Ponekad nam se učini da postoji nekakvo univerzalno ovozemaljsko pravilo po kojem svaka snažna manifestacija ljudske radosti i slobode na kraju mora da okonča u manjoj ili većoj nesreći. Naši životi se, prateći taj snažni utisak, sastoje od povremenih žurki, na kojima se svi sjajno zabavljaju i beskrajno vole a koje se završe, u ranim jutarnjim satima, opštom tučom, upadom policije, samoubistvom ili kakvim sličnim anhepiendom. Mamurluk i gorak utisak, potom, traju mnogo duže od tih nekoliko sati ludog provoda. Stvari se tako nameštaju da čoveku sa godinama, u trenucima kada je beskrajno srećan, negde duboko unutra drhturi osećaj da će tu sreću morati debelo da plati na nekoj sledećoj krivini.

Ne treba ni podsećati na primere iz svetske istorije ili iz našeg neposrednog iskustva. Kako je, recimo, vajmarska Nemačka, kolevka građanskih prava i demokratije, završila u nacizmu i holokaustu, kako se socijalistička Jugoslavija – na vrhuncu slobode, različitosti i kreativnosti – rascopala kao masna vreća. Kako je, recimo, Sarajevo, u kojem je osamdesetih sve vrcalo od života, razvaljeno tokom 1425 dana opsade. Kako je, na kraju, svet – taman kada se učinilo da je (zapadna) civilizacija razložila i odložila skoro sve duboko ukorenjene predrasude koje su zabranjivale ljudima da budu slobodni – zasut ksenofobijom i mržnjom, na šta se prirodno nadovezala korona, koja nas je lišila svakakvih zadovoljstava, zatvarajući nas u kuće da se borimo sa sopstvenim demonima.

Serija To je greh (nazvana po istoimenoj pesmi Pet Shop Boysa) sjajnog britanskog autora Rasela T. Dejvisa, čija ste neka ostvarenja garant imali prilike da vidite (Queer as Folk, Cucumber, Banana, A Very English Scandal, Years and Years…), prikazuje nam bezgranično zabavnu i tužnu priču o tome kako je revolucija seksa i slobode osamdesetih okončana užasnom bolešću – AIDS-om. Dejvis je seriju, koju su kritičari nazvali "dirljivim remek-delom", zasnovao delimično na sopstvenom i iskustvu njegovih prijatelja, a posvetio ju je svima onima koji su zbog ove bolesti zijanili život. Smeštena je u London od 1981. do 1991. godine, gde, paralelno sa rigidnim tačerizmom i neokonzervativizmom, cveta gej-scena i osvajaju se nova obzorja slobode.

Daleko od toga da je homoseksualizam u periodu koji tematizira serija u britanskoj metropoli širokoprihvaćen, naprotiv. Situacija ni približno nije slična sadašnjoj (bar onoj pre korona-pandemije), kada na londonskom Prajdu učestvuje više od milion ljudi i kada u nepreglednoj koloni, koja se kreće glavnim ulicama i koju pozdravljaju bezbrojni posmatrači sa trotoara, špartaju LGBT-sekcije skoro svih političkih stranaka i kompanija koje drže do sebe. No ipak, klupski život i život u gej-komunama bio je tako vehementan i puten, da su "zabludeli" momci iz cele Britanije hrlili u London kako bi oživeli svoje najskrivenije snove. U stvari, teško da su u svojim provincijama, okruženi "tradicionalnim vrednostima" i dobro skrivenim porno-časopisima, mogli i da sanjaju ono što će im se desiti u velikom gradu – da će biti sudeonici detonacije zadovoljstava, koja se dakako ne ogledaju samo u seksu već možda i pre svega – u savladavanju dubokog, društveno nametnutog srama, u prilici da ne kriju sebe od sebe i od drugih, u prilici da budu okruženi sličnim, bliskim bićima. Njihova ushićenost je slična oduševljenju siromašnog deteta koje se odjednom nađe u prodavnici slatkiša, sam, noću.

Potpisnik redova je dužan da saopšti da je ovo ostvarenje odgledao zapravo sasvim slučajno. Nije još bio pročitao napise u medijima koji vele da su ovu seriju, koja je premijerno prikazana na Kanalu 4 u januaru ove godine, neki kritičari već proglasili "serijom godine". Tokom jedne budne noći, oko dva sata ujutro, listao je kanale i odlučio da pokuša da pogleda prvu epizodu, verujući da neće izdržati do kraja. Imao je naime rezervu prema temi: živeo je u uverenju da je sve što se moglo reći o gejevima i AIDS-u – već odavno rečeno. A onda je započela magija, koja se pretvorila u bdenje prepuno histeričnog smeha i suza koje su se povremeno pretvarale u jecaje. Odbindžovao je, bez pauze, svih pet epizoda u čijem je fokusu jedna srećna "porodica", prepuna ljubavi i razumevanja, sačinjena od četiri gej-muškarca i njihove klasične gej-prijateljice.

I sve je na svom mestu u ovoj seriji: od briljantne glumačke ekipe predvođene Olijem Aleksandrom, koji glumi harizmatičnog, energičnog i promiskuitetnog Ričija, momka koji želi da postane glumac i pevač i koji je, stigavši iz daleke ostrvske provincije, širom otvorio vrata londonske gej-zajednice, postavši jedan od njenih zaštitnih simbola – pa do suptilnih detalja koji razotkrivaju koliko može da bude licemeran odnos konzervativne sredine prema homoseksualizmu. Za razliku od naših junaka koji svakim segmentom svoga bića uživaju u činjenici da mogu jasno i glasno da pokažu i iskažu, bar u svom okruženju, svoju seksualnost – serijom promiču i stariji likovi sa starijim manirima. Oni upražnjavaju istopolni seks i trče za podatnim mladićima, ali im ni u najvećem ludilu neće pasti na pamet da sebi ili drugima priznaju da su gejevi! Toliko su zapravo uvereni da nisu, da bi prošli i poligraf.

Nikada pitanje LGBT prava nije bilo pitanje praktikovanja homo-seksa, koji je prećutno prihvatljiv sve dok se odvija u tami parkova, javnih toaleta i dobro zaključanih stanova – već pitanje deklarisanja, javnosti. Jednog od junaka serije, Velšanina Kolina (Kalum Skot Hauels), poslodavac koji je prethodno seksualno nasrtao na njega otpušta kada shvati da je ovaj – openly gay. Ko će ga znati, valjda je logika: ako opštim sa muškarcem, onda je to stvar nagona i rekreacije, a ako bih spavao sa gejem, onda bih i sam bio gej, što je neprihvatljivo! Odavno je to poznato: društvena stigmatizacija je tako jaka da se mnogi obračunavaju sa svojim odrazom u ogledalu tako što mrze ili proganjaju gejeve. A to je definicija nesrećnog bića.

Uglavnom, dok se u londonskim klubovima odvija dinamičan i uzbudljiv gej-život, dok sve vrca od ljubavi, šale, pesme, prijateljstva i seksa – polako pristižu, stidljivo, vesti o nekakvom virusu, koji preti da za sav taj satisfaction ispostavi brutalan račun. Iako sporadično poneko oboli i nestane, još uvek je dominantan stav zajednice da je AIDS američka, prekookeanska bolest koja se nas ne tiče.

Otprilike kao što smo mi početkom prošle godine posmatrali virus korone kao egzotičnu stvar koja se dešava mimo nas, u nekakvoj Kini. Glavni junak Riči je apostol teorije koja veli da je AIDS zapravo izmišljotina, zavera protiv osvojene slobode, te da ga jednostavno treba ignorisati, i nastaviti život punim plućima. Takav odnos i takve teorije nisu uopšte neobične, s obzirom da su mnoge države sveta i mediji "pedersku kugu" ignorisali i/li zataškavali, a zdravstvene ustanove odbijale da se njome ozbiljno bave.

Ali, sve više mladića odlazi iz Londona, vraćaju se u svoja mala mesta. U pitanju je put bez povratka: okruženi porodicom, umiru od AIDS-a u teškim mukama. Roditelji instinktivno štite svoje obolele sinove tako što im prekidaju sve veze sa Londonom i londonskim prijateljima, čime samo uvećavaju njihovu patnju i usamljenost. Sjajno prikazan, veoma kompleksan odnos roditelja prema iznenadnom saznanju da im je sin em homoseksualac, em je oboleo od neizlečive bolesti – važan je i beskrajno bolan segment ove serije.

Na kraju, red dolazi i na naše junake. Prvo, Gregori, blizak prijatelj "porodice", odlazi na put u jednom pravcu, u rodni Glazgov. Potom se smerni Velšanin Kolin razboli, zahvaljujući jednom jedinom londonskom seksualnom poduhvatu, i to sa bivšim stanodavcem, navijačem-grubijanom koji mrzi gejeve. A onda i Riči, kojega optimizam i nepotrošiva energija ne napuštaju ni onda kada shvati da je zaražen – i koji uverava sebe da može pobediti bolest. Bolest dugo krije i od prijatelja, i od roditelja, ali na kraju i on završava u ostrvskoj provinciji, gde se tiho okončavaju svi njegovi veliki ljubavni, glumački i muzički snovi. Kontrast između nasmejanog i zabavnog Ričija u Londonu i njegove samrtne verzije – ne ostavlja ravnodušnim ni one koji su srce odložili u ropotarnicu.

Kako smo rekli na početku, tako to biva u životu – u pozadini eksplozije slobode i zadovoljstva podmuklo tutnji tragedija. Ali, ako pitate da li je smrt prevelika cena za sva ushićenja i radosti naših junaka, za njihovo otkrivanje sebe, za rušenje društvenih stega, za nesputanu putenost i bajkovito međusobno prijateljstvo – odgovor glasi: možda i nije!