Constellation, 2002.

Čudo pop muzike sastoji se u tome što se u njoj čini da je sve moguće. Pa i revolucija svakodnevnog življenja. Kanadska grupa Godspeed You! Black Emperor je amblematska grupa, jedna od najvažnijih za shvatanje pravca u kom je najsmeliji deo rok muzike otišao od sredine devedesetih godina. U to vreme se u opticaju pojavila kovanica "post-rok", označavajući ceo niz sastava koji su svirali nešto što se slobodno može nazvati "improvizovanim rokom", na tragu džeza, ali miljama daleko od njega. Naime, u dugačkim, emocijama nabijenim instrumentalnim muzičkim radovima sastava kao što su Tortoise, Aerial M, Two Dollar Fist i drugi (kod nas Fonograf) prepoznavale su se krhotine kantrija, folka, bluza, džeza, kao ostaci broda razbacani na plaži posle brodoloma.

Nova estetika imala je kao osnovni zahtev povratak spontanosti stvaranja i doživljavanja muzike, odnosno čuvanje njene glavne karakteristike – dešavanja muzike stalno i iznova, na nepredvidljiv način, s one strane tržišnih uslovljavanja. Bendovi "post-rok" generacije usvojili su neke osnovne postavke fri-džeza, ali i nauk ogromnog polja dens kulture, sa svojim stalno i iznova dešavajućim ritmovima, miksevima i remiksima. Mada je sviranje "prirodnih" instrumenata bilo njihovo opredeljenje, niko od njih nije se povodio ni za jednim postojećim rok obrascem – upravo suprotno, svi do jednog su kao deo svog umetničkog kreda usvojili izbegavanje bilo kakvog marketinškog koncepta, pokušavajući da sačuvaju integritet u svetu u kome se sistemi prodaje uče od prvog razreda osnovne škole.

ELEGIČNI ANARHISTI: U ovom novom miljeu rok avangarde, koja je s radošću proučavala i stare zapise autora minimalne, konkretne i elektroakustične muzike, nedostajalo je ime koje bi okupiralo i zadržalo pažnju medija – kad se 1996. pojavio ogorčeno politički aktivan devetočlani muzički kolektiv u kome su prezimena učesnika bila strogo čuvana tajna – Godspeed You! Black Emperor – bilo je više nego jasno da je ceo "post-rok" dobio novi fokus, bend koji će jasno izraziti sve njegove ideale. Od tad se po štampi ne stišava lavina kritičarskih hvalospeva i kopkanja za pravim smislom njihovog aktivizma.

Kod GY!BE je rok muzika dobila karakteristike komponovane seriozne muzike, njenu teksturu, ali i osećaj – kao da je trupa iz Kvibeka želela da i na taj način razgradi svaku ustaljenu predstavu o muzici koja se može dalje prodavati kao roba. Zbilja, ništa u vezi s GY!BE, i ostalih iz naraštaja "post-rok" grupa, nije nikome dalo za povod da ikad pomisli da bi ono što rade moglo da završi na bilo kojoj top listi. "Puzeća pobuna", koju otelotvoruju, nalik je delovanju nekakvog paklenog virusa na sistem – tu je, ali stalno menja oblik.

Najbolje izdanje GY!BE ostaje prvi album – f# a# (Constellation 1997) – vapajni zvučni kolaž s one strane svih poznatih koncepata rok muzike. Mada apokaliptični audio pejzaži njihovog drugog albuma nisu bili daleko od tih dometa – Lift Your Skinny Fists Like Antennas To Heaven (Constellation, 1999), već je pomalo nalikovao na stilsku vežbu. Nedavno objavljeni Yanqui U.X.O. (Constellation, 2002) svestan je napor GY!BE da pojačaju britkost svog najjačeg oružja – treptaja gitarskih struna – do maksimuma (o čemu rečito govori prisustvo Stevea Albinija, jednog od najcenjenijih rok producenata u poslu). Dometi ovog 75 minuta dugačkog dela ostaju pomalo diskutabilni, ali ga čista emotivnost epskih razmera uzdiže daleko iznad bilo kakve predvidljivosti, potvrđujući da je reč o bendu hronično nesposobnom da napravi nešto prosečno.

DINAMIKA UŽASA: Napeta do tačke pucanja, s tenzijom koja se nikad ne razrešava do kraja, muzika ovih elegičnih anarhista priziva tek naslućene strahove i melanholiju pred budućnošću koju smo izgubili još juče. Njihove pesme naizgled dolaze iz one tačke na kojoj sat staje i počinje da se okreće unazad – vreme ne igra nikakvu ulogu u njihovim kompozicijama; tačnije, oni se poigravaju s trajanjem, terajući muziku da pulsira, da nastaje i nestaje, meandrirajući u neočekivanim pravcima. Sve ovo je dosta ublažen opis – u nekim trenucima, kao što je nova stvar "rocket fall on Rocket Falls", reč je o muzičkoj rekonstrukciji dinamike neskrivenog užasa.

Omot novog diska beleži trenutak izbacivanja bombi iz aviona koji ne vidimo u kadru, ali koji očito leti iznad nekih vlažno-zelenih polja, veoma nalik na evropski ili severnoamerički pejzaž, a u svakom slučaju daleko od poznatih kriznih tačaka savremenog sveta. Da li je snimak nastao na područjima bivše Jugoslavije na kojima je NATO jedino ratovao dosad ili nije, nije ni važno – uznemirujući efekat prizora slobodno letećih blistavih bombi nad poljima, nadovezuje se na objašnjenje imena albuma: U.X.O. je skraćenica od "unexploded ordnance", odnosno reč je o eksplozivnim sredstvima koja se namerno polažu da bi kasnije detonirala – minama i klaster bombama. Izabrati to kao simboličku poruku umetničkog dela u trenutku kad se samo čeka da započne još jedna leteća kasapnica, ovog puta u Iraku, znači džarkati zver po trbuhu…

GY!BE su sasvim neobična pojava među politički angažovanim bendovima kroz pop istoriju – mada s ponosom ističu svoja anarhistička opredeljenja i praksu, mada na omotu direktno povezuju proizvođače oružja i izdavačke kuće, mada im naslovi pesama nose aktuelne političke reference (na datum upada izraelskih trupa u Palestinu tokom godine 2000: 9–15–00), ne postoji ništa u njihovoj muzici što bi vas teralo da mislite na isti način na koji oni misle. Njihov soundtrek za već viđene televizijske slike strave i jeze može izazvati jake emocije na bilo kom mestu ovog sve ružnijeg sveta. Usmene poruke nisu više važne.

Instrumentalna muzika nikad nije bila ovako uznemirujuća i nikad se jedan snažan antipop koncept nije prodavao tako dobro pod imenom pop muzike. I nikad nije bilo tako očigledno, kao od pojave grupe GY!BE, da ta šala koju nam stalno priča savremena pop muzika – nije više nimalo smešna, a još manje bezbrižna.