Javljaju vam se u poslednje vreme oni pametnjakovići koji su nam pre dvadesetak godina – u okolnostima, viđu razlike, naci-vlasti i hiperinflacije – trubili kako je kriza podsticajna za džez?

Ni meni. Čudno.

A od obnavljanja 2005. u svom VIII izdanju, prošlonedeljni Beogradski jazz festival (dalje: BJF) bio je – najkraće rečeno – krizni. Pošto uskoro može biti još gore i nama i Festivalu, onda činjenica da je uopšte održan, tj. preživljavanje ‘na ovu skupoću’, ne sme biti ključni kriterijum uspešnosti. Iako dosad programski verovatno najslabiji u III milenijumu, ovaj BJF je imao dovoljno jakih momenata da opravda svoje postojanje, i pokazao kostur koji ga može nositi i dalje.

Poslovica ‘Čuvaj se krizinog repa’ aktuelizovana je još proletos, izostankom najave datuma i glavne zvezde, na šta smo se taman prijatno navikli. Pomireni da niko neće krunisati 28. BJF, dočekali smo svečano otvaranje koje se nije proslavilo, iako jedino ne pod krovom vekovnog organizatora, Doma omladine Beograda (dalje: DOB). Naoko dobitna kombinacija poznatih stranih imena i popularnih ovdašnjih, s ulaznicama u rasponu 800-1600d., ipak nije napunila ni parter Sava centra. Darkwood Dub već su dovoljno često i nedavno viđani naokolo, posebno u saradnji s trećom mladošću Bisere Veletanlić. No, prvo je doajen Mihajlo Miša Blam – verovatno džezer s najviše nastupa na BJF – neformalnim govorom zapravo pomirio bar dva naraštaja domaćih učesnika i organizatora ovog festivala. Onda je usledio prvi vrhunac, kad je Bisera odlično očuvanim glasom i samo uz klavirsku pratnju svog sestrića Vasila Hadžimanova izvela lagano džeziran svoj evergrin, Dedićevu Ne plači.

Jedina interakcija koju je Bisera imala s pevačem DDuba bila je u refrenima dva zajednička studijska snimka, odlazećeg Nešto sasvim izvesno i novog Milo moje, spretne obrade njenog starog hita. Dodatna vrednost nije se pojavila iz mehaničkog zbira za koji je dovoljno i DJ-semplovanje. Nesumnjivo kompetentni svirači, DDub ipak su se zadržali u udobnoj rutini svojih pola sata, jedva osveživši čak i krasnu – opet Kornelijevu – sambu Ručak za dvoje, dok se Bisera hrabrije upustila i u vokalne deonice i u duhovite najave. Uostalom, iskustvo džez-standarda i klubova je na njenoj strani, a moderni rok-bend je profitirao promovisanjem svog aktuelnog albuma i predstojeće zajedničke turneje. A Dub-publika, opet oduševljena, ionako je proteklih godina već dolazila na BJF, koliko ima love. Nikakva korist od ovog poteza za BJF, no drago mi zbog Bisere.

Pod naslovom Miles Smiles i parolom ‘20 godina od smrti M. Dejvisa’, potom je ‘zvezdani’ sekstet (ne baš ključnih) Majlsovih saradnika iz raznih faza trećerazredno tezgario. Nisu se udostojili čak ni pretežnog bavljenja Dejvisovim kompozicijama, nego otaljavali oveštale bluz i fanki-šablone, povremeno tek snagom zvuka simulirajući rast raspoloženja. Majls je očito umro na vreme (‘91) – potpuno razočaravajuće od muzičara kao što je gitarista Leri Korijel, viđan ovde i u daleko boljim izdanjima, i bubnjar Omar Hakim. Dodatno, basista Deril Džouns pozvan je na pripreme za narednu turneju svojih najvećih poslodavaca (Rolling Stones), pa je neprimetno uskočio Ralf Armstrong.

Karakteristično izvijena Dejvisova silueta srećom nije pobegla, pa su dve naredne večeri u znatno manjoj, ali rasprodatoj donjoj sali DOB-a (ulaznice po 1000d.) kičmu Festivala uspravila dva kvinteta iz SAD. Trubač Dejv Daglas i tenor-saksofonista Džo Lovano sa svojim sastavima dobro su prošli na BJF 2006, odnosno 2009, a sad kao uvažene perjanice srednjeg naraštaja u zajedničkom programu Sound Prints nadahnjuju se radovima velikana Vejna Šortera. S njima su iskusni bubnjar Džoi Beron i mlada kontrabasistkinja Linda Oh. Nova trubačka zvezda Embrouz Akinmusire sa svojom postavom pružio je nešto raznolikije razloge za oduševljavanje.

Ožiljak na očekivanjima i reputaciji BJF opet je ostavio nedolazak jedne od zvezda programa: latino trubač, veteran Džeri Gonzales odjavljen je u poslednji čas iz zdravstvenih razloga, a u njegov mali bend i repertoar napadno brzo uskočio je mladi saksofonista s Kube Inoidel, istog prezimena, ali već pedigriran i u novom Almodovarovom filmu. Taj ponoćni nastup u gornjoj sali/’Amerikana’ (ulaznice po 800d.) nije otišao dalje od rutinske električne salse, a prethodno mu je publiku rasterivala na BJFu česta ‘zimnica od EXITa’, ovog puta nordijski zamrznuta i s etiketom Lorenz Raab Expanded. Dodajte tome i ponešto nalik festivalu Ring Ring – recimo, zanimljiviji konceptualno nego muzički Das Kapital, ili poljski duo Tžaška-Mazur (saksofoni & akustična bas-gitara) – i vidite da se ne morate plašiti oznake ‘free jazz’, isto zvuči i pod ‘slobodna improvizacija’, ‘avangarda’ i sl.

Multinacionalnost su najbolje demonstrirali doslovno evropski European Saxophone Ensemble (1 od 12 članova je naš) i odličan jugoistočno-evropski Backyard Jazz Orchestra (2 od 14), muzicirajući u pauzama u holu, s besplatnim pristupom, kao i u toj ulozi uobičajeni jazz-odsek MŠ "Stanković". Domaći džez bio je zastupljen više no inače na BJF, počevši od naših momaka s karijerom inostranstvu (ovde pogrešno tumačenom kao dijaspora), vodećih u austrijskom Nenad Vasilić Quartet kontrabasiste iz Niša školovanog u Gracu, ili holandskom Blazin’ Quartet bubnjara Srđana Ivanovića, čiji je drugi, upravo objavljeni album Jalkan Bazz producirao Rambo Amadeus.

Glavni program zaključio je, nadmašivši sebe u promovisanju svog novog izdanja Korak od sna (PGP RTS) Jovan Maljoković Balkan Salsa Band. Posle redovnog sekstetskog sa-sa, vešt baladski prelaz uveo nas je u maestralno gostovanje glumice, a i školovane pevačice Ane Sofrenović, koja je komprimovano zadivila i vokalnom tehnikom i scenskim nastupom, a repertoarski naterala da zažalimo što više ne peva po klubovima. Tako je i kraj u velikoj sali DOB-a uzdigla još jedna domaća diva, a Saksofonista Maljoković potom je nepotrebno vodio svoj bend i dve pevačice tamo gde caruju Jinx.

Najprijatnija iznenađenja ponoćnih termina došla su iz SAD, poetesa Ursula Raker u nežnom, a upečatljivom setu s neočekivano muzikalnim pratećim dvojcem, i osvežavajući duhoviti i efektni kvartet Mostly Other People Do The Killing s turbačem Piterom Evansom. Danski trio Ibrahim Electric posle svega je najizdržljivije čak i zacupkao svojim reskim ritam-i-bluzom.