Osnova za ovu dramu je autorkina TV drama Zagreb Beograd preko Sarajeva iz 1992. godine. Tema je susret Miloša Crnjanskog i Ive Andrića u kupeu voza koji putuje iz Zagreba ka Beogradu na samom kraju Prvog svetskog rata. U kupeu su pored dva pisca i jedan lekar, jedna putnica koja govori samo nemački, jedan vojnik i “slučajni” prolaznik, mornar. Dva pisca razgovaraju o svojim delima, o njihovim profesionalnim perspektivama, o perspektivama razvoja književnosti njihovog doba, o ratu, o državi SHS koja upravo nastaje, o političkim konvertitima… Drama je komorna – čitava se dešava u kupeu – i hermetična, sastavljena od finog preplitanja tekstova dvojice pisaca, koji su pisani različitim, nedramskim povodima. Čini se da je autorka izbegavala da dvojici velikana stavlja u usta sopstveni tekst, već je nastojala da karaktere boji njihovim originalnim tekstovima. Posledica toga je da se stiče utisak kako povremeno razgovor između njih dvojice nije dramski dovoljno motivisan, a da su okolni likovi tek metafore koje predstavljaju: javnost koja se grubo upliće u razgovor (lekar), ratno stradanje (vojnik), Evropa koja ćuti i nezainteresovana je (dama)… TV dramu treba posmatrati i u kontekstu vremena u kome je nastala, a to je 1992. godina i raspad SFRJ. Bilo je tu izvesne hrabrosti da se u jeku krvavog raspada države progovori o njenim počecima iz ugla dva najuticajnija srpska pisca. Posebno je sa tog stanovišta metaforičan kraj drame – voz iz nepoznatog razloga staje u Šidu – gradu koji je u trenutku kada nastaje TV drama na novouspostavljenoj granici SRJ prema Hrvatskoj. Crnjanski izlazi iz voza i kreće peške put Srbije, a Andrić ostaje u kupeu. Inače, Jelica Zupanc je pre ove TV drame napisala i dramu Crnjanski ili lako je Andriću koja je imala značajnog uspeha na sceni Ateljea 212 osamdesetih godina prošlog veka. Ova drama prati životnu sudbinu Miloša Crnjanskog od 1918. do 1977. godine, ima mnogo više likova, a Ivo Andrić se ne pojavljuje kao lik. Stoga TV dramu treba posmatrati odvojeno od pozorišne drame, ali nije zgoreg naglasiti da se Jelica Zupanc dugi niz godina bavi odnosom Crnjanskog i Andrića.

RAZIGRAVANJE PROSTORA

Jedno od glavnih pitanja vezanih za postavku ove drame u JDP-u je zašto dramu koja se dešava u kupeu voza izvoditi na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta? Svestan tog problema, scenograf Gorčin Stojanović je maksimalno razigrao prostor. Predstava počinje sa balkona JDP-a odakle Joakim Tasić (igra mladog vojnika K) govori tekst Miroslava Krleže Pijana novembarska noć 1918. o licemernom, udvoričkom i konvertitskom prijemu srpskih oficira od strane hrvatskog građanstva. Zatim se polako diže zavesa ispod koje u parter kulja dim koji predstavlja paru lokomotive. Kroz dim prolazi maketa parne lokomotive sa vagonom i uz pisak sirene se pred nama ukazuje gvozdena konstrukcija na sprat koja simbolizuje zagrebački kolodvor. Po magli projuri Miodrag Dragičević koji kao Crnjanski doziva Andrića (Aleksej Bjelogrlić) da uskoči u voz kroz prozor. Radnja se seli na gornji sprat gde je scenograf smestio kupe u kome se dešava radnja komada. Tokom čitavog razgovora, u pozadini na velikom platnu ide crno-beli snimak železničkih šina po kojima ide voz, odnosno tragovi broda na površini mora kada vojnik K. govori o ratnim strahotama. U drugom delu predstave, teške fotelje iz kupea glumci pobacaju dole, one tresnu o pod pozornice JDP-a i radnja se seli sprat niže, na kome postoji i mini pozornica na kojoj glumica Nikolina Vujević igra zabavljačicu iz kabarea. Scenografija Gorčina Stojanovića je veoma atraktivna, ali ne uspeva da razreši bazičan problem dramskog teksta – nedostatak jasne motivacije likova i radnje zbog čega tekst leluja od jednog do drugog citata, od jedne do druge pesme. Taj nezahvalni zadatak da se motiviše govor i radnja likova sasvim je prepušten glumcima. Miodrag Dragičević je svom svojom glumačkom energijom koju smo upoznali u Kasparu nasrnuo na rečenice koje izgovara lik Miloša Crnjanskog. On se ljuti, viče, sikće i uporno se bori da energijom prevaziđe problem motivacije. U još težoj poziciji bio je Aleksej Bjelogrlić, čiji je Andrić predstavljen kao kontrapunkt Crnjanskom – sav uzdržan, pristojan i samozatajan. Ovaj polupasivni pristup Bjelogrlić relativno uspešno igra zahvaljujući izrazitoj scenskoj prisutnosti. Iskreno se nadamo da će ova dva glumca mlađe generacije imati prilike da odmere glumačke snage u nekom izazovnom dramskom komadu. Nebojša Milovanović je bio sasvim korektan i jasan jer je njegov lik najjasnije napisan – on treba da igra lekara kao arogantnog gospodina koji želi da pokaže da se razume u sve od medicine do politike. Marko Janketić je delovao zalutalo. Opet, to nije do glumca već do načina na koji je napisan njegov lik – Mornar se pojavljuje niotkuda, umre odjednom bez jasnog razloga, a onda i oživi i nastavi dalje. Ono što jeste njegov propust je što nije malo bolje savladao dalmatinski dijalekt, ali je veliko pitanje da li je to uopšte bilo potrebno imajući u vidu koliko je nedefinisan lik. Veliki problem je imala Nikolina Vujević koja igra više likova (Gospođicu, Damu iz kabarea i mlada Austrijanku), koji su se na sceni stopili u jednu protivurečnu pojavu.

ZAŠTO ŠID, ZAŠTO PEŠKE, ZAŠTO…

Zvuči ironično, ali je istinito da je u predstavi posvećenoj susretu Miloša Crnjanskog i Ive Andrića najefektniji sam početak kada se govori tekst Miroslava Krleže. Pijana novembarska noć 1918. napisana je tako da se prirodno i logično može govoriti kao gnevni govor, što sa drugim tekstovima uključenim u tekst predstave nije slučaj. Joakim Tasić Krležin tekst tako i govori na samom početku, a u publici budi nadu da ćemo gledati predstavu koja na superioran način povezuje prošlost, sadašnjost i literaturu. Umesto toga, gledali smo predstavu sa efektnom scenografijom, poznatim mladim glumcima i nejasnom dramskom pričom. Ta nejasnost kulminira na samom kraju predstave – voz staje iz nepoznatog razloga u Šidu i Crnjanski izlazi. Na pozadini se emituju projekcije ulja na platnu Save Šumanovića Periferija Šida pod snegom iz 1942. godine. Zašto? Zato što su te dve slike lepe? Zato što predstavljaju Šid? Zato što su nastale 1942. godine kada će na tim prostorima tokom Drugog svetskog rata nastradati mnogi Srbi uključujući Savu Šumanovića (ali svakako ne Andrić i Crnjanski)? Zašto se na kraju predstave u uglu pozornice prikazuje dokumentarni snimak dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću? Kakve to ima veze sa tim što je mladi Andrić hteo da ostane u vozu, a Crnjanski je produžio peške? Ili je možda i Andrić izašao iz voza jer na kraju predstave Milovanović kao Lekar stoji sam na pozornici i govori stihove odštampane na papirima koji su ostali razbacani iza književnika? Šta znači projekcija zgrade Vijećnice u požaru na kraju predstave? Da li reditelj želi da nas podseti na Sarajevo 1992. godine – vreme kada je nastala TV drama? Predstava pati od gomile zamornih neodređenosti, koje koren imaju u tekstu, a za koje reditelj nije imao pravo rešenje. Tako dolazimo i do pitanja zašto su u Jugoslovenskom dramskom pozorištu uopšte postavljali ovu dramu. Prisetićemo se da je prethodna premijera u JDP-u bila drama Artura Šniclera Široka zemlja, koji je sa sobom na scenu takođe donela more problema. Uzimajući u obzir da se prethodna predstava bavi životom u Beču u prvoj deceniji 20. veka, a ova predstava drugom decenijom 20. veka na prostorima Austrougarske monarhije, možemo da pretpostavimo da JDP želi da se bavi analizom kolapsa jedne epohe. Samo po sebi to nije loša ideja, pod uslovom da postoji jasan i konkretan pozorišni razlog za to.