Svašta bi se moglo reći za Chillyja Gonzalesa, Jevrejina iz Kanade, koji trenutno živi u Berlinu i sebe naziva najgorim MC–ijem ili zabavljačem, svašta, ali ne i da je muzika koju on pravi – depresivna. Taj podatak (taj fakat!) morao bi da vam bude od najveće važnosti ako u obzir uzmete aktuelnu konstelaciju zvezda i severnoatlantskog pakta iznad Srbije. Čak i najmelanholičnije teme s njegovog (berlinskog) debija Gonzales Uber Alles sadrže dovoljno saharina da pri onemoćalom prevrtanju strana porodičnog albuma privuku pažnju (baš) na najgluplje trenutke zabeležene prošlosti. Vidi, tati viri jaje iz kupaćeg!… i tome slično.

Gonzales je lud!!! Gonzales je spontan. Gonzales je rođen u onom trenutku u kome je Woody Allen odlučio da imitira Eminema. On je slika i prilika globalističkog želuca – jede sve i s**e gde stigne. U nedugoj tradiciji pop muzičara, od Briana Wilsona, preko Public Enemyja do Becka, koji su izazov tražili u nespojivom izjednačavajući produkciju s revolucijom, Gonzales je poslednji u nizu mocarta kome, bez vidljivijih problema (… stasa i glasa), polazi za rukom da bude genije koji zabavlja i zabavan zbog svog genija. Zabavljači su najveći makroi i, naravno, najveće kurve. Oni na sceni traže aplauz. Zgađen sam činjenicom da su reperi to zaboravili.

Pre dve godine Gonzales je u okruženju prestižne kuće Kitty Yo, koja promoviše mahom inteligentne forme elektronike (Laub, Jeans Team) i iste takve hibride pop muzike (Peaches, Maximilian Hecker), ponudio spoj ta dva – pop harmonije odsvirane na crnim i belim dirkama laptopa. Uber Alles bio je saundtrak za slikovnice o Hajdi, i idealan poklon za Osmi mart. Ideološki obojen – Komponujte barem jednom j****u melodiju poručio je Gonzales mladim alternativnim naraštajima. I naredne godine snimio Entertainist, hip hop album lišen gangsterskog foliranja, old skool u svom pristupu, duhovit i provokativan – dovoljno da zaboravimo da je Eminem do tada bio sinonim za oba. Ja sam mnogo pozitivniji uzor od Eminema. Ah, da.

U suštini, valjda, Gonzales je reper. Najviše zbog toga što je nezaustavljivo brbljiv. Van te suštine, valjda, Gonzales je kompozitor (u rečniku pop muzike odavno zaboravljen termin). Unutar tog dualiteta, a u korist oba, nastao je Presidential Suite, hip hop album na kome ćete naići na stih poput Salieri, the king of shame (Salieri Serenade), ali i instrumental Scheme and Variations koji zvuči kao da ga je… ovaj… komponovao neki Vivaldi iz osamdesetih (prošlog veka!). Svakako najveća vrlina ovog albuma je samopouzdanje njegovog autora. Presidential Suite pleni šarmantnom sarmom upotrebljenih žanrova (downtempo elektronica punjena Chuck D rimama, parodiranje tema hip hopa preko sinta osamdesetih…). Try livin your life as a concept… Do what you can to fight the blues poručuje Gonzales u You Snooze You Lose, temi koja sažima Kraftwerk, Chemical Brothers i samog Isusa.

Gonzales ne drami. Ali unosi paniku – You need to rediscover the joy of thinking… (Joy Of Thinking). Trebalo bi da vam polako postaje jasno da je Presidential Suite ozbiljna kandidatura za glasnogovornika generacije čiji pripadnici, za razliku od svojih roditelja, znaju gde im je dupe, a gde im je glava, ali ne žele da i iz jednog i drugog izlaze iste stvari.