Svakom se tekstu može prići na više načina, a naročito na tri. U prvom, objektivističkom pristupu, autor nastoji da se izmakne iz teksta kako bi sopstvene intervencije sveo na najmanju moguću meru i tako pustio tekst da govori sam za sebe. Potpuno je, međutim, misteriozno kako to tekst govori sam za sebe ako je već predmet tumačenja?! Sve i da je najobjektivniji na svetu – šta god to, u međuvremenu, značilo… a ne znači bogzna šta – tumač uvek zaseca tkivo teksta, povređuje ga. Objektivistički pristup najčešće je izgovor za interpretativni kukavičluk, za nemoć, za teorijsku nepreduzimljivost i bezidejnost. Drugi način, način tradicionalne hermeneutike, nastoji da tekst razume bolje nego što ga je razumeo sam pisac. Taj pristup pretpostavlja da se istina teksta krije iza samoga teksta, u njegovim implicitnim značenjima, a ne eksplicitnim iskazima. Tumač, dakle, pokušava da uhvati ono što je autor hteo da kaže, a ne ono što je rekao. Problem je, međutim, u tome što autor valjda kaže upravo to što je hteo da kaže, te se njegova namera iscrpljuje u onome što je rekao. Zašto bi inače pisao? Za treći pristup još nije skovano ime, pa ćemo ga, za ovu priliku, nazvati brutalnim čitanjem. Tako je, recimo, Makijaveli prišao Titu Liviju. U svoje čitanje uneo je čitavo svoje diplomatsko iskustvo, svu svoju erudiciju, sve svoje strasti, zanose i zablude, svoju ideologiju, tvrdoglavost i tananost i nije mu palo na pamet da se femka i izigrava objektivnog čuvara istine, niti je nastojao da Livija razume bolje nego što je on razumeo sebe. Ništa od toga. Makijaveli ga je, naprosto, bezobzirno upotrebljavao i zloupotrebljavao, uzimao je šta mu se prohte i odbacivao ono što ga ne zanima, krivio i savijao, čupao iz njega hranljive materije i sav taj livijevski materijal, čak i kada je pisao protiv njega, ugrađivao u svoju čudesnu građevinu. Makijaveli je Tita Livija brutalno i veličanstveno iskidao, ni najmanje ne mareći da li je Livije hteo da kaže baš to što mu je Makijaveli spočitao, te mu je – nanoseći mu nepravdu, "krivo" ga tumačeći – svojim delom uzdigao veličanstven spomenik. Može li autor da poželi boljeg čitaoca?

Milorad Belančić, najplodniji domaći filozof, pisac Genealogije palanke (između ostalog), odlučio je da skrupulozno, ozbiljno, filozofski odgovorno, analizira dve (jedine) filozofske knjige ubijenog premijera Srbije, filozofa i prevodioca Zorana Đinđića, a da se nijednom ne uplete u mrežu nekakve objektivnosti, niti da se bojažljivo povuče pred ozbiljnošću, ali i delikatnošću zadatka koji je nametnuo samome sebi: ispitati nosivost Đinđićevih filozofskih ideja.

Đinđić je objavio samo dve filozofske knjige: Subjektivnost i nasilje (1982) i Jesen dijalektike (1987). Posle tih knjiga, ili paralelno sa njima, objavljivao je političke oglede i angažovane tekstove po novinama i časopisima, prevodio sa nemačkog, da bi, sa ulaskom u politiku, prestao da piše i prevodi, ili barem prestao da objavljuje. Njegova tragična sudbina, međutim, pokrenula je pitanja koja možda ne zvuče lepo, ali su legitimna: kakva je nosivost Đinđićevih filozofskih ideja i da li one zaslužuju istu onu pažnju koja se poklanja njegovom političkom delu? Da li su i u kojoj meri Đinđićeve filozofske ideje igrale ulogu u njegovoj politici? Kakve su to ideje? Eksplicitno ili implicitno Belančić odgovara na ova pitanja i na 300 stranica ispisuje izvanredan filozofski tekst u kojem se mešaju njegov i Đinđićev glas, stvarajući svojevrsnog filozofskog kentaura, novo filozofsko biće koje govori glasom za koji nismo ni znali da može da postoji (kao ni sam kentaur, uostalom).

ĐINĐIĆEVA FILOZOFIJA: Đinđić se filozofski obrazuje u sredini impregniranoj marksizmom, ali, na sreću, i sa snažnim naglaskom na klasičnoj nemačkoj filozofiji. Zbog toga Belančić svoju knjigu smešta na tri (sinhrone) ravni: na prvoj on čita Kanta, Fihtea, Hegela i Marksa, na drugoj Đinđića (koji čita Kanta, Fihtea, Hegela i Marksa), na trećoj uvodi sopstvenu perspektivu. Ali iz svoje perspektive – dekonstruktivne – on čita svakog od ovih autora, uočavajući upravo izvanredan motiv u Đinđićevim spisima: budućem premijeru tesno je u marksističkoj košulji u koju ga guraju njegovi profesori i nemačka filozofija. Đinđić se ne oseća dobro u pojmu koji je oblikovao pre svega Hegel i nastoji da izađe iz njega, da ga pocepa, da ga razori, ali to čini upravo onim oruđima koje mu nude veliki Nemci, dakle pojmovima koje su oni skovali za drugu i drugačiju upotrebu od one koja je potrebna Đinđiću. Hegel mu nudi mistriju, ali Đinđiću je potrebna kuka. Hegel mu nudi libelu, a Đinđiću je potreban pijuk. Marks mu nudi temelj, a Đinđiću je potrebna čvrsta, ali pokretna površina. U času kada piše, dok se svom svojom lucidnošću hrve sa tim problemima – a teško da je postojao zahtevniji filozofski zadatak u to vreme nego pokazati nasilje subjektivnosti – on ne poseduje dovoljno izgrađen pojmovni arsenal da bi mogao ozbiljno da naudi velikim sistemima. S druge strane, Belančić u čitavu priču ulazi iz francuske priče, već dobrano oblikovan radovima poststrukturalista, što znači da je njegova pojmovna mašinerija znatno pogodnija za zadatak koji je upravo Đinđić sebi postavio: razgraditi premoć sistema i sinteze, pokazati da je svaki pokušaj utemeljenja uvek nasilan, izumeti nove, elastičnije pojmove. (Kao dodatak glavnome tekstu Belančić je u knjigu uvrstio i razgovor sa Đinđićem koji je, 1987. godine, vodio na Trećem programu Radio Beograda, a koji svedoči upravo o tome da oni rade na istom problemu, ali drugačijim pojmovnim sredstvima.) Zbog toga se Belančić svojim dekonstruktivnim iskustvom, stranim Đinđiću, kalemi na Đinđićev tekst i koristi ga onako kako sam autor nije mogao, da bi stvorio ovog uzbudljivog filozofskog kentaura nemačke čvrstine i francuske uzbudljivosti.

U ovom neobičnom i na svaki način plodnom susretu na tromeđi klasične nemačke filozofije, Đinđića i Belančića, rađa se knjiga koja pokazuje, istovremeno, da se bez velikih Nemaca ne može filozofirati, da je Đinđić lucidan i važan filozof, te da je Milorad Belančić (uz dvoje, troje mlađih filozofa) možda i najmarkantnija filozofska figura ove sredine.