Milena Marković, Brod za lutke;
režija: Slobodan Unkovski;
igraju: Vojislav Brajović, Bogdan Diklić, Tamara Vučković, Boris Isaković i dr.;
Jugoslovensko dramsko pozorište

Ubrzo posle premijere drame Pomorandžina kora Maje Pelević, u našem teatru postavljen je još jedan komad koji pokreće pitanje ženske inicijacije, odnosno potrage za identitetom jedne žene. Reč je o drami Brod za lutke Milene Marković, koju je, na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, postavio Slobodan Unkovski. Ova drama sastoji se od nekoliko etapa u psihološkom i seksualnom sazrevanju jedne žene, čija ličnost nema nekih posebnih odlika; jedino što je odvaja od univerzalne i stilizovane predstave o ženi–kao–takvoj (neke everywomen) jeste njena umetnička vokacija i to što je rodila dete koje ima posebne potrebe. Međutim, motiv umetničkog samoostvarenja uopšte nije dramski razvijen, svodi se samo na pitanje karijere, i više doprinosi postavci lika impresarija, banalne osobe koja biografskim razlozima tumači umetničko delo, nego same umetnice.

Pored ovog osnovnog, u složenoj strukturi komada Brod za lutke postoji još jedan narativni tok: svaka etapa u procesu junakinje razvoja referiše se na neku od poznatih bajki. Ovo preplitanje bajki s pričom o ženskom sazrevanju, Milena Marković opravdava tezom da su "bajke krvava obredna inicijacija dece u svet odraslih". Ovakvo obrazloženje autorskog koncepta ostaje povod za neku buduću raspravu, dok je za konkretnu analizu samog komada od primarnog značaja pitanje da li se motivi iz bajki uverljivo i autentično prepliću s pričom o sazrevanju. U većini scena, to preplitanje je verodostojno: razgovor sa starijom sestrom o seksualnosti i junakinjin odlazak od kuće povezani su, logično, s bajkom o Alisi, dok je pozicija neprihvaćene snahe u malograđanskoj porodici duhovito i maštovito povezana s bajkom o Zlatokosoj. Ima, ipak, i suprotnih primera: u prvom redu zbog toga što je slabije poznata publici – narativno je razuđena, a i javlja se u više varijacija – bajka o Vasilisi Premudroj se uopšte ne prepoznaje u odgovarajućoj sceni.

Značaj ovih analogija s bajkama ne treba preuveličavati: one doprinose složenosti i zanimljivosti dramske forme, ali nemaju veliku važnost. S bajkama ili bez njih, komad Brod za lutke Milene Marković je uzbudljiva i autentična priča o sazrevanju žene koja se suočava s vlastitom seksualnošću, bolešću deteta, malograđanskim svetom, izazovima umetničke karijere, starenjem. Ono što ugrožava ovu snažnu priču jeste to što poetska evokativnost ponekad, a naročito u završnoj sceni, guši dramsku oštrinu i artikulisanost; tada izgleda kao da je pesnikinja u sukobu s dramskom spisateljicom.

U predstavi Slobodana Unkovskog, ova složena dramska struktura nije razgovetno scenski artikulisana. Reditelj nije prihvatio autorkinu indikaciju da ista glumica tumači sve faze, osim poslednje, u razvoju Žene – u jednoj sceni ona se baš tako i zove – što je stvorilo "šum na kanalu komunikacije", jer gledalac koji nije čitao komad kasno počinje da shvata da prati sudbinu jedne osobe. Tu je od slabe pomoći bio kostimski znak (autor Jelena Proković) sa istovetnom obućom i sličnim frizurama za sve glumice koje tumače Ženu. Možda bi ovo kostimsko označavanje i bilo dovoljno da su reditelj i mlade glumice, i one koje su igrale Ženu i one koje su igrale druge likove – a to se posebno odnosi na Mariju Karan – pregledno postavili ove uvodne scene, ali to se nije desilo.

Osim dramske nerazgovetnosti, prve scene karakteriše i prenaglašavanje ludičkog i komičkog aspekta, neka šarena klovnijada koja osujećuje ubojitost teksta. Tako je scenu zamišljenu kao situaciju prilagođavanja adolescentkinje grupi i njenih prvih seksualnih iskustava, reditelj dezavuisao jer je likove Patuljaka prikazao kao zločeste matore frikove iz nekakve bizarne bajke, a pri tome je dozvolio glumcima, posebno Vojislavu Brajoviću i Vojinu Ćetkoviću, da komičarski preigravaju, što je, sve zajedno, rezultiralo izrazito nejasnim, neduhovitim i neukusnim prizorom.

Promena nastaje u spomenutoj sceni sa Zlatokosom, u kojoj Tamara Vučković (Mama Medved), Bogdan Diklić (Tata Medved) i Nikola Vujović (Medvedić) prikazuju, na pregledan, efektan i komički izoštren način jednu malograđansku porodicu koju čine dominantni i surovi roditelji i slab i popustljiv sin. Tek kada u ovom prizoru Zlatokosa rodi Medvediću bolesno dete i, u kontarstu prema grotesknoj familiji svog muža, iskreno i snažno zavapi "moje mleko je dobro, kome da dam mleko" (uspešno tumačenje Milene Ražnjatović), oseti se, prvi put u predstavi Unkovskog, da tekst ima emocionalni naboj, da on nije samo komična iluzija. U sličnom komičarskom registru kao i Diklić, s jasnim odlikama persiflaže, Boris Isaković je takođe efektno tumačio lik zadihanog, pohotljivog i znojavog manipulanta, samozvanog poznavaoca umetnosti.

Scenografija Mete Hočevar ne doprinosi povoljnijem utisku o predstavi, naprotiv. Iza pretencioznog, a neutemeljenog efekta savremene i metaforične scenografije krije se bezbroj pitanja; zašto uzvišen punkt za staru Ženu i zašto se on ne koristi u najvećem delu predstave; zašto kasete kao u svlačionicama označavaju ulaz u tajanstven i najverovatnije raskalašan svet (oznaka tajne ili "prljavog veša"?); zašto je scena zatvorena prozirnim zidovima i zašto se ne koristi prostor izvan tih zidova, osim sporadično i s nejasnom funkcijom?… Na kraju se još jednom potvrđuje utisak da, za razliku od nekih drugih, uspešnih ukrštaja mladih spisateljica i iskusnih reditelja (Srbljanović–Mijač, Pelević–Marković), umetnički spoj Milene Marković i Slobodana Unkovskog nije srećno rešenje.