Šta ćemo s tim Majklom Murom? Verovatno je da ovo pitanje, s nelagodnošću i zebnjom, često sebi postavljaju ljudi iz Bušovog izbornog štaba. Ne dešava se svaki dan da jedan opskurni debeljko, dok si rekao "digitalna kamera", od relativno anonimnog satiričara, posle jednog Oskara i jedne Zlatne palme, postane bitan politički igrač i stavi sebi u zadatak da se, ni manje ni više, obračuna sa formalno najmoćnijim čovekom na svetu – američkim predsednikom. Sasvim je očigledno da su dokumentarni filmovi Majkla Mura po svojoj sposobnosti da pokrenu javnu debatu i iznerviraju neke veoma važne ljude, prerasli svoj filmski, socijalno-angažovani, kontekst i postali fenomen koji može presuditi o nekim mnogo–važnim–stvarima na globalnom nivou.

BUŠ KAO MORON: Kada je primajući Zlatnu palmu u Kanu dobio najduže stojeće ovacije u istoriji Kanskog festivala (čitavih 25 minuta), Majlk Mur je ne časeći odmah objavio da želi da njegov film bude pušten u distribuciju u Americi pre predsedničkih izbora ne bi li tako pomogao da "vratimo Buša nazad u Teksas". Šta ćete eksplicitnije od toga. Nije bez političkih konotacija ni to da jedan francuski festival lansira antibušovski film u centar sveopšeg interesovanja. Štaviše, upravo zato što su to bili Francuzi, protivnici Bušovog ratnog pohoda na Irak, to je toliko i odjeknulo. Tek tim posredovanjem, Farenhajt i njegov reditelj su dobili malo više medijske pažnje i na domaćem terenu radi koga je film i pravljen. Moćna kompanija "Volt Dizni" je nešto pre Zlatne palme odustala od američke distribucije procenivši film kao previše rizičan i provokativan. Međutim, šefovi Miramaksa, braća Bob i Harvi Vejnštajn, poznati po svojim vizionarskim potezima, otkupili su ga nazad od "Diznija" i pustili u promet preko drugog distributera. I tako, i pored malo otpora, Farenhajt 9/11 drži vrhove boks-ofis lista i prikazuje se po američkim multipleks bioskopima rame uz rame sa Harijem Poterom ili Spajdermenom. I distribucija u Srbiji počela je jednim bizarnim nesporazumom. Na nedavnom skupu antiglobalista u beogradskom SKC-u najavljena je piratska pretpremijera Farenhajta a sve sa blagoslovom samog Majkla Mura. Distributerska kuća CINEARS, vlasnik prava za Srbiju, sprečila je prikazivanje i time su kapitalisti poveli protiv antiglobalista sa 1:0.

Kao i njegov tvorac u svojim javnim nastupima, ni sam film se ne trudi da sakrije svoje namere. Farenhajt je pravljen sa samo jednim ciljem: da predstavi Džordža V. Buša kao nekompetentnog, zbunjenog i detinjastog morona. Ruku na srce, sam Buš predstavlja laku metu. Nevešt u javnim nastupima, kamera ga ne voli, više infantilno nestašan nego duhovit, i pritom blago disleksičan (nikako ne ume da izgovori reč "nuklearno" iz sintagme "nuklearno oružje" – isto ono koje Sadam (ni)je posedovao). No, njegova medijska neuglađenost najmanja je od svih njegovih mana. Mur Buša rešeta od njegove rane mladosti kada je izbegao služenje vojne obaveze u Teksaškoj nacionalnoj gardi, preko svih firmi koje je upropastio, pa do sumnjivo dobijenih izbora 2000. godine. Sve je to potkrepljeno obiljem dokumentacije i solidno odrađenim istraživačkim delom posla. Međutim, onda dolazi na red famozni 9/11. Mur se mnogo potrudio da dovede Buša mlađeg i njegovog oca u vezu sa mnogobrojnom porodicom saudijskih milionera, čiji je je jedan od članova glavnoosumnjičeni za napad, Osama bin Laden. Upetljava se u tajne veze velikog naftnog kapitala, u previše prijateljske odnose i navodne dilove ispod žita. Ovde je daleko najslabije potkrepljeni deo cele priče. Ne pokazuje nikakve dokaze, snimke ni papire, već samo glasom iz ofa izveštava o različitim vezama Bin Ladenove i Bušove porodice. Dobro, ali i da je sve to istina, to ne dokazuje bilo šta. Na red dolazi i Irak. Ovde opet koristi uglavnom snimke sa različitih američkih televizija uz frivolne konstatacije o razlozima za početak tog rata. Ukratko, kada se bavi visokom politikom nije tako britak i ubedljiv kakvim ga poznajemo. Ali, zatim se ponovo vraća na svoj teren kojim dominira. Počinje sa tehnikom starom koliko i političko agitovanje – prikazivanjem patnji nevinih civila sa iračke strane, odnosno tuge američkih majki za poginulim sinovima. Ova klasična metoda u Murovom izvođenju bestidna je koliko i ubitačna. I to mu je to. Iako početak obećava satiričan i odsečan istraživački komentar, do kraja se stvar sroza do simplifikovane teze da je rat loš jer siromašni pate a bogati se bogate. Kao da to već nismo znali.

STRAST U FILMU: Osnovna pokretačka sila iza Murovog filmskog postupka je strast. Neodoljivo jaka i nekako neprijatno lična. Mur se prema Bušu odnosi kao prema privatnom, a ne političkom protivniku. Upravo taj pristup je ono što daje filmu glavni adut, njegovu sugestivnost, ali je ujedno i osnovna mana zbog koje mu se dešavaju padovi i lutanja. Glavni problem leži u tome što je njegova jedina intencija agitpropovska, dok je estetska strana, pa i filmsko tehnička, popuno ignorisana. Na momente film je sasvim slučajno zanimljiv, duhovit i vešto sačinjen, a na momente, podjednako slučajno, usporen, patetičan i dosadan. Njegov prethodni film Žeđ za nasiljem, za koji je dobio Oskara, bio je mnogo efektniji jer je Mur pred kamere doveo čitav jedan undreworld paranoičnih luzera, kojima je Drugi amandman omogućio da svoje mozgove leče pucanjem bojevom municijom. Čitav taj dokumentarni žanr, koji Mur nije izmislio ali ga je najbolje upotrebio i ujedno globalno promovisao, u Farenhajtu je tek delimično upotrebljen. Daleko od klasično shvaćenog dokumentarca u kome autor zauzima neutralnu poziciju iza kamere slikajući jedan mali deo sveta, onakav kakav postoji i bez tog autora i njegove kamere, ovaj novi talas dokumentaraca preobraća se u egoistični (ovaj pravac se ponegde naziva i "novi egoizam") odloženi prenos direktne političke akcije – snimak osobe koja nešto radi ispred svoje kamere, osobe koja pokušava nešto da promeni u svetu, pa čak i da kamera nije uključena. Tehnike koje se pritom koriste – montiranje snimaka televizijskih vesti, ironična upotreba muzike, animirane digresije – u funkciji su otvorenog ismevanja neke društvene pojave ili ličnosti. Ali, među najluđim Murovim postupcima su intervjui sačekuše, kojih ima i u ovom filmu. Recimo, kada ispred Američkog senata zaustavlja senatore i nudi im brošure Mornarice da bi ovi eventualno razmislili o slanju svoje dece u Irak. Ili jedan od gegova dostojan najvećih komičara, kada utvrdivši da članovi Kongresa ne znaju sadržaj Patriotskog akta, isti čita preko razglasa kamiona za sladoled ispred Senata. Ipak, najubojitiji segmenti filma nisu ni njegove akcije niti cinični komentari, pa ni suze za izgubljenom porodicom. Najšokantnije deluju snimci na kojima vidimo samo ono što se na njima dešava, situacije kojima komentar i ne treba. Na jednom od njih Buš učestvuje u čitanju dečije knjige u jednoj osnovnoj školi na Floridi. U trenutku kada mu saopštavaju da je drugi avion udario u Svetski trgovinski centar, Buš izgleda kao čovek koji ne zna šta treba da radi i nastavlja da bulji u dečiju slikovnicu. Drugi jeziv trenutak u filmu je konferencija potencijalnih investitora budućeg Iraka. Cela stvar je zlokobnija od bilo kog nesuvislog saopštenja ala Patriotski savez: "oni su ih bombardovali samo zbog nafte". Ovi najbogatiji ljudi u Americi otvoreno govore o ogromnim profitima od rata, a voditelju samo što voda ne krene na usta od pominjanja tolikih miliona iz subvencionisanih ugovora sa državom.

Koliko je Murov film subverzivan, posebno je pitanje. Optužujući političare, sam autor je postao politička figura, kritikujući milionere, sam je postao milioner. "Mali čovek" koji je svoju spisateljsku i filmsku karijeru posvetio objavljivanju propasti Američkog sna, sam je jedna od njegovih najsvetlijih inkarnacija. Ovaj film je vrhunska oda upražnjavanju prava slobodnog govora. Sama činjenica da postoji, paradoksalno, velika je pobeda "američkih vrednosti" protiv kojih je (bar nekih od njih) otvoreno usmeren. Nema sumnje da je Mur osoba koja deluje unutar Sistema. Štaviše, uvodeći jednu dobru i razumljivu kritiku na eksplicitan način, on je uvršćuje u domen legitimnog političkog diskursa, što opet vodi jačanju celine Vlasti, iako na prvu loptu slabi jednu od strana u političkoj utakmici. Ali, s druge strane, svaka subverzivnost deli tu istu sudbinu – jača Sistem protiv koga deluje. U tom pogledu Mur čini ono što može, a i to je zadivljujuće mnogo s obzirom na sredstva koja ima na raspolaganju. Ali, stvar koja čini razliku, ono čemu Majkl Mur može da nas nauči jeste da sa malo hrabrosti, malo više humora i jeftinom kamerom bilo ko od nas može da se suprotstavi najmoćnijim i najbogatijim ljudima na svetu.

Majkl Mur, karijera

Majkl Mur je postao poznat široj svetskoj javnosti po svom čuvenom uzviku na dodeli Oskara 2002: "Stidite se, gospodine Buš!" No i pre toga ovaj dobroćudni galamdžija nije sedeo skrštenih ruku. Rođen je u gradiću Flint u saveznoj državi Mičigen, koji će postati tipičan "small town USA" u svim njegovim filmovima. U Flintu počinje novinarsku karijeru koju nastavlja u časopisu "Mother Jones2. Novac za svoj prvi film Rodžer i ja dobija posle sudskog spora sa vlasnicima pomenutog časopisa. U svom prvencu opisuje katastrofalno socijalno beznađe u rodnom Flintu posle zatvaranja fabrike Dženeral motors. Film je postigao neočekivan finansijski uspeh i izazvao burne komentare. Zatim vodi politički tok-šou ‘’TV nacija’’ za televiziju NBC pa zatim i za FOX. Objavljuje knjigu političkih komentara Downsize This: Random Threats From an Unarmend America, koja postaje bestseler. Na promotivnoj turneji knjige snima novi film The Big One. Nešto kasnije snima i igrani film Kanadske šunka, u kome Alan Alda glumi američkog predsednika koji pokreće hladni rat sa Kanadom. Iako je prvi tiraž njegove knjige Bele gluperde (objavljena kod nas prošle godine u izdanju Via Connect) izašao iz štamparije 10. septembra 2001, ono što se desilo sutradan uticalo je da knjiga do knjižara ne stigne sledećih godinu dana. Kako je pisalo u recenzijama, u njoj Mur otvoreno govori o tome "kako nas varaju ‘veliki i dobri’ američki moćnici, objašnjava kako je ‘predsednik’ Buš pokrao izbore uz skromnu pomoć svoga brata, bratanca, pivskih kolega svoga oca i potplaćenih sudija; kako bogati ostaju bogati, dok nas primoravaju da živimo u ekonomskom strahu; i kako su se političari kurvali zarad velikih poslova. Da ne pomi-njemo velika otkrića: koliko je Buš glup; da su muškarci zastarela vrsta…". Nakon Gluperdi sledi bestseler Brate, gde je moja zemlja (ove godine objavljena kod nas u izdanju Via Connect), u kojem Mur nastavlja bespoštednu kritiku američke administracije i oligarhije koja vlada sistemom, ovog puta fokusirajući se na 11. septembar, njegove uzroke i posledice, posmatrane u kontekstu senzacionalnih otkrića o kontaktima predsednika Buša, njegove porodice i poslovnog klana, s naftnim klanovima iz Saudijske Arabije, uključujući famoznu porodicu Bin Laden. Vrhunac njegove karijere predstavlja film Žeđ za nasiljem, za koji 2002. godine dobija Oskara, kao i Farenhajt 9/11 koji osvaja Zlatnu palmu na ovogodišnjem Kanskom festivalu.

I. J.