Opšte mesto filozofskog govora kaže da je filozofija svoje vreme zahvaćeno mislima, ali kada se ne koristi kao parola – a uglavnom se ne odmiče dalje od parole – to mesto je problem već samo po sebi jer podrazumeva barem nekoliko uzajamno suprotstavljenih tokova. Recimo, čitati i tumačiti Platona i Aristotela ne znači odmaći se od svog vremena zarad prebiranja po večnim idejama kojima vreme ne može ništa, već da velike grčke filozofe – kao, uostalom, i Spinozu, Ničea ili Deridu – ima smisla čitati samo s obzirom na ono što nam, iz dubine vremena, mogu reći o nama samima. U suprotnom, ideje imaju tek muzejsku vrednost, a posao kustosa valja prepustiti manje talentovanim profesorima filozofije. No, važi i obrnuto. Ako filozof nije u stanju da se odmakne od onoga ovde i sada – jer pojam je, uvek, odmak od neposrednosti – ako dopusti da ga vreme uzme pod svoje i ako počne da odgovara na zahtev dana (što ne bi trebalo mešati sa zahtevom svog vremena), on nužno kruni filozofsku supstanciju i, u najvećem broju slučajeva, pada u banalnost. Drugim rečima, filozof je u paradoksalnoj situaciji: da bi govorio o sadašnjosti, on mora da se odmakne od nje (kako mu ne bi isuviše upadala u oči). Novosadski filozof Srđan Damnjanović uspeo je da se odupre dvostrukom iskušenju – da piše, dakle, iz bezvremene perspektive u dosluhu s večnim istinama, ili da se poda trenutku i na brzaka nam, s filozofskih visina, objasni kako stvari stoje – te da u zbirci filozofskih ogleda Rehabilitacija budućnosti pronađe meru filozofskog govora. Prozirnim stilom, bez nepotrebnih tehničkih pomagala – jer ton koji je izabrao ne zahteva odveć gustu mrežu pojmovnih proteza – s nenametljivom erudicijom i, što je važno, ne skrivajući svoju ideološko-filozofsku poziciju, Damnjanović se hvata u koštac sa strategijama tumačenja prošlosti, s političkim i filozofskim pretpostavkama takvog poduhvata, te s posledicama nastojanja da se prošlost sačuva u ćilibarskoj večnosti (otkud će, kao u Spilbergovom filmu, iz DNK praistorijskog komarca sačuvanog u ćilibaru da poiskaču raznorazna čudovišta).

Već u prvom, "programskom" tekstu "Najava simptomatološke dileme: život ili praksa", Damnjanović, u brzom preletu motiva jugoslovenske filozofije, jasno artikuliše perspektivu iz koje zahvata problem: s jedne strane, imamo filozofske pisce sklone vitalističkoj filozofiji i "prekaljenoj životnoj mudrosti" (Ksenija Atanasijević, Miloš Đurić, delom i Anica Savić Rebac), čiji će se najpotpuniji i sasvim konsekventan izraz pronaći u spisima sveštenika i teologa Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića (ovoj bi grupi, barem kada je o filozofima reč, svakako valjalo pridružiti Mihajla Đurića i Slobodana Žunjića u njihovim zrelim fazama, te Mihaila Markovića, Ljubomira Tadića i Svetozara Stojanovića pošto su otkrili srpstvo). S druge strane, Damnjanović izdvaja praksis-filozofe poput Milana Kangrge i Gaje Petrovića, te, kasnije, teoretičara književnosti Sretena Petrovića, ili Radomira Konstantinovića, i pokazuje u kojoj meri su ta dva toka oblikovala odnos prema prošlosti, da bi, s raspadom Jugoslavije, metafizičko-teološko shvatanje prošlosti odnelo prevagu. "Dok su filozofi života zainteresovani za nasleđe, tradiciju i svoje velike prethodnike, pojedini praksis filozofi u tome vide reakcionarnu delatnost" (str. 15). Praksis filozofija se, nastavlja autor, kao antiklerikalna i ateistička, vezuje za prosvetiteljsku tradiciju, a filozofija života vuče svoje korene iz romantizma, te pokazuje ne samo antiprosvetiteljske i antiemancipatorske tendencije, već se, u svojim bitnim tokovima, dodiruje s teologijom, klerofašističkim idejama i mistikom. Zbog toga je Damnjanoviću stalo do pojmovnog razlikovanja istorije, kao onoga što se naprosto dogodilo, i povesti kao refleksije te prošlosti, a kao upečatljiv primer on predlaže analizu jubileja kao ideološkog cementa koji nastoji da očvrsne identitet prvobitnog događaja (Stefan Nemanja, na primer, kao onaj prvi u lozi) i da ga, tako skorelog, perpetuiraju u beskraj zarad "sećanja na budućnost". "Potiskivanje povesti je okrenuto protiv budućnosti", piše Damnjanović, "a u prilog večnog vraćanja istog" (str. 92). Dok se, recimo, u Evropi Prvi svetski rat sve više razume kao strahovita besmislica, kao izraz kolosalne gluposti, dotle na ovim prostorima desničarske vlade vredno rade na obnavljanju junačkog diskursa jer "reč je o uspostavljanju traumatičnog identiteta, o mehanizmu večnog vraćanja jednog te istog istorijskog udesa" (str. 91), a zarad držanja stada u neprekidnoj mobilizatorskoj spremnosti. Ovom kraku analize pripadaju i lucidni odlomci posvećeni domaćim televizijskim serijama (str. 120, na primer) u kojima se promovišu "tradicionalne vrednosti", poslušnost i junaštvo, nauštrb idejama obrazovanja, otpora i slobode. Otud karneval revizije prošlosti i reahabilitacija krajnje suspektnih likova poput Draže Mihajlovića i Milana Nedića. Pozivajući se na sudska dokumenta, Damnjanović bez viška pokreta razgrađuje proizvoljnosti revizionističkih poduhvata, njihovu nepovesnu, političku upotrebu, te efektno poentira rečima Borisa Budena da nam fašizam ne dolazi iz prošlosti, nego iz budućnosti. Kad god mu se ukaže prilika, novosadski će filozof da podseti na delotvornu Marksovu tvrdnju po kojoj se istorija jednom pojavljuje kao tragedija, a drugi put, kad se ponavlja – upravo kao u slučaju rehabilitacije ratnih zločinaca i kvislinga – kao farsa (naročito u briljantnom ogledu "Rehabilitacija budućnosti"). Uz filozofe, Damnjanović na scenu izvodi pesnike i pisce poput Sime Pandurovića, Miroslava Krleže, Ive Andrića, Dušana Vasiljeva, sve vreme insistirajući na središnjem motivu svoga poduhvata: kako se odnosimo prema prošlosti i kakvi su učinci tog odnosa?

Ideološka i filozofska pozicija Srđana Damnjanovića umnogome se poklapaju: levičar koji misli na tragu Marksa i marksističkih mislilaca poput Ernsta Bloha, Herberta Markuzea i Milana Kangrge, odličan poznavalac klasične nemačke, ali i antičke filozofije, Damnjanović pripada kompletnijim i odvažnijim domaćim filozofima. Ipak, primetićemo u polemičke svrhe, njegov ideološki nerv zna da poremeti teorijsku ravnotežu – kao i kod njegovih velikih uzora, uostalom, koji su umeli pokazati odveć izražen entuzijazam u istrazi klasnih neprijatelja, na primer – te će se u atraktivnom tekstu "Filemonov fragment i liberterijanski argument" ponešto ritualno obrušiti na "neoliberalizam" (koji će, opet, na drugom mestu neoprezno poistovetiti s liberalnom demokratijom), teškom marksističkom artiljerijom gađajući slabašne liberalne argumente koje je sam izveo na poligon. Ipak, za razliku od mladih levičara koji levičarsku tradiciju iznevaravaju pre svega svojim neobrazovanjem, a potom, posledično, i pogrešnim izborom neprijatelja – jer prvi neprijatelji socijalističkih ideja nisu "neoliberalizam" i kapitalizam, već je to fašizam – Damnjanović razara utvrde (opasne) desničarske ispraznosti i brani ideje prosvetiteljstva.