"Kit me uvek upozorava da je opasno piti ovo. Kaže da je gore od viskija", objašnjava Čarli Vots. Zatim, prinoseći usnama šoljicu penušave tečnosti, dugogodišnji bubnjar Rolingstounsa počinje da srkuće svoju prvu kafu toga dana. "Baš Kit, od svih ljudi", smejulji se Vots, uživajući u ironiji činjenice da mu zdravstvene savete daje gitarista Stounsa Kit Ričards, osoba čija je intimna veza sa žestokim pićima i još žešćim drogama napravila od njegovog imena sinonim za najdekadentnije mitove rokenrola.

"Kafa je najžešće piće koje dotičem u poslednje vreme", priznaje Vots bez imalo žaljenja. "Mislim da bi svakome trebalo da bude dozvoljeno da ima bar jedan porok." Nekako je uvek izgledalo da će Vots biti Stouns na koga će se uhvatiti mahovina. Mora se, međutim, reći da mu to i pristaje. Patina godina daje izgled rafiniranosti i dostojanstva čoveku koji je sebe uvek nosio sa znatnom uravnoteženošću.

Obučen u elegantno, svetlokrem odelo proširenih ramena, sa svim potrebnim detaljima, on izgleda kao najodmereniji engleski džentlmen koga ste ikada videli. Pošto je uvek bio doteran, izgleda da je konačno dovoljno ostario da može da neguje izgled za koji je godinama vežbao. Ako to išta znači, Vots zaista izgleda starije od svojih 59 godina.

Dok su neki od njegovih kolega čini se odlučili da ostare što je sramotnije moguće (skoro kao da je uporna privrženost hedonističkim rok mitovima koje su i oni stvarali postala pitanje ponosa), Votsu je izgleda laknulo što su mladalački ispadi ostali iza njega. Njegov brak sa Širli, koja mu je bila devojka i pre nego što je počeo da svira u Stounsima, traje 37 godina.

Žive na farmi u Devonu gde, kako veselo priznaje, prijatno provodi mnogo vremena slušajući muziku na radiju. I to na Radiju 3, ako ste slučajno pomislili da prati najnovija događanja na hit paradama. "Ne mogu da slušam rok stanice", priznaje. "Pedeset procenata svega toga biće tako mekano. Naročito ako sviraju beli muzičari. A ja sam jedan od njih."

Iako sedi za bubnjevima u onome što mnogi još uvek smatraju najvećom rok grupom na svetu, Votsova stalna muzička opsesija je džez. "Ja još osećam detinjastu ljubav i poštovanje prema svemu što ide ‘du-bi-du-bi-du’, kako to kaže moja žena", kaže Vots. "Počnem da gubim dah čim prođem kroz vrata džez kluba Ronnie Scott’s. Tamo mogu da vidim Zuta Simsa, i Ronija i sve ostale velike muzičare – za mene oni tamo žive."

Vots o džezu govori više sa entuzijazmom obožavaoca nego kolege muzičara. Superstar bubnjar otkriva da se okrenuo rokenrolu samo zato što sebe nije smatrao dovoljno dobrim muzičarem da bi mogao profesionalno da se bavi džezom. "Samo volim da se muvam medu njima", kaže. "Ja nikada neću biti ono što su ti ljudi."

Ovo ne treba shvatiti kao omalovažavanje grupe sa kojom je dostigao slavu i bogatstvo koje džez muzičari nikada ne mogu ma koliko bili dobri. "Moraš da budeš dobar bubnjar da bi svirao u Stounsima, a ja pokušavam da budem dobar koliko mogu. U stvari je užasno jednostavno to što ja radim. Sviđa mi se način na koji mi se to sviđa. Nisam čovek koji se pretvara. Ja sviram pesme. To nije tehnička stvar, već emotivna. Jedna od najtežih stvari je postići taj osećaj."

Svojevremeno je zapazio da je jedino što mu se ne sviđa u vezi sa Rolingstounsima čekanje, i opisuje svoju muzičku karijeru kao "20 godina čekanja i pet godina sviranja". Od sredine osamdesetih, međutim, troši slobodno vreme na svoju veliku strast – džez, svirajući i snimajući sa sopstvenim big bandom i kvintetom. Dok su albumi kao što je Warm and Tender and Long Ago ili Far Away bili dobro primljeni, sa ukusom odabrane kolekcije standardnih džez numera dobro su se održale unutar granica žanra.

Votsov najnoviji poduhvat predstavlja, međutim, radikalno odstupanje. U saradnji sa slavnim američkim sešn bubnjarom Džimom Keltnerom kombinuje udaraljke i elektroniku u inventivnim ali prijemčivim instrumentalima, od kojih je svaki nazvan po nekom od omiljenih džez bubnjara.

Na tržište ga je izbacila kuća Virgin 17. jula, pod prozaičnim nazivom Charlie Watts Jim Keltner Project, i predstavlja istinsko uživanje. Njegova eklektička mešavina ambijentalne, džez, world i tehno muzike pokazala se kao inspirativnija, i naročito savremenija od svega što su Stounsi izbacili na tržište u poslednjih nekoliko godina. Naročito je zanimljivo da je većim delom snimljen u slobodnim trenucima tokom proba Stounsa za Bridges for Bahylon 1997. To je trebalo da na neki način ublaži čekanje, ali očigledno ne dovoljno. "Smešno je koliko vremena danas provodimo u studiju", kaže. "Proveli smo mesece u njemu. A Džim i ja smo snimili naš album za oko nedelju dana."

Za preko četiri decenije koje je proveo kao član Rolingtounsa, Vots nikada nije uspevao da sakrije nestrpljenje i manjak interesa za sve što nema veze sa muzikom, ali njegova vernost bendu ipak opstaje. "Mislim da su Rolingstounsi veoma dobar bend", kaže. "Nema tu neke fabulozne tehnike i sličnih stvari, ali mi zaista radimo jedan za drugog. Volim to. Sjajno je svirati sa tim ljudima. Mik ima veoma brzo uvo, i veoma je opušten. Mislim da je on najbolji na svetu u ophođenju sa publikom. On je u stanju da se poigrava njima kao ribar mušicom." Isto tako pozitivno izražava se i o ostalim kolegama iz benda. "Kit zna kako da spoji stvari. Uvek te iznenadi kad nešto izvuče niotkuda. I neverovatno je zabavan. On i Roni Vud predstavljaju sjajnu komičarsku ekipu po načinu na koji razvijaju situacije i po jeziku kojim se služe. To je ono što jedva čekam kada krećemo na turneju."

Vots priznaje da mu nedostaje prijateljstvo i društvo njegovog dugogodišnjeg ritam partnera, basiste Bila Vajmana, koji je napustio ekipu 1993, ali kaže da Vajmanov odlazak nije imao velikog uticaja na muziku grupe i nikada nije ugrozio njen opstanak na sceni. Iako je to neobično za bend takvog profila, Stounsi su pravili promene u postavi, u nuždi nalazeći priliku u lukavom izboru novih članova.

Ali ako Vots jednog dana odluči da odloži palice, Rolingstounsi će se konačno naći na mrtvoj tački. Snažan akcenat na većim-od-života likovima autora pesama i opštepriznatim liderima Džegeru i Ričardsu (zaključanim u simbiotičkoj vezi punoj ljubavi i mržnje koja je dostigla gotovo mitske razmere), možda je osigurao osećaj doslednosti i kontinuiteta uprkos veoma fluidnom karakteru benda, ali i Džeger i Ričards su rekli da je bubnjar nezamenljiv. Mislim da ovde nije u pitanju to kako on svira bubnjeve. Votsova rokerska doslednost, njegov trajni entuzijazam i potpuno odsustvo ega predstavljaju lepak koji je povezao potpuno suprotne ličnosti u Rolingstounse. Bez njega bi se oni jednostavno raspali.

Vots, naravno, ne gleda tako na stvari. "Opet će oni doći na red, bar mislim da hoće", sleže ramenima, razmišljajući o budućnosti Stounsa. "To u potpunosti zavisi od Mika i Kita. Njihov posao je najteži, oni pišu pesme. Hoću da kažem da bih ja mogao reći da startujemo sledeće nedelje, ali niko ne bi slušao. I šta bi se desilo? Dobili bismo još jedan album sa bubnjarskim instrumentalima, a mislim da ostali ne bi bili baš oduševljeni da to rade."