Umberto Eko piše "debele" romane, komotne, profesorske, eruditske; tu se ni piscu ni čitaocu kanda nikuda ne žuri. Ovaj novi mu je znatno "tanji" od onoga na šta nas je navikao, ali to ne znači da je i manje kaloričan… Pre će biti da je i njegov obim, a i pripovedački ritam, primeren centralnoj tematskoj osi, a to je novinarstvo, ili ono što je od njega ostalo, stešnjeno u procepu između tabloidizacije, komercijalizacije, udovoljavanja interesima vlasnika te "spoljnog faktora" koji na vlasnika utiče (politička i ekonomska moć, vidljiva ili podzemna) i sveukupnog snižavanja kulturnih kriterijuma i standarda (u vremenu u kojem svi umeju da odgonetaju slova, ali je sve manje onih koji znaju i osećaju potrebu da čitaju), kao opšteg mesta izvesne vrste kulturpesimizma.

Ako vam ovo zvuči prenapregnuto, krenimo ka vrhu s lakše, manje strme strane: Nulti broj (preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi; Vulkan izdavaštvo, Beograd 2015) je svojevrsni triler – koji do kraja vrlo svesno izneverava žanrovske postulate – u kojem "ništa nije istina i sve je moguće" (kako glasi zgodan naslov jedne sasvim druge knjige), jer je granica između istine i mistifikacije, ili tvrdog fakta i maglovitog umišljanja, tanka i neprozirna, i to baš na onaj način na koji je takva u sve lavovskijem delu savremenog novinarstva, kao dela industrije infotainmenta.

U Milanu ranih devedesetih godina, dakle u Italiji negde u interregnumu između ere starih, kompromitovanih političkih elita i nadolazeće ere "berluskonizma", ambiciozan i beskrupulozan "kontroverzni biznismen" osniva novine kao neku vrstu "grupe za pritisak", što će reći da mu one imaju poslužiti kao ucenjivački materijal, sredstvo za probijanje ka vrhu društvene piramide; ako operacija uspe, rado će bataliti novine pre nego što uopšte zažive. Jer, ne treba njemu medij zarad istine i pravde, pa čak ni kao sredstvo za samopromociju, nego doslovno kao oruđe pretnje. Sve dok ne postane onaj kome će neko drugi pretiti na sličan način… U tu svrhu okuplja malu grupu luzera napabirčenih sa margina medijsko-izdavačke industrije, tipova kojima je to možda poslednja prilika da "urade nešto" sa svojim anonimnim životima; ima li, uostalom, tužnije i besmislenije pojave od nepoznatog novinara?

Naratora, g. Kolonu, pedesetogodi-

šnjaka sa više uspešno promašenih karijera, zatičemo kako drhturi u svom stanu, strepeći pred misterioznim ubicama koje smo što nisu došle da ga likvidiraju, kao posednika izvesne Strašne Tajne, a onda se vraćamo dva meseca unazad, ne bismo li videli kako je Kolona dospeo u tako nezavidan položaj, i to čim je počeo da radi u tim prokletim novinama koje još nisu ni počele da izlaze, jer ekipa se samo uvežbava, praveći famozni "nulti broj", bez ambicija da napravi "prave" novine, jer to je prevaziđena stvar: ono što vlasniku treba su novine u kojim je laž i manipulacija konstitutivni element, i baš zato će ih se svi plašiti. Sve to pod uslovom da ikada izađu… U toj će maloj redakciji pedesetogodi-šnji Kolona zapatiti ljubavnu vezu sa znatno mlađom koleginicom koja će se isprva pogrešno doimati lahorastom glupačicom, ali će upoznati i živopisnog Bragadočoa, strasnog ljubitelja i istražioca najuvrnutijih teorija zavere; jednom takvom, koja se bavi takoreći celom italijanskom i evropskom posleratnom istorijom, i u kojoj niko nije ono za šta se izdaje (a Musolini je živ, krije se u Argentini i čeka pravi trenutak za pučistički povratak na vlast!), Bragadočo će Koloni uporno puniti glavu; Koloni se Bragadočovo konfabuliranje doima kao hrpa gluposti i olakog povezivanja nepovezivog (što i jeste vezivno tkivo svake teo-

rije zavere), no jednog dana Bragadočo biva misteriono usmrćen, a Kolonu "pukne" paranoja da je sledeći, jer je eto upućen u njegova senzacionalna otkrića… No, jesu li to stvarno otkrića, ili tek mešavina starih i dobro poznatih činjenica sa konstrukcijama i izmišljotinama jednog "pregrejanog" uma? To jest, je li Kolona naposletku u stvarnoj opasnosti, ili je postao žrtvom industrije koju je i sam omirisao, a koja živi od mistifikacija? Šta ako je Bragadočo stradao zbog jedne mnogo banalnije stvari, kao što to već biva?

Umberto Eko napisao je iskričav, naizgled neambiciozan, ali briljantan roman(čić) o propadanju jednog od temeljnih stubova savremenog demokratskog društva, ali i o savremenoj Italiji i njenim bezbrojnim zatamnjenim mestima, te o potrebi malograđanina – koja hrani tabloidizovane medije, koji onda opet hrane tu potrebu, i tako u krug – za najsumanutijim zaverološkim objašnjenjima najočiglednijih stvari. "Rekao sam ti da nikada ne treba verovati u ono što nam pričaju", kaže Bragadočo Koloni, i kaže vama vaš taksista, frizer, komšija, maser i mesar, ali i izvesna vrsta kolumnista, imalaca mišljenja na razne teme, "političkih analitičara" i uopšte "javnih ličnosti" najbizarnijih psiho i socio profila… I nije to, dakako, nikakva priča "protiv novinarstva", nego naprotiv, lahkom ironijom prikrivena elegija ili tužbalica za njim, kao jednom postepeno nestajućom vrednosti, neophodnim sastojkom prosvećenog društva. A to je društvo ono koje uglavnom uspešno brodi tankim koridorom između naivnosti i paranoje, čuvajući se jako ove prve, a ove druge bogme još i jače.