Kultura

In Memoriam - Milovan Ilić Minimaks (1938–2005)

Gerilac protiv sivila

Prošle nedelje preminuo je Milovan Ilić Minimaks, novinar, satiričar, aforističar, voditelj, radio i TV autor, univerzalna medijska personality (dok je taj pojam i ovde još imao nekog smisla) sa "ovih (i onih) prostora". Rođen je u Lipnici kod Kragujevca 5. 11. 1938, preminuo od bolesti jetre u bolnici u Padovi; umro je samo mesec i kusur nakon svoje supruge Biljane, za čiju smrt nikada nije ni saznao. U međuvremenu, između tih suvih činjenica Rođenja i Smrti, dospeo na studije prava u Beogradu, počeo da piše za novine, a od ranih šezdesetih udomio se na Radio Beogradu. The rest is history.

To bi, dakle, bila ta opšta, tipično "nekrološka" priča, intonirana u karakterističnom stilu, hm, "neutralnog pijeteta". Ali, Minimaks zaslužuje da se priča o njemu – ili možda o nama, i njemu kao jednome od nas – ispriča drugačije; poštenije, ako ćemo pravo. Jer srce stvari je nešto drugo. Za moju i okolne generacije, Minimaks je bio autentično Čudo: manje-više jedini čika u respektabilnim godinama (moj je otac samo godinu stariji) koji je zapravo bio isto što i mi – tačnije, ono što smo kanda želeli da budemo kad porastemo… Čovek koji je živeo i radio na svoj, neponovljiv i nezamenjiv način, nonkonformistički medijski inovator i provokator, trn u peti Sistema – šta god to značilo. Jer je Sistem bio nešto mnogo više i dublje od Tita, Partije & co.: bilo je to jedno brižljivo uzgajano sivilo kombinovano sa prilježnim potkresavanjem na suvoparni prosek svih i svega što bi štrčalo. A Minimaks je bogami štrčao, onoliko: njegov antologijski radijski šou Tačno u podne iliti Tuptup jedna je od bitnih komponenti soundtracka naših odrastanja. Zašto? Da li je on to puštao muziku koja se nigde drugde nije mogla čuti, je li govorio neke "nepoćudne" stvari? Pa, u globalu, zapravo, uglavnom – ne. Ali je njegov pristup bio prava medijska, kulturološka, stilska, svetonazorna revolucija: ako su tamo negde osamdesetih došli razni medijski "pankeri", onda je Minimaks bio Igi Pop! Dakle – osnivački Deda Pantelija cele jedne anarhoidne "familije", onaj od koga su mnoge stvari počele. I to ne samo time što je u popularnu SFRJ radiofoniju uveo milion do tada nezamislivih caka i jedno sveopšte Kreativno Ludilo koje je direktno subverziralo socrealističku jalovost dominantnog "diskursa" poznog titoizma, nego i time što je uvek u svojim emisijama, kroz muziku i urnebesno a često ipak nimalo naivno i samosvrhovito zevzečenje, znao šta zastupa i promoviše, a "one druge" efektno ogoljavao u svoj kulturnoj bedi, praveći od njih idealan materijal za svoje improvizovane zvučne performanse. A šta tek reći o bizarnom višegodišnjem ciklusu "viceva bezveze", tih perfidnih udara primenjenog montipajtonizma na nedužne srpske/jugoslovenske socijalističke duše?! Danas, kada svaka šušumiga retardirano toroče o "kempu", treba reći da je Minimaks bio taj koji ga je zapravo "izmislio" za sve nas, da je on bio takoreći srpski Vorhol

Njegov televizijski rad možda nikada nije bio toliko revolucionaran, ali je ipak u sedamdesetim i osamdesetim držao razumno visoke standarde Popularne Zabave, pleneći svojom osebujnošću i ostavljajući uz ekran i sve one koje nije baš zanimalo da čuju neki novi šlagerčić ili pak šta ima da im kaže njegova gošća Marica Hrdalo. Bajdvej, među njima nema baš prave paralele: Nela E. je oduvek bila čista estradna, populistička, ultrakonformistička pojava – nekad u "socijalističkom", posle u "domoljubnom" ključu; i nju je polutanska, "rurbana" populacija SFRJeverymana uvek razumela, prihvatala i svojatala, a Minimaksa samo onda kada je ovaj to hteo.

I šta se to onda desilo tamo negde u osvit devedesetih? Kako je to Minimaks naprasno postao promoter onih kojima se godinama izrugivao? Kako se to čovek smandrlja od "viceva bezveze" do bezveznih viceva o "baliji izmetbegoviću" ili tako već nečemu? Kako je tako (o)lako kupio ciglu programiranog patriotizma jedne Zle Epohe u nastajanju, epohe u kojoj je (i) on periodično izigravao dvorskog zabavljača za anestezirane mase, redovnog ćaskaroša sa srećnim parom Mafioza i Seljančice kao nastranim rolemodelima jedne zemlje koja je izgubila/profućkala i kompas i dušu, kako je to postao, što neko brutalno ali tačno reče, "opijum za proste"? E, to je priča koja je veća i od njega i od svih nas, priča o jednoj zemlji koja je rešila da izgazi samu sebe i sve bolje u njoj, i u dušama i pametima svojih (naj)boljih ljudi. Dok je bio živ, u mnogima je zato izazivao ljutinu i razočarenje. Sada je ostala samo tuga, zbog njega i zbog nas, koliko nas ima. Pošteno je stekao svoje kredite, i svojski ih je (is)trošio, do balčaka. Sada je vreme da mu kroz Čolina usta, s respektom, za oproštaj, poslednji put zaurlamo: Glaaavo luda! Ko razume – shvatiće.

Iz istog broja

Film Srce u bunaru uzburkao strasti

Bulajićev negativ

Slobodan Kostić

TV manijak

Festival običaja i veština

Dragan Ilić

Koncert - Madredeuš

Fado dušo, fado mori…

Dragan Kremer

Izložbe - "Situated self", Muzej savremene umetnosti, Beograd

Teorija savremene svakodnevice

Vladimir Tupanjac

Pozorište - novo čitanje Aleksandra Popovića

Paradoksalni klasik

Ivan Medenica

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu