Predstava Nije to to – studije Fausta nastala je u koprodukciji sarajevskog Sartra, pozorišnog festivala Mess, Beogradskog dramskog pozorišta i Kraljevskog pozorišta "Zetski dom" na Cetinju po tekstu Simone Semenič . Na plakatu, koji je zapravo afiša, nalazi se detalj sa Karavađove slike Sumnja Sv. Tome na jednoj strani, a na drugoj stoji rečenica: Istina ima strukturu fikcije.

Na sceni je prazno gledalište, redovi crvenih stolica, bolnički krevet, bolnička soba zapravo. Glumice na scenu izlaze obučene u zelene uniforme bolničkih radnica. Pored njih na sceni se pojavljuju-sudeluju još dva mladića, Benjamin Konjicija i Gabrijel Lazić.

Pred gledaocima se nižu slike. Tačnije, slike se slažu kružno: telo mladića koje leži beživotno, okrenuto publici leđima. Beživotno telo trudnice peru bolničarke. Jedna od bolničarki sedi, moli se pred ogledalom i puši, ustaje polako, pere noge, sprema se za molitvu, stavlja belu maramu i klanja, moli se… Glumci ulaze iz gledališta, izlaze sa scene kroz scenu ili kroz gledalište.

Narativ ove predstave je fraktalan, niz kaleidoskopskih slika u koje gledalac projektuje sopstvene asocijacije, fantazije i mentalne sadržaje tako da o dramaturgiji (dramaturškinje su Marija Medojević i Katja Legin) govorimo kao o asocijativnoj. Struktura predstave je sasvim otvorena. Ona ima svoj inherentni red, a otvorenost daje asocijativnu slobodu gledaocu. Tomi Janežič zapravo masovno primenjuje neku vrstu "scenskog testa Roršahovih mrlja" – gledaoca stavlja u ulogu psihonauta, šalje ga na putovanje po unutrašnjim svetovima.

Digitalni sat gledaoci vide na sceni, sat staje u trenutku kada se u predstavu uključi sam Janežič, onlajn, u ovom slučaju iz Slovenije, objašnjavajući da bi, u slučaju da festival "Borštnikovo srečanje" nije otkazan, on u ovom trenutku, kad nam se javlja, bio na sceni u kostimu Zeca koji razgovara sa Čarobnjakom u njegovoj predstavi Sedam pitanja o sreći; da, kaže Janežič, govorili bi (zapisujem to sebi u beležnicu) o kraljevstvu budućnosti koje postoji, a još se nije desilo. Reditelj nam govori da dok mi tu plačemo i potresamo se i gledamo krv (na sceni), neko drugi se negde smeje. Janežič govori i o 1994. godini, navodi da tada nije bio u Sarajevu, ali da jeste bio u Beogradu i da je te godine na "Borštnikovom srečanju" izvedena njegova predstava Feničanke.

Tomi Janežič nas kroz predstavu vodi kroz tri nivoa svesti. Razmatra odnos samosvesti, svesti o drugom i nadsvesti, pripovedajući o istovremenom zbivanju krajnjih ekstrema ljudskih egzistencijalija, da dok neko negde plače, drugde se neko smeje… prepliću se u interakciji tri razine svesti kroz tri različita koncepta vremena. Zato sat nastavlja da kuca kada se on povuče sa scene na kojoj je bio prisutan preko Skajpa, odnosno glasom.

U predstavi igraju: Selma Alispahić, Karmen Bardak, Jelena Laban, Emina Muftić, Maja Ranđić, Maja Salkić, Dunja Stojanović i Amila Terzimehić. Igraju prirodno, prateći sva tri navedena toka. Selma Alispahić veoma moćno, koncentrisano i zrelo, začudno i spontano u isto vreme pokazuje i unutrašnjost žene i njeno prisustvo, a i igrom nagoveštava prisustvo fatuma. Ona igra tako da se pitamo koliko utičemo na svoju sudbinu, a koliko joj se prepuštamo.

Zanimljivost vezana za sam tekst predstave je patchwork pristup. Jedna od priča u samoj predstavi je preuzeta iz jedne od epizoda serije X–files, (kako navodi sama autorka Semenič) – priča o japanskom naučniku Široišiju (japanskom medicinskom naučniku koji je tokom Drugog svetskog rata vršio eksperimente na živim ljudima), a druga o napuljskom kompozitoru koji je ubio suprugu jer je izvršila preljubu, ostavljajući njihovo dete da gladuje tri dana napolju i na kraju naredio horu glasno izvođenje madrigala kako se krici umirućeg deteta ne bi čuli. Potonju priču je spisateljica, prema sopstvenim rečima, preuzela iz filma True story…

Janežič pušta da se teme otvaraju kao Pandorine kutije u nizu: o pravu na zadovoljstvo, o prinudi, nasilju… on Fausta razume u veoma širokom opsegu. Večnom sukobu dva principa, principa zadovoljstva (veoma široko shvaćenom poput bazičnih potreba životinje u nama) i principa prinude – kada smo smešteni u prisilne uloge i relacije uloga koje u društvu dobijamo, preuzimamo ili im se zavetujemo. Tu je i večni Cenzor-Savest i palacanje jezika poznanja, dakle faustovsko-biblijska dilema u punom smislu.

Zločin na Markalama, pominjanje Sarajeva i rata i opsade dolazi sa trake, kroz kratku ispovest jedne od glumica, lični ton nam prenosi strahotu traume.

Kostimografkinja Marina Sremac iskusno, intuitivno, lucidno prati slike i meandre kroz koje nas reditelj provodi. Kostim je znak i jasno prati upravo faustovsku borbu principa. Scenografija Branka Hojnika stvara prostore koji podstiču spontani mentalni kaleidoskop za gledaočeve asocijacije i putovanje po sopstvenim doživljajima koje predstava pokreće kod njega. Zvuk i svetlo su u Janežičevim predstavama posebni, pa tako i u ovoj, koje nas kao i igra sa vremenom koju reditelj igra, stavlja u različita mentalna stanja, na taj način stvarajući gledaocu uslove za otvorenost prema sopstvenim asocijativnim tokovima. Istina ima strukturu fikcije, stvarnost koju gledamo na sceni je konsenzualna, to nam Tomi Janežič pruža na uvid, a šta ćemo sa našim uvidom, to ostavlja nama na našu odgovornost.

U predstavi Nije to to reditelj razmatra tezu o rušenju pozorišta (istovetan je napis u tekstu Simone Semenič), a on govori, kako sam zapisala u beležnicu u toku predstave: ovo je rušenje pozorišta koje publika gleda na sigurnoj distanci.

Janežič zapravo ne ruši pozorište. On predstavom ukida odnos subjekt-objekt to jest: glumac–publika. Unutrašnji asocijativni tok gledaoca postaje predmet intrascenskog zbivanja, onog koje se dešava u samom gledaocu, a glumac i scenografija podstiču unutrašnji asocijativni tok. Na taj način se pozorište kao mesto događanja pomera sa fizičke scene na mentalnu, u glavu gledaoca.

Ako bismo mogli reći da je Galeb bio veliki Janežičev masterklas, onda je ova predstava eksperiment u kojem se faustovska dilema psihoanalitički prorađuje, scena postaje pufer (supstanca koja ubrzava hemijsku reakciju, a pri tom se sama ne troši, prim. aut.) mentalnog procesa, a gledaočeva mašta alhemijska retorta.

Zato je detalj sa Karavađove slike Sumnja Sv. Tome na afiši svojevrstan znak koji ukazuje na put gledaoca, da umesto da veruje, krene svojim putem da se uveri tako što će da se upusti u mentalno putovanje. Putovanje koje vas podseća da se sve već dogodilo u carstvu budućnosti i da istina i fikcija imaju veoma sličan, gotovo isti prepletaj.