Ovih dana čuveni britanski pisac Džon le Kare (John Le Carre) dobio je – od svih mogućih – Geteovu nagradu. Geteova se nagrada dodeljuje ljudima koji su dali značajan doprinos širenju i razumevanju nemačke kulture, književnosti i umetnosti, ukratko rečeno. Površni čitalac Le Kareovih knjiga možda bi se zbunio; temeljiti čitalac, međutim, imao bi drugačije mišljenje.

Džon le Kare je, kao što se zna, pedesetih pa do početka šezdesetih godina radio za onu jednu nepostojeću agenciju vlade Njenog veličanstva koja se danas pominje kao MI-6 ili Secret Intelligence Service. On, naravno, kao i niko drugi iz tog zanata (osim ponekog retkog izuzetka) neće potvrditi, ali ni baš uvereno demantovati taj podatak. U svakom slučaju, dosta se brzo razdužio kod njih i bacio se u literaturu. Bilo je to jače od njega.

NEŠTO DRUGO: Džon le Kare bio je u početku veoma dobar germanista i inače dobar đak u prestižnim koledžima (to ga je i dovelo na stranputicu). Rođen je 1931. kao Dejvid Kornvel, koga baš zanima. Kao i svi zaista dobri đaci, ubrzo je omrznuo: britanski školski sistem, britansku birokratiju na čelu sa Vajtholom (predsedništvo vlade) i Forin ofisom, špijunažu svih vrsta, Amerikance, ratove, intrige, snobove; sve to je zamrzeo dubinski i sa razumevanjem. Posle je toj listi dodao prekogranični organizovani kriminal, švercere droge i oružja, ološ uopšte na čelu sa ruskim oligarsima i farmaceutsku mafiju. Biće toga još, Bog ga poživeo.

Nemci su, međutim, za Le Karea bili nešto drugo. Već u njegovom prvom i veoma uspešnom romanu Poziv za mrtvaca (Call for the Dead) Nemci su glavni junaci – negativni, ali poštovani. Tada je Štazi bila ozbiljna firma i Zapad je bio odgovarajuće impresioniran. Rusima će se Le Kare pozabaviti tek kasnije, pre i iznad svega u čuvenoj trilogiji (Tinker, Taylor; Honourable Schoolboy; Smiley’s People). U prvim i odlično napisanim romanima – The Spy Who came in from the Cold, Small Town in Germany, The Looking Glass War – Nemci igraju značajnu ulogu; biće ih i kasnije, sve manje, kako su Rusi i Amerikanci počeli da uzimaju glavne uloge.

Dve najznačajnije knjige koje čoveku padnu na pamet kad čuje za tu Geteovu nagradu ipak su Mali grad u Nemačkoj i Rat u ogledalu. Mala dobošarka odvija se u ključnim delovima u Nemačkoj, ali to je sasvim drugo: tu su Nemci poštovani partneri, efikasni, pouzdani i temeljiti. Mali grad u Nemačkoj ključna je knjiga za Le Kareovo poimanje Nemačke: iskrena je, pisana sa dubokim poznavanjem zemlje i ljudi i sa dubokom zabrinutošću nad pojačanim neonacističkim tendencijama ranih šezdesetih godina. Tu se – pročitajte, uostalom! – javlja i direktna asocijacija na ove naše beogradske kamione-dušegupke, ali i na mahinacije velikih sila vezane za neonacizam kao mogućeg saveznika protiv komunizma. Rat u ogledalu, s druge strane, mada se odvija u Istočnoj Nemačkoj, najrazornija je kritika hladnoratovske paranoje na Zapadu koju sam ikada pročitao.

PREKO ZIDA: Iako je Špijun koji se sklonio… bio toliko izvikan, radnja se u toj knjizi ne odmiče mnogo od špijunskih intriga koje se očekuju: podvala u podvali, cinizam, duplo dno i ostalo. Le Kareovo poznavanje Nemačke, njene literature, kulture i ljudi mnogo bolje se vidi u Malom gradu… i Ratu u ogledalu. Njegov junak Džordž Smajli i sam je ozbiljan germanista, važan špijun u Nemačkoj u Drugom svetskom ratu i germanofil – može slobodno da se kaže. Kod obojice – Smajlija i Le Karea, koji je Smajlijev željeni i projektovani alter ego – vidi se jedna duboka i dobro utemeljena naklonost prema Nemačkoj i Nemcima, svemu uprkos. Pre svega, reč je o saosećanju sa tragičnom sudbinom jednog velikog naroda. Dobro – veliki narod bio je u velikoj meri sam kriv za svoju tragičnu sudbinu, kao i razni drugi narodi, uostalom. Saosećanje, međutim, ostaje i nije nimalo plitko i neozbiljno. Svako ko se šezdesetih i kasnije ozbiljno bavio po Nemačkoj (kao ovaj autor) zna koliko je trauma nacizma bila ozbiljno shvaćena i sa nemačkom temeljitošću razmatrana među Nemcima; pogotovo u mlađoj generaciji (šta si radio u ratu, tata?). Dovodilo je to i do drastičnih posledica – setite se samo grupe Bader-Majnhof! – ali je dovelo do, na kraju krajeva, veoma dobrih posledica; barem do nedavne finansijske krize, kada je generaciju zapitanih preispitivača zamenila, kao i svuda, generacija menadžera i trgovaca teške ruke.

Sve je to Džon le Kare znao još onda: valjda (nadamo se) po službenoj dužnosti gledao je preko Špreje i Zida, ali i natrag, u Berlin i Bon. Odlično poznaje stari i hanzeatski grad Hamburg i njegovu faunu emigranata, Balta, Saksonaca i uopšte svu tu naplavinu Hladnog rata. Smajlijevi ljudi su verovatno najbolja studija Hamburga ikad, uz nekoliko pripovedaka iz zbirke Potajni hodočasnik (The Secret Pilgrim).

Kasnije će se Le Kare okrenuti Rusima. Mogli bi i oni da mu daju neku ovakvu nagradu, naročito posle Ruske kuće i Single & Single; barem se meni tako čini. Le Kare, naime, ima njuh za ljude i ljudsko – čak i u ovako nezgodnim temama kakva je ta hladnoratovska i kasnija špijunaža. I to je velika razlika. Ako smo baš zapeli, ljudi i ljudsko na gubitku su u svim njegovim romanima. Ali ih barem ima – i to jako uverljivo.

Valjda su u Geteovom institutu to shvatili.