švedskog reditelja Stafana Valdemara Holma. Kao novo tumačenje Euripida, ona je bila na pravom mestu u ovoj selekciji. Predstava je odigrana na mnogim festivalima, i o njoj se već dosta pisalo.

ČEHOVIJADA: U godini u kojoj se obeležava sto pedeset godina od rođenja Antona Pavloviča Čehova, čija dela, ipak, ne dopuštaju veliki iskorak iz realističkog građanskog teatra, Rusi, sa predstavom Tri sestre, u režiji Jurija Pogrebčenka, nisu uspeli da dostignu Nemce sa Ujka Vanjom, odigranim nekoliko dana pre. U okviru svoje klase u Ščukinskoj dramskoj školi, Jurij Pogrebčenko je Tri sestre podelio mladim ljudima i oni su zadatak obavili više nego korektno. Rusi su igrali Ruse, i tu nije bilo nikakvog iznenađenja. Sve je bilo i autentično i istinito, i šarmantno u krajnjem utisku. Ali, ona duboka, zapretena, višeslojna Čehovljeva dimenzija ("jedno govore, drugo misle, treće rade") potpuno je izostala. Sa mnogo muzike, razigrana, uz brojne scene na stolu, ova predstava je ostala nedorečena kao tumačenje "Antoše Čehontea", bez obzira na zahvate, kao što su uvođenje savremenosti, elementi nadrealnog (oživljavanje Tuzenbaha) i slično. A najavljena je bila kao novo tumačenje velikog klasika.

Najzad, po završetku 44. BITEF-a, koji se, uprkos tome "što je sve skupo", ipak dogodio, ostaje utisak da je pobedila, s pravom, potpuno klasična predstava, Ujka Vanja, reditelja Jirgena Goša, u kojoj su najbolji bili glumci. Nemačko pozorište je, po ko zna koji put, pokazalo svoju posvećenost, preciznost i perfekciju.

Ali, šta to o BITEF-u govori? I o prehvaljenom postdramskom teatru, koji hara svetskom scenom? Nije teško zaključiti. Gde nema emocije, nema ni pozorišta. "Dve daske i jedna strast", tako nekako reče Lope de Vega. A kako tu strast učiniti postdramskom, i, uopšte, "post", kad traje već dve i po hiljade godina?

Možda je vreme da se od nemogućeg odustane.