Kao jedan od najznačajnijih projekata u okviru programskog luka “Tvrđava mira” Evropske prestonice kulture, predstava “Mefisto” biće prvi komad Harisa Pašovića koji reditelj postavlja u Srpskom narodnom pozorištu. Novosadska premijera je zakazana 12. jula, a prva repriza dva dana kasnije.

Šta smo sve spremni da uradimo zarad uspeha? Da li postoji etička granica koju ne smemo preći dok ostvarujemo svoju karijeru? Možemo li prepoznati momenat kada počinje da se gubi ljudskost u trci za novcem i slavom? Jesmo li spremni da izdržimo ove dileme i da kritički sagledamo svoj životni put – ova značajna pitanja postavlja dramsko delo “Mefisto” Klausa Mana, napisano 1936. godine kada se u Nemačkoj već uveliko znalo gde vodi put koji su nacisti zacrtali.

Klaus Man je, kao kasnije i njegov otac Tomas Man, napustio tadašnju Nemačku, a slavni, tada zabranjeni roman “Mefisto”, bio je predmet mnogih intriga i inspiracija umetnicima decenijama kasnije. Tako je mađarski reditelj Ištvan Sabo 1981. godine dobio Oskara za filmsku adaptaciju ovog dela. Epopeja o usponu i padu Trećeg rajha teatarskim jezikom postavlja pitanja o tome da li su i kako zajedno funkcionisali umetnost i najveće zlo u istoriji čovečanstva, kao i koje su etičke posledice takvog odnosa, a sve iz perspektive pozorišta u Berlinu i tadašnje teatarske i filmske zvezde u Nemačkoj, glumca Hendrika Hoefgena.

Haris Pašović je svoju karijeru započeo baš u Novom Sadu, na Akademiji umetnosti, tako da ova postavka u godini Evropske prestonice kulture ima višestruku vrednost. Na sceni Srpskog narodnog pozorišta okupiće se velikani srpskog glumišta poput Mirjane Karanović, Miodraga Krivokapića, Gordane Đurđević Dimić, kao i veliki ansambl mladih glumaca i glumica, predvođenih Aljošom Đidićem. Velika tema i zahtevna produkcija koja okuplja više od 40 aktera na sceni, povod su razgovoru sa Pašovićem.

VREME: Ovogodišnja sezona u Srpskom narodnom pozorištu zatvara se predstavom koju vi režirate a radi se o projektu koji se realizuje u okviru Evropske prestonice kulture. Da li ste vi odabrali “Mefista” Klausa Mana i zašto?

HARIS PAŠOVIĆ: Predložio sam Milovanu Filipoviću, direktoru Drame SNP-a da radimo predstavu “Mefisto” još pre dve godine i njemu se ta ideja odmah dopala. On je predložio Evropskoj prestonici kulture koji su odmah to prihvatili. Njima je to bilo zanimljivo jer se uklapalo u njihov program “Tvrđava mira”. Dakle, sa Filipovićem i sa Nemanjom Milenkovićem, direktorom Fondacije “Novi Sad – Evropska prestonica kulture”, kao i sa Lazarom Jovanovim, programskim menadžerom, vrlo smo lepo sarađivali u ovom projektu. Evo, došli smo skoro do kraja jer je datum premijere 12. jul. Dugo nije bilo ovako velikog projekta u Drami Srpskog narodnog pozorišta, i zbog korone ali i zbog nekih drugih okolnosti, i evo nas sada, za koji dan, pred publikom. Nadam se da će i njima biti zanimljiva predstava.

Svojevremeno ste se i vi javili na Konkurs za programskog direktora Evropske prestonice kulture što znači da ste imali predlog kako biste vi uredili program u Novom Sadu za vreme godine u kojoj je ovaj grad titular. Na kraju niste izabrani, tako da sada možete sa strane da posmatrate događaje i samu koncepciju koja se, evo, već pola godine sprovodi. Kako vam se čini Novi Sad u godini u kojoj je Evropska prestonica kulture?

Mislim da je tim koji sprovodi Evropsku prestonicu kulture odlično napravio program. Evo zašto. Njihov program je vrlo bogat, veoma kompleksan, s jedne strane je obuhvatio vrlo široku bazu lokalne kulture u kome su neki objekti obnovljeni i infrastrukturno, u kojima je, na kraju krajeva, omogućen i rad i kreativnost velikog broja pojedinaca i grupa iz samog Novog Sada i Vojvodine, a sa druge strane, vrlo su pažljivo odabrali i ono što je program nekih velikih umetničkih događaja koji imaju ne samo nacionalnu nego i internacionalnu dimenziju. U tom smislu je odličan program i zaista smatram da su uradili dobro.

Znate, vrlo često se dogodi da propadne Evropska prestonica kulture i da gradovi koju jesu poneli titulu ipak ne uspeju da sprovedu zamišljene programe i sve što ide uz dobijenu titulu. Prosto, ne bude baš sve uspešno, a mislim da Novi Sad, bar ovo što smo do sada imali priliku da vidimo, može biti primer kako se uspešno pravi Evropska prestonica kulture.

Predstava “Mefisto” je veoma zahtevna produkcijski. Četrdeset glumaca učestvuje. Kako se odvija saradnja sa Srpskim narodnim pozorištem gde vi, zapravo, prvi put režirate neku predstavu?

Predstava je zaista veoma zahtevna produkcijski. To je veliki roman, pravo remek delo, koji je i vrlo kompleksan, a ja sam ga dramatizovao na jedan sveobuhvatan način. Ništa nisam redukovao, čak sam malo i dodao, a to što sam dodao je kontekst. To sam uradio zato što je roman objavljen 1936. godine i tada je već bilo sasvim jasno šta se događa u Nemačkoj i ko su nacisti koji su već uveliko na vlasti i znalo se kuda sve to vodi. Klaus Man nije morao da objašnjava taj kontekst. Danas, posle toliko godina, naročito zbog mladih ljudi koji, nažalost, ne uče puno o Drugom svetskom ratu i nacizmu, potrebno je dati kontekst i da se ukaže na to da je to najveće zlo naše civilizacije. Da je fašizam nulta tačka zla. U tom smislu sam dodao neke scene koje daju istorijski okvir šta je u stvari nacizam.

Priča je o glumcu koji je zaista postojao… Klaus Man je u stvari zadao “problem” umetnika i njegove misije uspostavljanja karijere u doba kada se događaju zločini za koje je kriva vlast. Taj glumac, u stvarnom životu suprug njegove rođene sestre, bio je i direktor pozorišta u Berlinu upravo za vreme vladavine nacista. Dakle, koja je glavna poruka tog Manovog komada u vezi sa saradnjom umetnika sa totalitarnim režimima?

Na jedan drugačiji način sam prišao toj temi. Postavio sam stvar iz ugla: zašto zlo voli umetnost? Pitanje zašto su neki umetnici sarađivali sa nacistima na vlasti donekle možemo i da shvatimo jer, odgovor je u njihovom oportunizmu, konformizmu, zbog toga što su želeli da izgrade karijere i nisu birali sredstva da stignu do cilja. Nije nepoznat taj makijavelistički pristup nekih umetnika kada je u pitanju njihova karijera. Ali, ono o čemu mi manje znamo i iz istorije i iz literature jeste to zašto zlo voli umetnost. A izgleda da zlo baš voli umetnost, da želi da umetnost bude deo njegove misije uništenja.

Najveći uspesi pozorišta “Promena” osnovanog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu vezani su za vaše ime zbog predstava koje ste radili tokom ranih osamdesetih kada ste i studirali. Iz podela uloga za predstavu “Mefisto”, vidi se da ste okupili i glumce koji su bili u tadašnjoj “Promeni”, ali i mlade glumce koji su u skorije vreme ili upravo angažovani i u današnjoj “Promeni”. Prvi put režirate u SNP–u, kako se osećate na toj najvećoj sceni u gradu u kojem ste profesionalno formirani?

U Novom Sadu sam, u profesionalnom smislu, “odrastao” ali ja se zaista osećam kao da sam sve vreme tu. I Beograd i Novi Sad doživljavam kao moje druge gradove, pored, naravno, Sarajeva u kojem sam se rodio i u kojem sam odrastao. Meni je rad u Srpskom narodnom pozorištu normalna stvar jer tu sam toliko često bio da gledam predstave koje su radile moje kolege. Nije mi to nešto neobično što sada radim u Srpskom narodnom pozorištu, ali moram da primetim da mi je vrlo lepo da radim tu jer su to vrlo lepe scene, dobri su uslovi u pozorištu i lepo je raditi i sa ansamblom, i sa tehničkom ekipom.

Sada ste “spojili” svoje kolege iz ondašnjeg pozorišta “Promena”, sa novijom ekipom glumaca… Koje “promene” primećujete između njih?

Da, tu su Lidija Stevanović, Gordana Đurđević Dimić, Tijana Maksimović, Jelena Antonijević i drugi, a sada su tu i mlađi. U stvari, u predstavi ima čak tri ili četiri generacije koje su ponikle u “Promeni”. Zanimljivo je to pitanje. Nekako, najstariji glumci i najmlađi glumci u predstavi se najbolje razumeju, najbolje se slažu, da to tako kažem. A glumci srednjih godina su u punoj snazi, oni imaju možda i veću potrebu za individualizacijom. Ne mogu reći da bilo ko od njih nije deo tima, jeste, i oni su skroz deo tima. Aljoša Đidić igra glavnu ulogu, Hendrika Hoefgena. On je mlad, ima 26 godina, izvanredan je zaista i ima dobro iskustvo. S druge strane, tu su Mirjana Karanović, Miodrag Krivokapić… ali, zaista se ne vidi razlika u vidu angažmana, u smislu posvećenosti, u smislu oduševljenja onim što stvaramo.

Velika je stvar što “Promena” i dalje funkcioniše i to je zaista divno da Akademija umetnosti u Novom Sadu podržava njihov rad. Oni funkcionišu kao jedna porodica. Iz generacije u generaciju imate dobre predstave, odlične glumce. Evo, u ovom momentu oni imaju nekoliko dobrih predstava. Jedna je vrlo popularna, “Tri zime” u režiji Jasne Đuričić koja se igra svuda i publika je jako voli, ali i sve druge njihove predstave su zaista dobre.

Šta bi danas značila predstava “Mefisto”?

Kada sam rekao da zlo voli kulturu, odnosno umetnost, nisam smatrao da je to nešto pozitivno. Samo sam rekao da vlast voli da privlači ljude iz umetnosti i postavlja se pitanje zbog čega je to tako. Naravno, u etičkom smislu nije moguć taj spoj. Nije moguće da vi ostanete veliki umetnik a da budete u blizini zla. Ali, zlo i dalje ima potrebu da se to dogodi. Na primer, kod nas u predstavi će to biti vrlo jasno. Imate nekoliko likova, na primer, Hitler je neuspešan slikar i arhitekta, Gebels je neuspešan pisac, i imate Geringa koji je neuspešan glumac. Zapravo vi vidite da u njima stalno postoji neka opsesija umetnošću i nemogućnosti da oni budu umetnici. S druge strane je njihova potreba da okupljaju umetnike oko sebe koji ne prezaju ni od čega da bi izgradili svoje karijere. Takođe, u komadu imate umetnike koji su napustili Nemačku. Recimo, Marlen Ditrih. U našoj predstavi to je lik Dore Martin koju igra Milica Grujičić. Ona je napustila Nemačku još početkom ‘30-ih godina jer nije želela da bude u takvom kontekstu. Mnogi drugi umetnici, od Brehta, Frica Langa, Maksa Rajnharda, takođe su napustili nacističku Nemačku. To je jedna složena slika kada je u pitanju umetnost i nacistički režim.

Mora li umetnik da bude angažovan, da reaguje na anomalije koje se pojavljuju u društvu? Da li je pozorište to u kojem se ogleda sadašnjost?

Verujem da je pozorište mesto u kojem različiti ljudi mogu da ispolje različite ideje, stilove i prakse. Upravo je zato pozorište toliko uzbudljivo i zanimljivo jer je tako različito. Mi koji radimo u pozorištu imamo različite pristupe i pravimo različite predstave. U tom smislu ja ne bih mogao da govorim šta bi trebalo ili šta ne bi trebalo raditi. Treba da radi svako ono što misli da treba da radi. A ja radim ono što ja mislim da treba raditi. U nedelju nas je napustio jedan od najvećih reditelja 20. veka Piter Bruk koji je umro u 97. godini i svi smo mi učili od njega. On je naša pozorišna familija. Bio je do te mere otvoren da su ga različiti reditelji i različiti glumci mogli smatrati svojim, a međusobno smo skroz različiti, i raznovrsni smo. Kada je politika u pitanju u pozorištu, meni je možda najbliži Šekspir ili Marlo, u velikoj meri antička i tragedija i komedija… zato što tu politika nije postavljena u dnevnom, niti u aktuelnom diskursu. Ja ne bih znao da se bavim takvom politikom, niti mi je to interesantno da se na taj način bavim politikom. Mene zanima taj širi politički diskurs, kao i širi umetnički i etički diskurs. Takav diskurs možemo naći kod Šekspira.

Mislim da je i Klaus Man napisao roman koji je na taj način, upravo kao Šekspirove tragedije, epopeja o jednom umetniku koji pravi karijeru bez obzira na cenu i posledice, a sa druge strane, o zlu koje pokušava da stavi masku nekog ljudskog lica time što se približava umetnicima.

Kako vidite saradnju u regionu tri decenije nakon ratova?

Mislim da je dosta optimistično jer ima puno koprodukcijskih projekata i u pozorištu i u filmu i u drugim umetnostima. Umetnici se dosta razmenjuju. Naravno, uvek može i više. Kada pogledate samo Sarajevski filmski festival vi vidite da ga posećuju umetnici iz svih zemalja nastalih nakon raspada Jugoslavije i šire, naravno. Tako je i na Sterijinom pozorju i na mnogim drugim festivalima.

Mlađe generacije, koje nisu ni rođene u vreme kada su na Balkanu vođeni ratovi, mnogo su manje opterećene, one nemaju taj pritisak prošlosti. Oni posmatraju to iz svog ugla, mnogo jednostavnije i normalnije. Danas sam negde pročitao i evo, posegnuću za citatom iako nisam neki naročiti ljubitelj citata. Pokušaću da tačno prenesem: “U ratu mladi ljudi koji se ne mrze ubijaju jedni druge po odluci starijih ljudi koji se mrze ali koji ne ubijaju jedni druge”. Ono što je moja želja i misija je da prevaziđemo podele i da je vreme da gradimo odnose uzajamnog poštovanja, neke radoznalosti, zajedničke kreacije i da tako nastupamo jedni prema drugima. Sve ostalo je nedostojno.

Ove godine se obeležava 30 godina od opsade Sarajeva. Svojevremeno ste išli u Hag da prisustvujete izricanju presude Radovanu Karadžiću za ratne zločine. Da li je to bila vaša tačka preloma da tim činom “stavite tačku” na tragičnu prošlost grada u kojem ste rođeni?

Iskreno, ja sam išao na suđenje Karadžiću u Hag kao što je Hana Arent išla u Jerusalim na suđenje Ajhmanu jer su to neke važne stvari. Što se mene tiče, ja već duže vreme ne želim da se vraćam u prošlost jer želim da živim sada. Imam 60 godina i zaista ne bih voleo da provedem svoj preostali život “u ratu”. Za mene je uvek bilo važnije ono što smo mi održali, uprkos ratu i uprkos užasu, a to su veze među ljudima, zajedničke kontakte koji su omogućili da zapravo sada i radimo zajedno. Po meni, nema dileme kako mi treba da nastavimo da živimo. Treba da živimo u uzajamnom respektu i sa idejom da udružimo energiju i da budemo kreativni i snažni i da taj talenat i mogućnosti koje postoje u regionu dođu do punog izražaja.

O predstavi “Mefisto”

Predstava “Mefisto” nastala je na predlošku istoimenog romana nemačkog pisca Klausa Mana, dela koje je u jeku nacističkog režima u Nemačkoj bilo zabranjeno i zbog kojeg je pisac bio proteran iz države. Kako ističe reditelj Haris Pašović, ova predstava je uzbudljiva priča o ambiciji, te obuhvata mnogo likova i u formalnom smislu predstavlja spektakl, koji najbolje izražava nacističku ambiciju, pompu i monumentalnost na kojoj su insistirali kao na izrazu svoje moći.

Pored pomenutih glumačkih imena, u predstavi igraju: Lidija Stevanović, Sanja Ristić Krajnov, Strahinja Blažić, Draginja Voganjac, Mia Simonović, Dušan Vukašinović, Stefan Vukić, Milica Grujičić, Dimitrije Dinić, Vukašin Ranđelović, Marko Savković, Lazar Jovanov, Gordana Kamenarović, Milorad Kapor, Miloš Lazić, Alisa Lacko, Tijana Maksimović, Peđa Marjanović, Bojana Milanović, Mina Pavlica i drugi.

Dramaturškinje su Aleksandra Pleskonjić i Nikolina Đukanović, scenograf je Nebojša Antešević, a koreograf gost iz Brisela, Zoltan Vajakula. Kostime potpisuje Marina Sremac, kompozitor je Marko Grubić, a video je uradio Enis Čišić.