Ići na koncert Toma Džonsa, posebno ovaj u Srbiji, stvar je čiste nostalgije. Prošli put – ujedno i prvi – kad je gostovao ovde, još ni pojma nismo imali šta su to npr. PPV, botovi i slična žgadija; prijatelje na FB olako sticali, svi se lajkali k’o Lajke; ne(o)suđeni roker Dinkić ubeđivao nas da je svetska kriza naša šansa; a kad kažeš "doktor Mića" svima je jasno da je to Vukašinović, dr za rokenrol… Da, bila je to 2009. godina ("Vreme" 985).

Najnoviju petoljetku nekadanjeg Tigra iz SAO Velsa međutim obeležila je ponajmanje nostalgija. Ser Tom (r. 1940) ne spava na lovorikama – pardon, na gaćicama svojih obožavateljki: prestao je da farba kosu, sa suprugom još iz tinejdžerskih dana (sina jedinca, već dugo tatinog menadžera Marka dobili su kao srednjoškolci) počeo da najavljuje povratak u Britaniju (u SAD se preselio ‘74. zbog manjih poreza), i izglasan je za ‘Najseksijeg muškarca na svetu’… u mađarskom magazinu "Periodika". Šalu na stranu, 2008. album 24 Hours (S-Curve/EMI – Dallas) bio je prvi zaista novosnimljeni materijal Toma Džonsa posle petnaestak godina, ritam-i-bluzu posvetio je CD Praise & Blame (2010, Lost Highway), sarađivao s bitno drugačijim muzičarima, uz aktuelne zvezdice i Kajle je u žiriju talent-TV-programa, učestvuje na trendi-masovkama (V festival – kao što je ‘92. počeo i na Glastonberiju), sa ser Klifom Ričardom zagreva US-turneju Morisija…

Do svog 70. rođendana, doguravši još uvek sa po 200 nastupa godišnje, obeležio ga je obradom Dž. L. Hukerove Burning Hell i diskografski se vratio dečačkim uzorima. Uz bluz i soul, repertoar je pojačao numerama Dilana, P. Sajmona, Vejtsa… i tako cenjen kopirajt poverio mlađim producentima. Zašto ne, bar jednom je već upalilo – po ulasku u ovaj vek radio je s Vajklifom Džinom, a roots–album sačinio s Džulsom Holandom.

Elem, ove sezone skakuće po Evropi, a još uvek mu je aktuelan Spirit In The Room (2012, Island/Universal). Kod nas je stigao taman pošto su postradali od poplava napustili Arenu, a u skladu s besparicom broj posetilaca Tomovog koncerta je upola manji – nešto više od 4000 ljudi platilo je ulaznice (2.200-4.900d.), čak i jeftinije/u većem rasponu cena – nego prošli put.

Počelo je umereno efektno – Burning Hell, da bi pozadinske projekcije ubrzo postale uglavnom apstraktne; standardna Mama Told Me Not To Come (bez Stereophonics), i u fank-sviračku verziju iz elektronike "spuštena" Sex Bomb kao što će to na bis biti i Prinsova Kiss. "Milenijumsku" …Bomb umesto nabildanog dede u kupaćim & mantilu srećom donosi samo odlično držeći zabavljač, bez kadaifa virećeg iz nekad redovno razdrljene, utegnute košulje. I naša publika je pod utiskom da iko u tim godinama uspešno nastupa a nije političar, pa pristojno podnosi blok numera s dolazećeg, očito kantri-albuma. Neke od svojih najvećih tiraža Tom Džons "ubio" je baš na tom tipično SAD-tržištu i setio se da ga je "crnačkim" izdanjima već predugo zapostavio. Sa tri duvača ili bez njih, devetočlani prateći bend svejedno zvuči kao prezreli, stadionski Dire Straits, a posebno nema svrhe na ovaj način "tumačiti" Henka Vilijemsa (Why Don’t You Love Me).

Šta znači doslovno ni nos ne promoliti iz senke istinskih velikana uverili smo se kad se ser Tom "vratio" bluzu u Evil Haulina Vulfa, koju je snimio sa Džekom Vajtom (W. Stripes). Da, veština preživljavanja g. Džonsa sadrži i još uvek snažan glas (‘puno grlo robusnog baritona’), gotovo čudo kod nekog ko je pre puberteta odležao TBC; ponosni izdanak velške tradicije muškog pojanja, taj vokal ipak je sada bez interpretatorskih finesa koje još mogu sačuvati studijski snimci. Isto kao i što u mladosti, danima ispunjenim šljakom u fabrici rukavica i na građevini a večerima u bit-grupi po radničkim klubovima i salama za igranke, Džons nije bio prvorazredni izvođač rokenrola; idolizovanje Elvisa i kasnije čuveno prijateljstvo s njim ne opravdava ni broj ni nivo navodno rokerskih tačaka u ovih sat i po programa, makar to bili i rani RnR-biseri poput Emersonovog Crazy ‘bout An Automobile (Every Woman I Know).

Da je Tom Džons opet aspirirajući mladac, danas bi mu u TV konkursu rekli "Ne svaštari, osim ako ćeš da tezgariš po hotelima i TV šouima; drž’ se onog u čemu si najbolji…" Doduše, ako su tezge vegaske (gde je prvi put nastupio ‘67), mnogo bi razmislio. A u čemu je Tom Džons najbolji? Pa zna se, pastuv-balader u raspevanim, evergrin-tačkama kao Doneganova I’ll Never Fall In Love Again i s kantri-livade uzbrana Green Green Grass Of Home. I ostala dva vrhunca večeri potekla su iz ne samo Tomovih Zlatnih ‘60-ih: njegov pre 50 godina snimljen drugi singl It’s Not Unusual postao mu je prvi hit zahvaljujući piratskoj brod-stanici Radio Caroline, tačnije zahvaljujući BBC-ju koji je odbio da ga emituje nanjušivši da nije svingerski samo u muzičkom smislu; i naravno Delilah, koju je u međuvremenu razvaljivao ko stigne, npr. Leningrad Cowboys, a jednako dramatski mogli bi i Laibach. Jeste kuriozitet kako je Tom Džons kroz kič megapopularnog šlageraja p(r)ovukao školske primere ubilačkih i zatvorskih pop-pesama: nešto najpatetičnije u našoj kolektivnoj svesti, decenijama sve do sednice kriznog štaba uživo na TV-u, Delilah je najzad uzletela i kao kabaretska duhovitost, prearanžirana a la Gipsy Kings! Nego šta – stereotip, luda ljubav, prevara, poniženje, nož… ni Beni Hil to ne bi propustio, samo nije ovako pevao.

Koenov razgovetan Tower Of Song još jednom pomenu Henka (…ali čujem ga da kašlje, 100 spratova iznad mene, u kuli pesme), pa se rutinski privelo kraju s Njumenovom You Can Leave Your Hat On (Tomova verzija ‘97. za film Full Monthy/Do gole kože). Četvrtčasovni bis započela je naslovna Thunderball – Tom Džons se odavno znalački plasira po filmovima – mada Tom nikad (više) neće biti kul kao Bond ‘67. Većina se dobro provela, mada je kopija (krštenice?) izbledela.