Zahvaljujući podršci međunarodnih (ambasada Holandije, Austrije, časopis "Wespennest" i Sekretarijat za kulturu grada Beča) i domaćih kulturnih institucija (Sekretarijat za kulturu grada Beograda), Beograd je u prvoj polovini maja bio domaćin zanimljivih festivala i humanitarnih akcija, u okviru kojih su održana četiri džez koncerta.

U okviru programa "Susretanja – Beč/Beograd/Beč", u Bitef teatru je 5. maja nastupio Max Nagl Quintet. Nagl svira saksofon i autor je kompletne muzike koja sledi tipična stremljenja evropske džez škole. Džez se tumači više kao sloboda izbora i jedinstvo različitosti, nego kao varijete pojedinačnih doživljaja muzičkih ideja. Detaljna orkestracija ostavlja malo mesta za pravu improvizaciju, ali dovoljno mikromomenata za duhovite intervencije pojedinaca, koje je najviše iskoristio bubnjar Patrice Heral. U temi "Zajazi" referisali su na Balkan (po rečima Nagla, numera je inspirisana zvucima iz jedne srpske kafane u Beču), a među neobičnim ambijentima je bilo mesta za evropski šlager, rege i afro bit.

Humanitarni koncert "Za naše bebe" Big benda RTS (Kolarčeva zadužbina, 14. maj) bio je retka prilika da beogradska publika upozna Acka Van Rooyena (Holandija), istinsku legendu evropske džez trube, američkog bubnjara Davida Gibsona i ponovo pozdravi Lalu Kovačeva, slavnog jugoslovenskog bubnjara koji se početkom ratne decenije nastanio na Hvaru, ostavljajući muzičke izazove za vedrija vremena. Koncert u dva dela, sa četiri aranžera, obuhvatio je razne aspekte big bend svirke. Aranžmani YU internacionalca Bore Rokovića odmah su naelektrisali atmosferu – ovaj nedavni slavljenik (60 godina rada) odabrao je glasan, ritmički oštar program na osnovama bibapa. Stjepko Gut je, uz podršku američkog bubnjara Davida Gibsona, odao počast Countu Basieu (sa čijim je orkestrom Gibson dugo radio) i herojima svinga uopšte, a onda izveo eksperiment spajanja folklorne tradicije južne Srbije i uličnog bita Nju Orleansa, u dvema temama iz programa "Afro-balkanske skice". Mladi Ivan Ilić je pokrio "moderniji" orkestarski zvuk, sa fank osnova izazivajući rok idiom. Veče je zatvorio Van Rooyen.

Konstatujući da predstoji "akustični deo koncerta", smirio je tenziju, odmakao se od mikrofona, pa uz tihi orkestar uobličio koktel melanholičnih balada. Bio je to set za pamćenje: u ljubavnim temama iz njegove fligelhorne su izlazili najnežniji lirski tonovi, duhovita priča o čoveku koji se krišom vraća kasno kući mogla je da se neposredno zamisli, a Mood Indigo finale nas je podsetilo da je raskošna big bend orkestracija počela sa Ellingtonom i Strayhornom. Ali i da je holandski rukopis (a to je već godinama najvitalnija džez scena na Starom kontinentu) sposoban da starim sadržajima pokloni novi kreativni žar.