U toku je rasprodaja šest centralnih beogradskih bioskopa, doskora u vlasništvu Beograd filma. Njegovom privatizacijom doduše ništa se nije postiglo u filmskoj industriji niti u razvoju cinema kulture, ali zato u trgovanju nekretninama jeste. Zbog potreba trgovačkih transakcija sada se novi vlasnik bioskopa Balkan zove Beobana, Jadrana Beojana, a Kozare Beokona, a tu su još i Partizan – Beopana, Voždovac – Beovona i Slavica – Beoslana. Njihovi kupci su dve firme sa Kipra, a dalja sudbina bioskopa – nepoznata.

Samo nekoliko godina posle bioskopske histerije za Zonom Zamfirovom, najgledanijim domaćim filmom svih vremena, sudbina kina u Srbiji takoreći je vodviljska. Oni su najčešće tehnički tragikomični, bez publike, ili pretvoreni u bazare, ili su zatvoreni, ili u statusu "aktivan" sa po svega dva-tri filma godišnje. I kad bi se sada pojavio domaći blokbaster potencijala Zone Zamfirove, ni približno ne bi mogao stići a kamoli premašiti rekord od milion i dvesta hiljada gledalaca, i to iz jednog, prilično banalnog razloga: ne bi imao gde da se prikazuje.

PODACI: Najnoviji podaci iz Filmskog centra Srbije odnose se na 2005. godinu, a prema njima u Srbiji je tada bilo 167 bioskopa, odnosno 185 bioskopskih sala. Grad Niš je, na primer, imao jedan bioskop, odnosno četiri sale, Novi Sad nekoliko bioskopa sa ukupno pet sala, za Beograd se računa da je imao čak 45 sala, a u statistiku su ušli i svi oni bioskopi po domovima kulture i mesnim zajednicama u unutrašnjosti koji otvore vrata za projekciju filma samo povremeno, čak i sasvim retko.

U to vreme, kada je statistika pravljena, i Beograd film je u svom vlasništvu imao 14 bioskopa, a među njima i elitne dvorane u centru grada: Balkan, Kozaru, Jadran, 20. oktobar, Zvezdu, Odeon… Međutim, još odranije trpeo je iz dana u dan konstantan pad broja posetilaca, pri tom hronično opterećen posledicama ekonomskih kriza, sankcija, nagomilanih dugova, poplavom DiVX-ova, propalim salama i opremom. Tapkaroši koji su u nekom prošlom životu "valjali" karte stojeći pored prodavaca semenki, već uveliko su se prebacili sa deviza na "pirate". Država je na pirateriju čkiljila na jedno oko, a ono drugo nije otvorila ni do dan-danas. Od sunovrata 2003, kada je uobičajeni minimum od pet gledalaca, neophodan za puštanje filma, postajao sve redovniji, a u praznoj sali odnos prema kinematografu bivao sve neposredniji, Beograd film, koji je tada jedva uspeo da sakupi petsto hiljada gledalaca za godinu dana, više se nije oporavio. Privatizovan je u februaru 2007. godine, a njegov većinski vlasnik postao je Nikola Đivanović, biznismen iz Londona. Đivanović je kupio 70 odsto društvenog kapitala Beograd filma koje je platio 9,2 miliona evra. Pošto mu je ugovor nalagao da mora obezbediti kontinuitet delatnosti preduzeća, kao i obavezu minimalnog ulaganja od 200.000 evra, Đivanović je toliko i uložio. Bioskop Jadran je tako dobio digitalni projektor i redizajniranu salu. "Zbog katastrofalne situacije na našoj bioskopskoj sceni i zla koje predstavlja piraterija, ne znam da li će me proglasiti za Don Kihota ili za vizionara, ali meni se čini da je najbolji način da se publika vrati ako sve učinimo da odlazak u bioskop ponovo postane veliko zadovoljstvo za gledaoce", govorio je Đivanović pre samo nekoliko meseci prilikom otvaranju Jadrana, posle čega je ubrzo baš taj prvi srpski digitalni bioskop sa još pet centralnih beogradskih bioskopa prodao kiparskim firmama za čitavih 19,7 miliona evra.

NERAVNINE: Od samog početka prodaje Beograd filma postojale su mnogobrojne neravnine. Agencija za privatizaciju je procenila ukupnu vrednost kapitala koji se privatizovao na nešto više od 20 miliona evra (tu su najvažniji objekti Beograd filma, to jest 14 bioskopa ukupne veličine 13.830 kvadratnih metara plus 5704 kvadratna metra građevinskog zemljišta). Međutim, na samoj aukciji vrednost je naglo pala pa je početna cena za prodaju Beograd filma iznosila svega četiri miliona evra. Ovaj pad Agencija za privatizaciju objasnila je nagomilanim dugovima preduzeća. Tako je Đivanović kupio 14 bioskopa za devet miliona evra, da bi za nešto više od godinu dana samo šest bioskopa prodao za oko 19 miliona evra.

Sporno je i to što u kupoprodajnom ugovoru piše da se kupac obavezuje da "neće prodati, preneti ili na bilo koji drugi način otuđiti akcije u periodu od dve godine, od dana zaključenja ugovora", kao i da će u tom periodu "obezbediti kontinuitet poslovanja preduzeća". Što se ovog drugog tiče, na repertoaru među desetak aktivnih beogradskih bioskopa jedva da ima neki Beograd filma: Jadrana nema, za Zvezdu piše da nema predstava, i jedino radi Balkan, koji je u saradnji sa režiserom Darkom Bajićem renoviran, otvoren, i programski drugačije i kvalitetnije osmišljen.

Dve godine od privatizacije Beograd filma ističu u februaru 2009. godine. Đivanović je i pre roka isplatio sve svoje obaveze prema državi, pa su se već na ovogodišnjem junskom zasedanju skupštine akcionara, kao tačke dnevnog reda pojavile odluke da Beograd film osniva zavisna društva Beobana, Beopana, Beoslana…, u koje pojedinačno ulazi imovina šest bioskopa, i koje će biti prodate kiparskim firmama Zerosum i Šatnel. Kasnije se iz Beograd filma moglo čuti da se namena bioskopa neće menjati do februara 2009, kako i piše u ugovoru, ali kakve to ima veze kada će bioskopi ionako biti prodati, ne samo pre dozvoljenog roka nego je pitanje da li će ikada više i biti bioskopi.

Na sednici skupštine akcionara Beograd filma, inače održanoj pod pojačanim obezbeđenjem i u prisustvu medija, većinski vlasnik Nikola Đivanović nije bio. Tada je na pitanje akcionara šta će se dogoditi s bioskopima nakon prodaje, predsednik skupštine odgovorio da oni prelaze u vlasništvo kupca te da je reč o veoma specifičnim nepokretnostima, objektima kulture, što od novog vlasnika zahteva mnogo vremena kako bi ih prilagodio potrebama i od njih stvorio klasičan poslovni prostor. Veći deo tih objekata, kako je rekao, zatvoren je prostor, u suterenu, ili pod zaštitom Zavoda za zaštitu kulture. To bi valjda trebalo da znači kako su objekti kulture za trgovinu nekretninama "otežavajuće" činjenice, pa za njih na tenderu u proteklih godinu dana, kako je rečeno, nije bilo adekvatne ponude, sve do ove kiparske. Po svemu sudeći, preostaje još samo da u centralnim beogradskim bioskopima, ionako deficitarnim i po broju i po kvalitetu, počnu da niču kockarnice, parfimerije, lanci slavnih robnih marki i kafića, scenario već viđen u slučaju naglo nestalih knjižara iz centra grada.

OTPORI: Nezadovoljni zbog nepoštovanja odredaba kupoprodajnog ugovora, zbog odluka o daljoj preprodaji imovine Beograd filma, nezadovoljni zbog vlastitog položaja i potpune isključenosti iz dalje sudbine preduzeća, Udruženje manjinskih akcionara Beograd filma podnelo je krivičnu prijavu protiv Nikole Đivanovića, većinskog vlasnika Beograd filma. U njoj se navodi da je većinski vlasnik odmah posle privatizacije prodao bioskope Drinu, Central i Jedinstvo za nepoznat iznos sredstava, da su akcionari tek iz skupštinskog materijala saznali da postoji namera da se proda šest bioskopa na elitnim lokacijama, kao i da je Agencija za privatizaciju, između ostalog, dozvolila većinskom vlasniku da svoj paket akcija ustupi Lajt blu trejding limitedu, firmi sa Bahama koju takođe zastupa Đivanović. U Udruženju navode da se rasprodajom bioskopa čini i neprocenjiva šteta najstarijem srpskom preduzeću za proizvodnju, prikazivanje i distribuciju filmova, da se čini ogromna šteta kulturnom životu Beograda, kao i to da su od većinskog vlasnika dobili odgovor pismenim putem kako "lokacije bioskopa Balkan, Voždovac, Kozara, Partizan, Jadran i Slavica jednostavno nisu adekvatne za modernu bioskopsku delatnost". Tačno je da "moderna bioskopska delatnost" podrazumeva sinema multiplekse sa tehnički odlično opremljenim salama, velikim i sjajnim predvorjima koja su vezana uz šoping-molove, video-igraonice i pretežno periferiju gradova. Međutim, nova prostorna strategija bioskopa oblikuje i nove potrebe gledaoca, navikavajući ga tako na uvek slobodno parking mesto, komociju za noge, malo umetnosti i mnogo zabave u pauzi od kupovine. S druge strane, starinski, klasični bioskopi u centru grada zato dobijaju nekakvu muzejsku patinu, vrednost više, pa su kulturološki, umetnički akcenti u njihovom repertoaru, izgledu i atmosferi koju čine, nešto izraženiji.

Za razliku od razvijenih evropskih zemalja, u kojima kult odlaska u bioskope nije narušen, pa je, recimo, Velika Britanija 2004. godine zabeležila 171 milion poseta, što je kod njih skoro najveći broj u poslednjih 30 godina, domaće istraživanje je pokazalo da je tokom jednog dana od 10.000 bioskopskih mesta, koliko ih navodno Beograd ima, prodato samo 300 ulaznica. Ako su tog dana radili Takvud, Roda, Dom sindikata i još nekolicina manjih bioskopa u centru grada, što je inače uobičajena slika, onda ova brojka i nije tako katastrofalna.

Za propast domaćih bioskopa i slabu posetu publike, vlasnici najviše okrivljuju pirateriju i izmenjene potrebe publike. Piraterija zaista nesmetano grabi i napreduje, pa su još odavno u poređenju sa jeftinim filmovima na pijačnim tezgama filmovi skidani sa interneta neuporedivo bolja "investicija". Ne samo što su besplatni, nego kada je reč o kvalitetu podjednako su "mačka u džaku" kao i kupljeni pirati. Ipak, tri su razloga zbog kojih sigurno ima mnogo onih koji se ne bi odlučili za pirate nego baš za bioskope. Prvo, kvalitet piratske kopije može biti toliko loš da ne vredi ni onih 100 dinara niti truda oko interneta, drugo, teško je naći piratski film a da nije iz grupe najkomercijalnijih, i treće a najgore jeste dobar "piratski" film. Jer ako je zaista dobar, takav film zaslužuje samo veliko bioskopsko platno i kvalitetno ozvučenje.

Za "izmenjene potrebe publike" jedino nije jasno u kom pravcu su se izmenile, naročito ove naše, skromne publike. Osim, ukoliko to nisu zahtevi za čistom, udobnom, toplom salom, dobrom slikom i zvukom. Tek toliko da se pokriju troškovi ulaznice. Sve to pod uslovom da se u bioskopima uopšte nađe film dostojan izbora, nešto što nije suluda ljubavna vrteška, priča o čudovištima ili o napaljeno duhovitim adolescentima. Tužni, istovetni bioskopski repertoari vuku se u dosadnim noćima, od Rode, preko Takvuda, Doma sindikata, Akademije 28, ponekad i Arta. Nije lako u milionskom gradu naći dobar bioskop i u njemu dobar film, često je to i nemoguće, pa su, istina, potrebe publike već duže vreme na silu menjane, u korist kućne premijere i "žabaca" koji su namirisavši plen zauzeli svaku veću raskrsnicu u gradu i preuzeli ulogu hramova filmske umetnosti.