Zadivljujuće je u kojoj meri su ljudi, zaglibljeni u stvarnost kao u živo blato, skloni tome da veruju kako je stvarnost jedna, čvrsta, uvek ista, te da, ako problema uopšte ima, te probleme prave nesavršeni ljudi, a ne stvarnost koja je takva kakva je (i šta se tu može). Problemi sa stvarnošću, zapravo, počinju onog trenutka kada nam se učini da stvarnost nije problem. Možda je gadna, nepodnošljiva, možda se može i menjati, ali u svim promenama ona ostaje nezavisna od onoga što o njoj mislimo. Čak se dopušta da i bogovi budu različiti, ali ne i stvarnost. Ona je uvek jednaka sebi. Za ludake se zbog toga i kaže da su “odlepili”, da su se odlepili od stvarnosti, da su se otrgli. Isti problem, samo u drugom pojmovnom režimu, glasi otprilike ovako: lako je složiti se o činjenicama, nesporazumi nastaju s tumačenjima. Činjenice su, dakle, ono što jeste, dok su tumačenja subjektivni pogledi na činjenice, što znači da tumačenja, po definiciji, ne nose ni nužnost ni opštost u sebi, a u boljem slučaju tumačenja postaju istine kada se, uz odgovarajuće procedure – sudski postupak, na primer, ili naučno istraživanje – utvrdi da se podudaraju s činjenicama (sa stvarnošću). Isti se problem pronalazi i u jednoj popularnoj reakciji: ja sam praktična osoba (znaš ti mene), zanima me samo praksa, ne prolazi kod mene nikakvo filozofiranje (dakle tupljenje, mlaćenje prazne slame). I zaista, problem sa stvarnošću ne postoji – svi znamo šta je to stvarnost i, za razliku od ludaka, lako razlikujemo stvarno od nestvarnog – sve dok ne postavimo pitanje šta je to stvarnost? Tvrdi vernici će tvrdo oćutati odgovor na ovo pitanje jer pitanje je glupo: ako ne znaš šta je stvarnost, my friend, get some help. Oni dobrohotni, naivni ili iznervirani, za tili čas će se, odgovarajući na pitanje, uplesti kao pile u kučine.

O MAHANJU RUČICAMA

Upravo će, skreće pažnju Vladimir Milisavljević, nepokolebljivu veru u to da stvari imaju sopstvenu realnost nezavisnu od naših pogleda na te stvari, ili od naših postupaka – sto je, naprosto, sto odakle god ga i kako god ga mi gledali, pipali, njušili ili pomerali – Georg V. F. Hegel, jedan od najtvrđih filozofa-idealista, nazvati idealizmom. Što je čudno. Idealizam je pozicija koja stvarnim smatra oblike što se ne mogu zahvatiti neposredno, čulima, već samo umom – savršeni krug, na primer, proizvod je uma, ne stvarnosti, jer se u stvarnosti ne može pronaći savršeni krug, što znači da ga ne možemo ni videti ni opipati, već samo zamisliti. Utoliko, kaže idealistička logika, najveći stepen stvarnosti ima ideja kruga jer poseduje i nužnosti i opštost, dok su krugovi koje ocrtavamo šestarom, ili pravimo od drveta i metala, tek kopije umskih krugova, tek drugostepeni oblici stvarnosti. Ovakvu poziciju Hegel naziva idealizmom filozofije i ona ga, ta pozicija, u svom tradicionalnom obliku, ne zanima, ili ga zanima taman toliko da je podvrgne zajedljivoj kritici. Takvoj postavci, smatra nemački filozof, nedostaje materija, nedostaje joj sadržaj, nedostaje joj iskustvo. (Kada je kritikovao Kantov transcendentalni idealizam, Hegel, koji je bio sklon neprijatno oštrim i duhovitim opaskama na račun onih koji su mu išli na živce, primetio je da je Kantova filozofija poput plivača koji plivanje vežba na kopnu: maše ručicama u prazno. Da bi se plivalo, domeće Hegel, potrebno je skočiti u vodu.) Jednako je, međutim, veliki problem i bezuslovna vera u stvarnost, jer takva vera nastoji da izgna um iz stvarnosti (kao i svaka religija, valja primetiti), da stvarnost ostavi bez senke, u večitom podnevu (kao da nema kretanja). No, upravo je takva postavka idealistička jer ona konačne i propadljive stvari smatra idealnima, večnima, te je problem još komičniji od metafizičkih svetova koji se, ako ništa drugo, oslanjaju na logiku: stvarnost se svakodnevno, pred našim očima, preobražava, ona nastaje i nestaje, mi stvarnost preobražavamo čak i kada jedemo – stvarnost nestaje u našim ustima zajedno sa svojim identitetom – pa je prilično blesavo verovati u večnost nečega što nije u stanju da preživi ni obrok. (Duhovite redove Hegel je posvetio procesu defekacije i ekskrementima, ali o tome drugom prilikom.)

U UTROBI STVARNOSTI

U svom tumačenju Hegelovog idealizma Milisavljević polazi od tog dvostrukog određenja idealizma: idealizam umskih oblika (ideja) s jedne strane i idealizam konačnih stvari s druge. Uprkos tome što Hegel oba ova idealizma podvrgava temeljnoj kritici, Milisavljević nastoji da pokaže kako nemački filozof, svoj oštrini, specifičnosti, pa i genijalnosti uprkos, ne raskida s idealizmom koji mu prethodi, ali istovremeno pokušava da prevlada jaz između konačnog i beskonačnog (između konačnog i apsoluta), jaz koji su filozofije pre njega samo produbljivale. Drugim rečima, Hegel pokazuje da um i stvarnost nisu dve različite veličine. Naprotiv. Čuveni Hegelov haiku glasi: Sve što je stvarno umno je, sve što je umno stvarno je. Ova bi kombinacija delovala potpuno sumanuto da Hegel nije konstruisao pojmovnu mašinu kakvu niko pre njega nije stvorio, a koja kao pogonsko sredstvo koristi negaciju, odnosno negaciju negacije. Gust Milisavljevićev tekst analizira upravo mesto i smisao negacije u Hegelovoj filozofiji, on iznosi na videlo mehanizme koji su, poput motora u brodskoj utrobi – daleko, dakle, od očiju onih koji šetaju palubom – smešteni u samom jezgru Hegelove filozofije, a, time, i u samom jezgru stvarnosti.

Istorijska perspektiva potrebna je Milisavljeviću da bi pokazao kako se Hegelova filozofija ne rađa naprosto iz glave genijalnog pojedinca (koliko god ovaj u međuvremenu zaista bio genijalan), već kao jedna od etapa dugog i zavojitog filozofskog puta kojim su već prošla velika imena poput Kanta, Fihtea ili Šelinga, odnosno nešto manje zvučna imena filozofa Hegelovog doba poput Rajnholda, Jakobija ili Šulcea. Dragoceno je pratiti kako se u sukobu različitih perspektiva, u filozofskim sporovima i borbama koje, primetimo, nikada nisu lišene i volje za moć, rađaju i bruse ideje koje, kada padnu na plodno tle, hrane čitave epohe. S druge strane, neopterećen bilo kakvom filozofskom školom (marksizmom, recimo), Milisavljević u svojim tumačenjima ima povlašćene sagovornike poput jednog Ditera Henrika, što je izraz istraživačke čestitosti koja ne prisvaja već osvojene položaje. Istorijska perspektiva, međutim, tek je svojevrsni zalet za ono što pronalazimo u trećem i četvrtom poglavlju knjige, a što spada u bolje filozofske stranice na ovome jeziku.

PRIČA O GOLUBU

Nije Hegel izmislio negaciju kao pogonsko gorivo kretanja, ali ju je načinio principom. Umesto da ulazimo u sitna crevca Milisavljevićevog izvođenja, poslužićemo se duhovitim Kantovim primerom: golub, piše Kant, verovatno mrzi vazduh jer veruje da mu otežava letenje i da bi bez otpora vazduha leteo lakše i brže. Golub, međutim, ne shvata da leti upravo vazduhu zahvaljujući. Ono, dakle, što se čini negativnim zapravo je uslov mogućnosti letenja. To je, dakle, uočio Kant, ali on nije uspeo negaciju da dovede do (pokretačkog) pojma. Uradio je to Hegel. Svako određenje, naime – a da bismo uopšte znali o čemu pričamo, mi moramo da definišemo stvari i pojave – jeste negacija, omnes determinatio negatio est. To znači da je sve ono što je ostalo izvan određenja zapravo negirano. Konačno biće, recimo, određeno je svojom konačnošću. Smrt je negacija konačnog bića. Ali iza ili iznad konačnosti, postoji ideja apsoluta, s tim što kod Hegela apsolut nije puka ideja odvojena od stvarnosti, već je apsolut negacija konačnosti, zapravo negacija negacije, ono što u sebi sadrži konačnost lišenu identiteta. Utoliko negacija nije samo logički pojam, već i ontološki, jer ulog je ništa manje nego biće: stvarnost nije naprosto ono što jeste, već jeste i ono što nije. Ono što ljudi smatraju gromadom stvarnosti, nečim što je nezavisno od svesti, Hegel će nehajno nazvati tek čulnom izvesnošću koja se, čim stupi na polje refleksije – a ne može da ne reflektuje, osim u slučajevima ekstremne gluposti – raspada u paramparčad.

Sve ovo – i mnogo više – pronaći ćemo u izvanrednoj Milisavljevićevoj knjizi, u jednom hegelovskom tumačenju Hegela u kojem se Hegel suprotstavlja i sebi i tumaču, menja likove i maske i potvrđuje, zajedno s piscem, da o stvarnosti možemo reći nešto više i nešto bolje tek ako se ne uplašimo njegove čudovišne pojmovne mašinerije.