Nikoga nije začudilo što se Barutana sporo punila…

Dok su mladi srpski bendovi proveli 2000. godinu u kampanji "Izađi na crtu", Gile i ekipa su snimali, pa objavili album Aum–Bum za City Records, ali čuvari bivšeg režima u matičnoj TV Pink ipak nisu imali razumevanja za poruke u novim pesmama, pa muzika nije ni mogla da stigne do potencijalnih kupaca. Uz jedinu informaciju za koga je ploča izdata, a ne kako zvuči, publika je okrenula leđa bendu, zadržavajući simpatije prema četvorki onoliko koliko su u međuvremenu na trgovima proslavljane pobede nacionalnih sportskih ekipa, uz Igra rokenrol cela Jugoslavija. U tom smislu, (promotivni?) koncert je zakazan u najbolje moguće vreme – posle dve velike sportske fešte ispred Skupštine grada Beograda i dovoljno daleko od jeseni 2000. godine. Na koncert su došli preostali prijatelji, publika spremna da oprosti, ili znatiželjni da "preslušaju" čime se Gile u međuvremenu bavio. Zapravo, idealna situacija – neopterećena velikim očekivanjima.

Bend uporno razmenjuje stare i nove stvari. Jedan-na-jedan sa nekadašnjim favoritima, sveža muzika "pije vodu", mada nema pesama "na prvu loptu", a energija je umerena, primereno stažu aktera. Oseća se velika trema, pogotovo u frontu: Gile i Bane razmenjuju poglede, svaki solo je uzdržan, zajedničko pevanje samo povremeno tuče kao nekad, ali muzičari ipak polako grade podršku. Bolji je ritmički par: Švaba je veoma raspoložen, a novi bubnjar Pače (on ima dugogodišnje iskustvo na beogradskoj klupskoj sceni, iako ga Gile najavljuje kao "mladog" bubnjara) sjajno se uklapa u priču, pakujući precizni beat, plus fina perkusivna ukrašavanja. Zvuk je korektniji nego na ranijim ovogodišnjim koncertima u Barutani.

A onda se desilo… Negde na izmaku prvog sata koncerta, posle odličnih Bejbi ti nisi tu, Ja sam težak kao konj, Louie, Louie/Wild Thing/Hang on Sloopy i Kako bubanj kaže (još uvek u znak sećanja na Čavketa), kao i šarmantnog novog kantrija koji je otpevao Banana (u jednoj ranijoj baladi je inače fino referisao na Claptona…), Gile najavljuje: "A sada, narode, ono što ste čekali 15 godina – Ljubomir Đukić!" Ne možemo da verujemo… Na scenu se zaista penje Ljuba u svilenoj ružičastoj bluzi – par kilograma više i bljesak ćele na potiljku, ali ista nehajno raščupana panki ćubica i prodoran pogled koji otkriva neobično uzbuđenje. Prvi je, naravno, Konobar, Đukićev trade-mark. Zatim Vi, Locomotion i Nebo. Bend je preporođen: Gile cedi iskonski bes iz žica gitare, skače oko starog prijatelja, on i Bane jure mikrofoniju "neba vezanog žicom", Švaba je razvukao osmeh na licu, dok Đukić vodi zabavu u veliki trijumf. Publika je mahnita – hteli bi još, u ovom povratku u bolju prošlost. Gde su Marina, Jovec, Grof…? Ponovo mislimo na Čavketa.

Do prvog napuštanja scene bend je svirao još Debelu devojku i Ja ne postojim – to je već bilo sasvim kompetentno vraćanje u veselo vreme slave Distorzije. Urlike "Lju-ba-Đu-kić" obuzdava Seks, droga, nasilje i strah, da bi se heroj večeri ipak brzo pojavio za još Nebo. Igra r’n’r… je neminovna, kao i Zlatni papagaj, koji je odsvirala inicijalna četvorka. Ako je trebalo zaboraviti i oprostiti, nije moglo na bolji način. Jedan slučajan susret udahnuo je Orgazmu novi vetar – bila bi prava ludost da to ne iskoriste…