"Patnje širom sveta opsedaju me i preplavljuju toliko da uništavaju sve moje sposobnosti i jedini način na koji mogu da ih oživim i oslobodim se te opsesije jeste da sebi pribavim pozamašan udeo opasnosti i muka."

Stoičko (a i ničeansko) geslo da vrednost ili utemeljenje neke teorije treba da se potvrdi u vlastitom životu mislioca, danas je svakako nepopularno shvatanje koje je, s razlogom, teško zastupati. Pa ipak, u ovom slučaju teško je ne ceniti stremljenje i snagu volje koja stoji iza jedne lucidne, prodorne i blistave misli, kakva je bila misao Simone Vejl. Godine 1934. Simona Vejl uzeće odsustvo u školi u kojoj je radila, kako bi provela godinu dana radeći u fabrici, za trakom. Posećivaće logor za vijetnamske radnike u Marseju kako bi im dala bonove za snabdevanje. Više puta će, bezuspešno, insistirati da je kao špijuna šalju na misije u okupiranu Francusku tokom Drugog svetskog rata, iniciraće ideju da bolničarke među kojima bi, naravno, bila i ona, budu uz borce na samom frontu (suvišno je reći da je ideja odbijena). Umreće 1943. godine tako što će, ležeći u bolnici iznurena bronhitisom, odbijati da jede.

Filozofija je za Simonu Vejl, kako vidimo, nesumnjivo stvar akcije, prakse i principa. To ipak ne treba da nas zavara da pomislimo kako iza ovog konstantnog poziva na akciju (koji nesumnjivo odražava nemir) ne stoji jedno impozantno teorijsko tkanje. Delanje nadograđuje i potvrđuje teoriju, ali sav angažman nipošto neće u drugi plan staviti britkost uvida kojima je odisala misao Simone Vejl. Delo Bog u potrazi sa čovekom nosi podnaslov duhovna autobiografija, zato što ono upravo i jeste otvaranje duše koje će inspirisati mnoge umove, da bi joj oni, potom, odali direktno priznanje: Alber Kami, Emanuel Levinas, Đorđo Agamben, Žorž Bataj, Vitold Gombrovič… neki su od njih. Ideje što ih iznosi u svom izlaganju daju za pravo da Simonu Vejl nazovemo hrišćanskim mistikom. Ona sama prepoznaće mistiku kao nepravedno osuđenu, pa čak i istinitiju veru – mistika koja se ogleda u mnogo čemu, ali prvenstveno u neposrednosti odnosa – što je upravo ono čemu će Simona težiti.

Osnovni manir takvog gesta vidljiv je u nastojanju da se razume najviše uznemirujuće egzistencijalno stanja čoveka – stanje nesreće. Nesreću je nemoguće spoznati ako nije iskušana, te otud i smisao iskušavanja života radnika u fabrici, ali ta neposrednost nipošto nije garant spoznaje ove "velike zagonetke ljudskog života", reći će Simona Vejl za nesreću. Nesreća ostaje drugost, čak i kada se iskusi – "saznavanje nesreće prirodno je nemogućno kako za one koji su je iskusili, tako i za one koji nisu…", osim, "po natprirodnoj milosti". Nesreću ne vredi analizirati niti objašnjavati, o njoj ne vredi govoriti, ona se mora misliti, reći će Simona. Ali to o čemu se ne može govoriti jeste upravo ono o čemu se mora govoriti, ili, mističarski: o čemu se mora ćutati. Šta je natprirodna milost? Kako se otvoriti za ovu drugost, kako se staviti na mesto onih koji su potlačeni i u opresiji, kako otvoriti dušu za spoznaju nečega što je njoj vanjsko? – prepoznajemo pitanja koja su bila od izuzetnog značaja Levinasu. Prirodno svetlo otkrivenja, primetiće Aleksandra Mančić, za Simonu ima drugačiji smisao od uobičajenog. Ono je najpre mogućnost da misao dolazi ne iz uma, već iz drugog mesta koje je umu spoljašnje. Onaj koji prati taj put postaje nastanjeni stranac, jer uspeva da bude spolja, premda određuje sebe s obzirom na unutra. Nesreća je kao i drugi, kao lice drugog. "Oni koji nisu pogledali nesreći u lice ili nisu spremni to da urade, ne mogu se približiti nesrećnicima nikako drugačije nego zaštićeni velom laži i iluzije." Nesreća je distanca u odnosu na Boga, tvrdi Simona, i samo tako dopušta da se razume. Da se u nesreći ne bi zalutalo, neophodno je zadržati pogled u pravom smeru i čekati.

To čekanje, kao što čitalac brzo uviđa, nipošto ne znači pasivnost, to jest nedelatnost. Mistika i aktivizam se daju dovesti u vezu – mistička delatnost je unutrašnja revolucija, jer preoblikovanje duše vodi i preoblikovanju sveta. To je jedna od osnovnih misli koje će razvijati Simona Vejl.

Mnogo je motiva koji unutar ovih redova ostaju neizrečeni. Filozofija gladi, kojoj mnogo toga duguje Kami, duhovna geometrija starih Grka, samo su neki od tih motiva. Misao Simone Vejl nipošto nije nepoznata, ali ostaje zbunjujuće kako ju je, uprkos brojnim priznanjima velikih stvaralaca, sistemski kanon u velikoj meri zaobišao, čak zapostavio. Ona ipak nastavlja da tinja i inspiriše, sada i kod nas, zahvaljujući najpre studiji i prevodu Aleksandre Mančić, ali i radu Nebojše Zdravkovića. Unutrašnja i spoljašnja revolucija Simone Vejl otvara nam oči ka svetu, što nam je danas i više nego potrebno.