Delo Fridriha Ničea velika je Roršahova mrlja, okean značenja koji gotovo sto pedeset godina, postojano, zapljuskuje obale smisla i kruni ih veoma delotvorno. Smisao, utoliko, nije veličina kojoj Niče unapred poklanja poverenje – filozofija, za njega, nipošto nije potraga za smislom, već za perspektivom koja će smisao dovesti u pitanje – a ono do čega je njemu stalo upravo je tumačenje smisla. I samo Ničeovo delo priziva tumačenja, uzgaja ih, a potom mrvi kako bi otvorilo prostor za nova i drugačija tumačenja, pri čemu se nikada u tim tumačenjima ne iscrpljuje, nikada ne sagoreva do kraja, već se hrani leševima svojih čitalaca i uvek iznova rađa iz sopstvenog plamena. Zbog toga se klasičnim ne naziva samo delo koje je nadživelo svoje tumače, kako je napisao Peter Sloterdajk, već ono delo koje uvek iznova proizvodi tumače, koje se opire dovršenim značenjima i utvrđenim položajima, ono delo, dakle, koje živi samo ukoliko se, zahvaljujući svojim tumačima, kreće. Ako bismo parafrazirali samoga Ničea koji je u 481. paragrafu Volje za moć napisao da ne postoje činjenice, već samo tumačenja činjenica, mogli bismo, bez prevelike bojazni da bi se Niče naljutio, reći da ne postoji Niče, već samo tumačenja Ničea. U onoj meri, dakle, u kojoj tumačenja ne postoje bez onoga što tumače – u ovom slučaju Ničeovo delo – ni Ničeovog dela ne bi bilo bez velikih tumača poput Žila Deleza, Mišela Fukoa, Pjera Klosovskog, Žorža Bataja, Valtera Kaufmana, Eugena Finka ili Martina Hajdegera. Tumačenje francuskog filozofa Mišela Ara (Michel Haar) jedno je od najboljih. Pitanje na koje odgovara u ovoj knjizi ključno je: zbog čega i kako Niče prevazilazi metafiziku? Zbog čega je najvažniji zadatak filozofije da se prevaziđe metafiziku i čega to ima u metafizici što je čini tako opasnom da ju je potrebno uništiti? Sam Niče je čitavog života odgovarao na to pitanje i rešavao ga na način koji bi se, beleži Ar, mogao nazvati drskim, ali drskost je, u Ničeovom slučaju, tek ime za genijalnost, smelost, lucidnost, ime za neodustajanje od ideje čak i kada su svi drugi odustali od njega, Ničea, jer nisu uspevali da izdrže u blizini plamena koji nikakva sila – poput usamljenosti, bolesti, čak ni strasnih neprijateljstava – nikakva sila, dakle, osim ludila, nije mogla da stiša.

Zbog čega je, dakle, i po koga, metafizika opasna? Kao disciplina koja barata idealnim značenjima i, logici zahvaljujući, idealnim značenjima daje prednost nad nesavršenim područjima iskustva, metafizika se pokazuje kao nasilna struktura nalik Prokrustovom krevetu. Takav sklop možda je najbolje sažela anegdota koja se pripisuje Hegelu: kada je, posle predavanja, velikom filozofu prišla dama i spočitala mu da je ono što govori u suprotnosti s činjenicama, Hegel je, kaže priča, odbrusio da “utoliko gore po činjenice”. Dakle, ako se metafizici ne dopada to što se stvarnost ne uklapa baš najbolje u njene sheme, ona će tu stvarnost, u skladu s Prokrustovom idejom, malo da nategne, ili malo skrati, zavisi od veličine. Zbog toga su totalitarni sistemi u osnovi metafizički, jer ako se stvarnost ne slaže s njihovim idejama valja je popraviti, makar i uz pomoć sabirnih logora i metka u potiljak, ako već ne može drugačije. Niče, naravno, nije doživeo koncentracione logore, ali svojom ih je kritikom metafizike veoma dobro anticipirao: tamo gde idealni svetovi odnesu prevagu nad neidealnim životom rđavo nam se piše. Upravo na takvim motivima počiva prvo poglavlje Arove knjige “Subverzija kategorija i identiteta”. Idealna značenja, naime, počivaju na kategorijama, na pojmovima koji se mogu pronaći samo u logičkim konstrukcijama. Iz samih kategorija se, opet, izvode identiteti kao metafizičke veličine, a na identitetima počivaju neidentični iskustveni svetovi koji se silno upinju da te identitete opravdaju, da ih nekako upripodobe sopstvenoj nesavršenosti – i eto belaja. Protiv takvih postavki Niče besni, a Ar strpljivo beleži Ničeove besove i, poput cigala, ugrađuje ih u zdanje svoje knjige. Istina, laž, dobro, zlo, lepo, ružno, zdravo, bolesno… ništa od svega toga ne prolazi kod Ničea zdravo za gotovo jer u svakome od tih velikih pojmova na kojima počiva evropska civilizacija Niče otkriva čitave naslage skorelih značenja, stereotipa koji mišljenju oduzimaju gipkost, a životu snagu. Čak ni samo mišljenje ne prolazi dobro jer šta znači misliti ako je jezik jedino sredstvo pomoću kojeg pristupamo mišljenju, pa se, utoliko, za razliku od mišljenja, jezik može uhvatiti, sapeti, osloboditi, analizirati. I kako uopšte razlikujemo mišljenje od jezika? Jezik, čak i kao nosilac metafizičkih značenja, nije metafizička veličina. Zbog svega toga Niče uvodi nove pojmove bivajući, istovremeno, svestan da njegov jezik neće biti u stanju da se sasvim otrgne metafizici – metafizički pojmovi stari su hiljadama godina i veoma moćni – ali volja za moć, perspektiva, genealogija, večno vraćanje, neki su od novih pojmova koji se uspešno nose s metafizičkim mrežama nepomerivih istina, ili su makar u tolikoj meri novi i zavodljivi da će, poput živopisnog mamca, privući najlucidnije tumače dvadesetog veka.

U drugom poglavlju Ar će, kroz Ničeovo odustajanje od Šopenhaura, pokazati koji su filozofski motivi bili okidači za Ničeovo odmetništvo od čitave filozofske tradicije, dok se treće poglavlje o Ničeovom preokretanju platonizma može, verovatno, smatrati jednim od ključnih. Šta znači preokretanje platonizma? Za Platona ideje su sama suština, istina života, dok je svet samo jedna prilično nesavršena kopija tih i takvih ideja. Razume se da je kod genijalnog filozofa poput Platona sve to veoma složeno i nipošto lako opovrgljivo, ali važno je, za ovu priliku, primetiti da se čitavo hrišćanstvo, sa idealnim bićem na vrhu hijerarhije moći, ispililo iz platonovskih ideja o idejama. Ničeu je hrišćanstvo, naročito u vidu kojekakvih crkava i sveštenika, bilo apsolutno nepodnošljivo, te je, bez previše oklevanja, upravo Sokrata i Platona okrivio za kilavo stanje stvari u svetu. Hrišćanski asketski ideal i moral sveštenika bio mu je ključni dokaz da je čovečanstvo na nepogrešivo pogrešnom putu, pa je sebi zadao skroman zadatak koji niko pre njega (osim možda Spinoze) nije bio u stanju da izvede: skrenuti pažnju ljudima da jure ka provaliji, te da iscrpljivanje u raspravama da li je bolje kretati se levom ili desnom stranom puta koji vodi u provaliju i nije preterano koristan poduhvat. Zbog toga je predložio preokretanje platonizma: umesto idealnih značenja u temelje ljudskog zdanja postaviti manje čvrste, ali gipke cigle. Umesto suštine pojavu. Umesto istine privid. Umesto koordinatnog sistema objektivnosti prostor za igru subjektivnosti. Umesto totaliteta slobodan prostor za sukob različitih mišljenja. A šta to znači Ar pokazuje precizno i ubedljivo. Četvrto poglavlje “Urođena bolest jezika” direktan je nastavak prethodne celine i baca se u samo grotlo Ničeovog vulkana: na mesto arhimedovske tačke izvesnosti postaviti neizvestan, ali slobodan jezik. Razume se da je ljudima neizvesnost nepodnošljiva, ali čvrstina nije drugo do privid. “Kritika i subverzija subjektivnosti”, peto poglavlje, suočavanje je s temeljnim zabludama evropske civilizacije među kojim se zabludama ističe istina (istina kao zabluda), dok se tri završna poglavlja okreću filigranskim analizama kako slavnih, tako i manje čuvenih Ničeovih pojmova.

Svako ozbiljno čitanje Ničea, danas, mora da računa na ovu knjigu Mišela Ara. Njegove čvrste, lucidne analize nude nam se kao vodič kroz veliko Ničeovo delo, tako pitko i tako divlje u isto vreme.