Ima tome tačno, da se bude do kraja pismeno, petnaest godina, kako je u Valjevu, povodom 125. godišnjice Gimnazije, trebalo da bude organizovana izložba slika Slobodana Jevtića Pulike, koji preko četrdeset godina živi i stvara u Šamalijeru kod Klermon Ferana, pokrajina Overnja, Francuska. Izložba je otkazana na neodređeno vreme jer je tadanji SPS predsednik Odbora za proslavu, te predsednik opštine Valjevo, Milorad Ilić nadimka Kaplar, koji sade, pazi sad, obmnaša mesto pomoćnika ministra za infrastrukturu zaduženog za putove, javio da "nije vreme i situacija", jerbo on i sredina u kojoj predsedav’o, zbog bombardovanja Srba u Bosni, ne mogu garantuju sigurnost Francuza koji su trebali da dođu sa Pulikom.

REZULTAT NADE: To neodređeno vreme prošlo, i zadnje subote, 20 marta, povodom dana Grada i 140. godišnjice Valjevske gimnazije, baš u gimnaziji, arhitektonskoj posebnosti koju je projektovao deda Leonida Šejke, otvorena, takoreći retrospektivna, izložba Pulikinih slika pod imenom "Alfabet zvezda, 55 godina traganja za slikom". Kako je Pulika uistinu renesansan i grande Čovek po sebi, čije je delo nedovoljno poznato na ovim prostorima, prilika je da se nešto kaže na te teme. Rođen u Valjevu 1934, studirao arhitekturu, završio scenografiju kod Milenka Šerbana. Bavio se pozorišnom i filmskom scenografijom, sredinom šezdesetih, posle snimanja filma Dugi brodovi, na vikinškoj lađi napravljenoj za potrebe tog filma, kreće za tu Ameriku, ali stiže samo do Sredozemlja. Ipak odlazi u Ameriku, ali posle nekoliko godina se nastanjuje u Šamalijeru, gde i danas živi poznat kao Slobo. Pored toga što na svoj način slika kosmos, poznat je po oslikavanju murala, zidnih slika, te kao veliki kolekcionar i osnivač i direktor prestižnog Trijenala svetske grafike malog formata u Šamalijeru. I to nije sve, veliki Prever je za njega rekao – Pravi genije, sve zna. Slikar, vajar, aranžer, stolar ako zatreba… Rekli i drugi, recimo likovni kritičar Rolan Duklo – Umetnik, taj vodič kroz treperava predskazanja, geometar vremena sna, na način Aboridžina izmišlja psihoanalizu peska i kore. Sloba stvara istoriju koja će tek doći. On spaja trajanje autentične eksplozije u vrhuncu njene snage. Ali umesto da iz te eksplozije iscrpi sav gnev, on ga neprekidno, do u beskraj, ovekovečuje. Niko nikada neće uspeti da dosegne do ključeva onih procesa koje on pokreće u tajnovitosti svog ateljea… Evo i početka pesme koju je Robert Liris napisao na ovu temu – Crveno, beše li to početak sveta/ i njegove noći poslednje/ Delić sna i komadić rastakanja/ uzaludno prelamanje stakla/ privid koji uništava/ nevidljiva tajna smrtonosna/ To je život koji izmiče kraj nas…

Dakle, u rečenu i poslednju subotu dogodila se Pulikina izložba u Valjevskoj gimnaziji. Prepuni hodnici, direktor škole svečano izjavi da su posle neuspelih pokušaja uspeli da organizuju izložbu, gradonačelnik Valjeva se nastavio da ponosan, veliki i istorijski dan za Valjevo, počasni konzul Srbije u Klermon Feranu Rober Deris prenese pozdrave ambasadora Batakovića i gradonačelnika Šamalijera, selektor izložbe, istoričar umetnosti Moma Pavlović, koji slikaru školski drug, reče da Pulika slikar prostora, sami slikar, u emotivnom nastupu uspe da kaže da je njegov povratak rezultat nade da ovakve kuće, i na ovaj način, mogu da opstanu u ovom ludačkom svetu potrošnje…

TO MU DUŽNOST: Nedugo, iskoristimo priliku za razgovor sa Pulikom. Prvo što kaže je da je presrećan što izlaže u prostoru zgrade Gimnazije, lično je protiv sterilnih galerijskih prostora, njegove slike treba da odvedu mlade malo dalje od života u koji su saterani. Kosmos, taj nama nepoznati prostor, je njegova opsesija preko pedeset godina, i vrlo je sporo, i sukcesivno, ulazio u taj postupak. Sad je došao do klimaksa tog svog iskustva sa kosmosom, rezultat je na 123 izložene slike.

Ne, ne misli da na svojim slikama skida masku neba, to rade naučnici, oni ubeđuju narod da je tako, ili ovako, oni su ustvari uzurpirali kosmos, on je otišao dalje od njihovog tumačenja kosmosa. Sutra će u kosmos da šalju đubre, prave groblja, to ga je navelo da jednu izložbu u Francuskoj nazove Adio kosmos. Naime, naučnici su sve objasnili, i ništa nisu objasnili, nisu objasnili da u kosmosu nema boje, jer boja je rezultat kristalizacije sunčeve svetlosti kroz atmosferski omotač, gore, u vaseljeni, nema boje… On se ne bavi rasporedom planeta i prirodnim pojavama, on pripada grupi vizionara koja pomoću mašte dolazi do svojih rezultata, recimo, crne rupe je slikao ‘71. godine, a tek ‘82. su naučnici na skupu u Bostonu konstatovali crne rupe…

Prelazimo na temu murala, koje je oslikavao po Francuskoj, Nemačkoj, Beogradu, onaj koji je bio na Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Valjevu… Njemu je, kaže, lakše da naslika mural, nego da proda sliku, jer je za njih drugačije vezan. Ali i sa muralima, bar u našoj zemlji, ima loša iskustva. Onaj u Beogradu, na JDP-u, je uklonjen posle rekonstrukcije pozorišta, tako da ne zna šta da kaže ako to smeta Beogradu. Nudio da ponovo uradi mural, bez odgovora, više im se u tu viziju uklapa beli zid. Užas ga hvata kad pomisli na murale u Valjevu, jedan, na kome je bila parna lokomotiva, neki privatnik fasadir’o, a na drugi, u samom centru grada, stavili neke metalne rešetke preko kojih su udarili reklame za razne pomade i brkove kojekakvih političara.

Dođosmo i do njegovog "patriotskog" angažovanja, ‘90. je u Narodnom muzeju u Beogradu organizov’o izložbu "Likovni umetnici Srbi u svetu". To je, kaže, bila dobra ideja, želeo je da se ovde, posredno svetu, pokaže kakav umetnički potencijal posedujemo, ne samo slikarstvo kad je u pitanju. Sve je to, kaže, bilo frapantno dok nije došlo do rasula. U to vreme umre neki koji je bio predsednik Matice iseljenika, i on, kao najgrlatijeg, predloži Branu Crnčevića. Pita on Branu, ‘Oćeš li da budeš predsednik, a on, ne da ‘oće, veli, to mu dužnost. Kako uš’o u funkciju promenio nameštaj, sve renovir’o, postavio sekretaricu, video da je sve otišlo u onu stvar i digne ruke od takvog patriotizma.

Podsećamo ga da nam je sredinom devedesetih, u intervjuu za "Vreme", rekao da je situacija u kulturi genocidna, da svako ko naslika šajkaču postaje akademik, te pitamo, kako je danas. Odgovara da je takva prošlost i danas aktuelna, samo na veštiji način. Na Nacionalnoj televiziji, koju ‘vata u Francuskoj, video da se plače što se ne zaustavljaju brodovi koji prolaze Dunavom, sa počasnim konzulom Srbije Lerisom napravi projekat za turiste na potezu Vinča – Lepenski vir, jer je to vele kolevka evropske civilizacije, ponude to ambasadi da prosledi dalje, niotkoga nikakvog odgovora, i tako tri puta. Sve je to, plastično kaže neposredni Pulika, samodovoljan četvrtast somnabulan svet koga treba raspičkati usranom motkom, inače upropastiće i ovo malo zemlje što postoji. Čini mu se da novi ambasador Bataković shvata neke stvari. Ništa bolje nije ni u Kulturnom centru u Parizu, koji je projektov’o i takoreći ozid’o, izlagao je tamo u januaru, na molbu Mihaila Papazoglua, koji to sada vodi, ali ne ide na te trivijalne skupove na kojima se promovišu razne skalamudije, mračna situacija…

Što se tiče naše likovne scene u Parizu i Francuskoj, slaže se sa ocenom da za Srbiju samo neki slikari postoje, između ostalih, ni on ne postoji. Žao mu je nekih ljudi iz starije garde, Omčikus je, kaže, izvanredan čovek i slikar, Bata Mihailović jeste svojevrsni jebivetar, ali je dobar slikar, lično će se boriti da njegov profesor Milenko Šerban, koji je deset godina bio asistent kod Andrea Lota, dobije retrospektivnu izložbu.