Obespravljivanje greške je greška, a ono nepogrešivo je pogrešno naučeno.

Da đaci umeju da odvale urnebesnu glupost, poznato je. Rade to jer ne znaju, jer ne razumeju, jer im je loše ili pogrešno objašnjeno, jer su bili nepažljivi, jer su naopako pročitali ili čuli, jer su pokušali da se vade ne znajući onu mudru kockarsku da kockara majka nije karala što se kockao, no što se vadio. Kazna za neznanje, odmerena po jedinici gluposti, ili njenom intenzitetu, loša je ocena. Uglavnom. Lucidniji profesori zapisuju i pamte provale, poneko objavi knjigu na tu temu, a oni najređi nastoje da razumeju poreklo greške. Predrag Krstić, jedan od najsamosvojnijih filozofa ovdašnjih, a svakako najodvažniji, u svom filozofsko-biografskom prtljagu nosi i pristojan broj godina iskustva srednjoškolskog profesora. Asocijativni filozofski rečnik, knjižica od nepunih stotinak stranica malog formata, spisak je "grešaka" njegovih učenika, ali znatno više razrada motiva koji su do "greške" doveli, odnosno, ponajviše, prilika za filozofsku refleksiju koja pokazuje do kakvih nesporazuma, i zbog čega, dolazi kada se filozofiji nevični duh susretne sa filozofijom. Tada poslanica apostola Pavla, recimo, postaje apostolka (sandale) poslanika Pavla, spekulacija (filozofska metoda) postaje špekulacija (novčana transakcija), skepsa postaje sepsa, a skeptičko septičko, dok pripadnici epikurejske škole mišljenja, koja je dobila naziv po svome osnivaču Epikuru, postaju, da prostite, epikurci. Možda i najurnebesniji nesporazum događa se sa rečju redukovati, koju su učenici razumeli u značenju "zatvoriti", zbog toga što su bili navikli na redukovanje gasa ili vode, dakle zatvaranje dovoda gasa ili vode, ali i zato što su redukciju, svođenje, mešali sa nekada slavnom reči "restrikcija", ograničenje (da podsetimo one mlađe: restrikcije struje bile su redovno stanje u neprežaljenom socijalizmu, kada smo, u mraku, satima džonjali uz voštane sveće, sve na polzu otadžbine… danas po ceo dan, čak i zimi, imamo struju, pa nam opet nešto fali). Sve pobrojane "greške", računajući i hotimično izvrtanje reči, poslužile su Krstiću da, na sebi svojstven način, s puno humora i jezičkih preokreta, rečenicom dugom i vijugavom (koja se, gdegde, teško probija kroz sopstvenu kitnjastost), zavrti filozofsku terminologiju, odnosno fizolofsku termitologiju i izbaci nas iz samozadovoljne ravnoteže utvrđenog znanja. U veštom kombinovanju elementarnih filozofskih koraka, brzih etimologija i genealoških operacija, filozof-profesor nastoji da pronikne u to otkud greška baš na mestu na kojem je napravljena (ukoliko je uopšte reč o grešci, a ne o zavitlavanju), a da se, pritom, ne zadržava na olakim objašnjenjima i opštim mestima po kojima su učenici – polaznici, kako to suzdržano-aristokratski piše profesor – uglavnom napaljeni magarci koje ne zanima ništa drugo do sex (naravno da ih zanima sex, ali to je так нормально; videti odrednice perverzija, epikurac, stojci). Polaznici su, po ovom osetljivom, obrazovanom i duhovitom profesoru, bića mogućnosti koja pokušavaju da dopru do jezika kojim bi izrazila nešto od svojih muka i svojih radosti. U veoma svedenoj, ali živoj igri pojmova, Krstić ne prestaje da krnji velike blokove kakvi su znanje, duhovnost, celina, jedinstvo, ozbiljnost, doslednost i da, njima nasuprot, afirmiše raznovrsnost, fragmentarnost, izmeštenost, duhovitost, intelektualnu odvažnost, igru.

To, pak, što pokazuje višak razumevanja za svoje učenike, daje profesoru, s druge strane, pravo da bude oštar tamo gde većina profesora ili ne shvata o čemu je reč, ili shvata, a ćuti. Ono što je Krstić kao profesor filozofije, očigledno, mrzeo više od svega što se inače može mrzeti na takvom poslu, bili su mali poltroni i nadobudni štreberi, po njemu najveći mogući protivnici filozofije kao discipline koja pretpostavlja ne samo natprosečnu pamet, već, u jednakoj meri, i hrabrost da se bude sam i pred sobom i drugima, odvažnost da se greši i da se greška prizna (u određenoj meri upravo je ovaj motiv nit vodilja ove knjige). Upečatljiv primer za duboko, nepopravljivo i kažnjivo neznanje, jeste Platonov dijalog Ibid. Svaki zahtevni profesor filozofije – a profesor filozofije po definicije јe biće zahtevno – uputiće polaznike na originalne tekstove. Ne, dakle, na sekundarnu literaturu, ne tumačenja Platonovih dijaloga, već na same Platonove tekstove. No, uvek će se naći pametnjaković-prevarant koji će pokušati da proda mošnice za bubrege, da paradira znanjem, ali mu to neće poći za rukom jer, naprosto, nije dovoljno ni iskusan, ni bistar. Klinac će, gonjen svojom nezdravom ambicijom podržanom neznanjem, da upadne u rupu koju je sam kopao tako što će latinsku oznaku za "isto", dakle Ibid, oznaku koja se koristi u beleškama ispod teksta (u fusnotama), da prepozna kao još jedan od Platonovih dijaloga čudnog imena: Ijon, Fedon, Lisid, Harmid, Ibid. Ibid, naravno, nije vlastito ime, što je slučaj sa svim naslovima u prethodnom nizu, ali ukoliko imamo posla sa "neobaveštenim ili poluobaveštenim" učenikom, "uvlačenju sklonom opsenaru, folirantu, prodavcu magle" (str. 47) tada i Ibid, ako treba, postaje ime Platonovog dijaloga. Profesor sada zna barem dve stvari: učenik nije čitao original, jer u originalima nema naznake Ibid i zna da je reč o đaku sklonom prevari. Ali nije to najgore. Problem je kada mali prevarant, ne imajući hrabrosti da prizna grešku, da prizna pokušaj prevare, počne da brani neodbranjivo i tvrdi epsku glupost da je on, eto, čitao Ibida. Šta čitao! Družio se! Takva se beskrupuloznost, međutim, ne prašta.

Predrag Krstić je ispisao u osnovi nežnu, humorom obeleženu, na neobičnoj ideji sazdanu knjigu koja se obraća kako stručnjacima tako i radoznalim čitaocima. Da stvar bude zanimljivija, Asocijativni rečnik tek je nacrt onoga što bi, ako autor bude imao snage, jednoga dana mogla da postane, obimom, sadržajem i izvedbom, knjiga zamašne filozofske nosivosti. Od najsamosvojnijeg filozofskog autora ovdašnjeg to se i očekuje.