Da sada nisu digitalizovane, stare ploče na 78 obrtaja koje su još od 1900. godine putovale do ovih prostora, potpuno bi propale, i kao takve jedino bi bile za bacanje. Tih ploča još ima po celoj Srbiji, u muzejima, bibliotekama, privatnim kolekcijama, vlasnici možda i ne znaju za njih, zaboravljene su i spakovane u stare prašnjave kutije. Sve dok i sasvim ne propadnu one će čuvati najranije fono-zapise naše narodne, šlagerske, "džaz" muzike, umetničke muzike, ili komičarskih komada.

Muzikolog Vesna Aleksandrović, pokretač akcije očuvanja starih ploča u Narodnoj biblioteci Srbije, za "Vreme" objašnjava ideju da se "napravi nacionalni zvučni arhiv koji će se baviti koordinisanjem rada na digitalizaciji najpre starih ploča. Magnetofonske trake i ostalo takođe zahteva brzo delovanje, ali ipak se još malo može čekati. Međutim, ploče na 78 obrtaja su toliko stare da vapiju za čuvanjem." Pored čuvanja, odnosno digitalizacije "sedamdesetosmica", novost je i njihov izlazak iz zaključanih arhiva. Oko 150 ploča do sada je postavljeno na sajt Narodne biblioteke (www.digital.nbs.bg.ac.yu), što znači da svaki surfer može, ako hoće, postati i pasionirani slušalac ove muzike. Već otvaranjem spiska ploča, verovatno bi se najveći broj posetilaca prvo opredelio za Himnu Srba, Horvata i Slovenaca. Mozaično sastavljena od, redom, Bože pravde, Lijepe naše i Zdravljice, savršeno spojenih majstorskim prelazima, nekadašnja himna predstavlja pravo remek-delo u svom domenu. Zanimljivo i lepo izvođenje Tamo daleko na sajtu se može naći pod nazivom Krfska elegija. Dragoceni su i "prvi susreti" sa Sofkom Nikolić, kraljicom Skadarlije, pevačicom narodnih pesama i serenada, koja je do 1939. godine pevala i snimala u svim velikim evropskim gradovima. Mogu se naći i narodne pesme koje peva operska pevačica iz dvadesetih godina Teodora Arsenović, a operski pevač Živojin Tomić, prema spisku pesama, peva ariju Lenskog iz Onjegina, snimak iz 1927. godine. Prvi put, sada se mogu slušati i izvođenja velikih muzičara do četrdesetih godina prošlog veka, Mijata Mijatovića, Sagradiću šajku Milana Tomića, Pašonino kolo Mite Pašona, Nizamski rastanak Ciganske kapele Dušana Popaza… Za Mijata Mijatovića, jednog od vodećih pevača u periodu do 1941. godine, kaže se da je predstavljao tipičan primer beogradskog pevanja narodne muzike koje se u žargonu zvalo "astalsko pevanje". To je pevanje za kafanskim stolom, prigušeno, tiho, ipak upečatljivo i nezaboravno. Govori se da su Skadarlija i ulice na Dorćolu bile "natopljene" ovim stilom pevanja, "filtriranim kroz raskošan glas, pažljiv osećaj za fraziranje i beskrajno razumljivu dikciju". U raznolikom stilskom repertoaru mešale su se sevdalinke, pesme o Beogradu, romanse i drugo.

Na veb sajtu Narodne biblioteke lako se zapaze i umetnici po svojim veseljačkim nazivima ili nastupima. Trndina tamburaška družina iz Sombora, na primer, izdala je ploču na kojoj se s jedne strane peva Vesela Srbadija, a s druge Narodna ratna pesma; Petar Laner i Petar Hristilić, "Mija i Čkalja" dvadesetih godina snimali su svoje komičarske komade, a među najpoznatijima su Dva heroja sa Kajmakčalana i Seljak iz Kumodraža u apoteci. Pored pevača narodne muzike, pored izvornog srpskog, bosanskog, čak i dalmatinskog melosa, jedno od najlepših iznenađenja ovog sajta je i susret sa džez i šlager muzičarima pedesetih godina. Zbog toga, između ostalih, obavezno treba poslušati Malu Fuči Fu, pesmu koju peva Vojin Popović uz pratnju veoma cenjenog Ansambla Spase Milutinovića. Od ukupne zbirke "sedamdesetosmica" muzikolog Vesna Aleksandrović naročito ističe Vagnerovu operu kojom diriguje Vagnerov sin na festivalu u Bajrojtu, dirigenta Leopolda Stokovskog, zanimljiva izvođenja Mokranjčevih rukoveti, džez i evergrin. Kako se posao oko digitalizacije ovih ploča bude privodio kraju tako će i njihov broj dostupan na veb sajtu biti sve veći, a sam sajt kvalitetniji i sa manje grešaka.

HILJADU SEDAMDESETOSMICA: U fono-zbirci Narodne biblioteke Srbije tokom akcije spasavanja "sedamdesetosmica" otkriven je i redak kuriozitet: jednostrana ploča iz 1902. godine. Komercijalne ploče su se inače pojavile 1900. godine. Najstarija ploča iz zbirke Narodne biblioteke izdanje je HMV-a (His Master’s Voice) iz Londona, a na njoj Šaljapin peva ariju iz Verdijeve opere Don Karlo. Najstarije ploče sa srpskom muzikom iz ove zbirke datiraju iz 1908. i 1909. godine: Škripi đeram i Tri noći nisam spavala Joce Mimike, snimak Tamburaškog društva Srem, kao i Jedan dan iz beogradskog garnizonskog života u izvođenju Muzike kraljeve garde. Inače, domaći izvođači su sve do polovine XX veka snimali za strane izdavačke kuće, tačnije za njih 55, jer je prva domaća fabrika za proizvodnju ploča bio Jugoton koji je osnovan 1947. godine. U Hrvatskoj i Sloveniji su i pre Jugotona postojale izdavačke kuće: Edison Bel Penkala u Zagrebu i Elektroton u Ljubljani. Ploče s našom muzikom izdavali su i HMV, Odeon, Pathe, Columbia…

Kako je to zapravo izgledalo? Prve srpske ploče snimane su oko 1900. godine. Verovatno po pozivu dolazio bi tehničar iz HMV-a, Edisona, Odeona… i donosio pun vagon opreme. Onda bi snimio kompletan snimak, na primer, Mijata Mijatovića, Cicvariće, Muziku kraljeve garde, napravio bi ceo set i vratio se u Češku, Nemačku, Britaniju, gdegod, čak i u Ameriku. Tek za otprilike deset godina (toliko vremena je trebalo u samom početku) pojavila bi se ploča koja se prodavala i tamo i ovde. Za najstarije ploče s našom muzikom od 1907. do 1909. godine, kaže Vesna Aleksandrović, veoma je teško utvrditi godinu izdavanja. Taj podatak se nije upisivao na etiketu, a ni katalozi izdavačkih kuća nisu sasvim pouzdani.

Fono-zbirka Narodne biblioteke sada broji oko hiljadu "sedamdesetosmica". Od njih, 600 ploča je već prebačeno u digitalni format, i može se računati da su ti zapisi sačuvani. Naravno, kvalitet zvuka zavisi od raspoložive tehnike, ali i od kvaliteta samih ploča. "Ko god je uzeo da pravi ploče eksperimentisao je s materijalom. Svaka izdavačka kuća je imala neku svoju masu za pokrivanje", kaže Vesna Aleksandrović. "Najstarije ploče su pravljene od kartona preko koga ide neka smola i hiljade smesa, užasno su krte, prašnjave, izgrebane, naprsle, polomljene…" Digitalizacija, u ovom slučaju, ne podrazumeva samo postupak prebacivanja analognog zvuka u digitalni format već i potpuno remasterizovanje. "Najprofesionalniji softver za digitalizaciju košta mnogo, osnovni paket mu je čak 18.000 dolara. Naravno, mi nemamo taj program, ali ljudi koji rade sa nama imaju druge programe koje su kupili. Za sada, u Narodnoj biblioteci sve radimo sami, o sopstvenom trošku, najviše zahvaljujući razumevanju direktora Ugričića koji je umeo da prepozna urgentnost potrebe da se ove ploče spasu. S ovim projektom nismo išli pred Ministarstvo, poučena sam iskustvom drugog projekta koji sam predlagala još 2003. godine – za elektronsku bazu srpske horske muzike. To su elegantno ubacili u fioku, kao ‘doći će na red’, valjda posle Guče…"

AKADEMIJINA ZBIRKA: Pored Narodne biblioteke, pored Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, koji, na primer, ima zvučne zapise Žanke Stokić, Etnografskog muzeja i Fakulteta muzičke akademije, koji raspolažu bogatom etnomuzikološkom građom, pored Radio-televizije Srbije, čiji su arhivi sigurno zatrpani vrednim i oronulim snimcima, Srpska akademija nauka i umetnosti, što je malo poznato, ima izuzetno vrednu zbirku fono-zapisa. Ono što SANU izdvaja od ostalih jeste da on u svojim arhivama čuva "voštane ploče", najstarije domaće ploče, o čijoj se sudbini malo zna. Direktorka Muzikološkog instituta SANU-a Danica Petrović za "Vreme" kaže da ova ustanova "poseduje kolekciju od stotinak voštanih ploča na kojima se nalaze snimci srpske narodne muzike (pesama i svirke) koje je u raznim krajevima Srbije sačinio Kosta Manojlović početkom tridesetih godina prošlog veka. Pregovarali smo sa stručnjacima iz Fono-arhiva Austrijske akademije nauka u Beču i njihov inženjer bi trebalo da dođe u Beograd ove jeseni, i proceni da li su oni u mogućnosti da te ploče prenesu na nove nosače zvuka. Nadamo se da ćemo barem deo tog materijala moći da spasemo."

U SANU-u je, pored 500 magnetofonskih traka etnomuzikoloških zapisa, i bogata zbirka ploča na 78 obrtaja, od kojih su pojedini snimci dobijeni od Srba iz Amerike koji su oko 1941. snimali svoja izvođenja narodne muzike. Ovim pločama, do sada, niko se još nije bavio. S druge strane, Danica Petrović ukazuje na vrednu zbirku zapisa tradicionalnog srpskog crkvenog pojanja, koje je poznati pojac Lazar Lera snimio početkom tridesetih godina. Reč je o zbirci Rasadnik srpskog crkvenog pojanja, objavljenoj u zagrebačkoj kući Edison Bel Penkala 1933. godine. "Dva nepotpuna kompleta ove zbirke nalaze se u Muzikološkom institutu, a kompletnu zbirku poseduje Škola za slepe u Zemunu. Oni su nam stavili na raspolaganje svoju zbirku, pa su ovi snimci digitalizovani i nalaze se na šest CD-ova."

Verovatno nije usamljen utisak da, posle suočavanja sa pojedinim ekskluzivitetima naše kulturne baštine, ostaje nedorečeno zašto se oni toliko dugo skrivaju u senci, zašto se o njima ne zna ili su nedostupni. Imajući u vidu to da ne postoji pravni okvir koji bi uređivao način korišćenja zbirki shodno zakonskim normama, imajući u vidu i to da ne postoji pravni okvir po kome bi se svi stari fono-zapisi morali prijaviti i sačuvati, zbog čega se događa da nestanu ili da budu presnimljeni, priča o digitalizaciji zvučnih zapisa zatvara se otprilike onim čime je i počela: potrebom za koordinisanim čuvanjem ugrožene kulturne baštine, kao i spremnošću da se sa njom upozna neka nova publika.